Pri­re­dio: MILADIN VELjKOVIĆ

Istog da­na su de­pu­ta­ci­je, sa­sta­vlje­ne od sa­vjet­ni­ka i mi­ni­sta­ra, u ne­ko­li­ko na­vra­ta od­la­zi­le kne­zu i pri­mo­ra­va­le ga da pod­ne­se ostav­ku. Iako se na­la­zio u ne­za­vid­noj si­tu­a­ci­ji i uvi­đao da se opo­zi­ci­ji od­u­pri­je­ti ne mo­že, knez je po­ku­šao da od­lo­ži sam čin ab­di­ka­ci­je za ne­ko vri­je­me. Po­no­vo je iz­ja­vio Sa­vje­tu da že­li, pri­je ne­go što pod­ne­se ostav­ku, da ode ru­skom ca­ru Ni­ko­li da po­tra­ži sa­vjet. Ali vre­me­na za tak­ti­zi­ra­nje ni­je bi­lo. Sa­vjet ni­je uva­žio kne­že­vu že­lju. Uve­če pr­vog skup­štin­skog da­na, jed­na go­mi­la pod pro­zo­ri­ma nje­go­vog ko­na­ka pri­je­ti­la je kne­zu da će ga ka­me­no­va­ti ako ne pod­no­se ostav­ku.
Od po­vrat­ka iz Ze­mu­na, knez Mi­loš se na­la­zio pot­pu­no u ru­ka­ma opo­zi­ci­je. Ho­džes je svo­joj vla­di ovim ri­je­či­ma pred­sta­vio srp­skog vla­da­o­ca iz tih da­na: ‚‘Knez Mi­loš mo­ral­no i po­li­tič­ki vi­še ne po­sto­ji. Ne­ma­ju­ći ku­ra­ži, li­šen sa­mo­po­u­zda­nja, po­sr­nuo um­no zbog pre­tje­ra­nih čul­nih uži­va­nja,... on se ne­ma če­mu vi­še na­da­ti i na nje­ga se ne mo­že ni­ko oslo­ni­ti‘‘. Kne­zu je u ve­li­koj mje­ri ogra­ni­če­na slo­bo­da, on se prak­tič­no na­la­zio u kuć­nom pri­tvo­ru. Oko kne­že­vog dvo­ra po­sta­vlje­ne su čvr­ste stra­že. U vri­je­me bu­ne na nje­ga se po­seb­no mo­tri­lo iz stra­ha da se ne pri­klju­či po­bu­nje­ni­ci­ma. Čim je sti­gao u Be­o­grad, Vu­čić je na­re­dio da se uki­ne stra­ža od re­dov­ne voj­ske is­pred dvo­ra i po­sta­vio je no­vu od se­bi oda­nih se­lja­ka i ofi­ci­ra, a kne­že­ve mom­ke pro­tje­rao je iz Be­o­gra­da. Po­sto­ja­la je mo­guć­nost kne­že­vog bjek­stva u austrij­ski kon­zu­lat, pa je sa te stra­ne udvo­je­na stra­ža, po­što je kon­zul Fi­li­po­vić iz­ja­vio da bi ga u ta­kvom slu­ča­ju pri­hva­tio.
Knez Mi­loš je ri­je­šio da da ostav­ku, po­što se na­šao u pot­pu­no bez­iz­la­znoj si­tu­a­ci­ji. Pret­hod­no je po­zvao na raz­go­vor Va­šćen­ka i upi­tao ga da li će Mi­lan, kad on bu­de pod­nio ostav­ku, bi­ti pri­znat za srp­skog kne­za. Va­šćen­ko mu je od­go­vo­rio da ni­ti mu sa­vje­tu­je da da ostav­ku, ni­ti da je ne da, ali je neo­spor­no da pre­sto pri­pa­da nje­go­vom si­nu. Po­sli­je ovog raz­go­vo­ra Mi­loš je pri­hva­tio već na­pi­sa­nu ostav­ku ko­ju mu je u ko­na­ku pod­ni­je­la skup­štin­ska de­pu­ta­ci­ja sa mi­tro­po­li­tom Pe­trom, sa­vjet­ni­ci­ma, mi­ni­stri­ma i epi­sko­pi­ma na če­lu. U nje­go­vo ime pot­pi­sao ju je, po­što je on bio i ostao ne­pi­smen, nje­gov mla­đi sin Mi­ha­i­lo u 10 ča­so­va 1/13. ju­na 1839. go­di­ne.
Akt ko­jim je zva­nič­no pre­pu­stio upra­vu ze­mlje svom sta­ri­jem si­nu Mi­la­nu ob­ja­vljen je u No­vi­na­ma srp­skim na dan kne­že­vog na­pu­šta­nja Sr­bi­je i zva­nič­no je upu­ćen svim vla­sti­ma u unu­tra­šnjo­sti ze­mlje pod na­slo­vom „Otre­če­ni­je So­vje­tu Knja­žev­stva Srb­skog, svim na­čal­stvi­ma, du­ho­ven­stvu i ci­je­lom na­ro­du srb­skom‘”. U nje­mu ni­je­su na­ve­de­ni pra­vi raz­lo­zi zbog ko­jih je ab­di­ci­rao. Tu je is­tak­nu­to da se do­bro­volj­no, zbog sla­bo­sti zdra­vlja „iz­nu­re­nog mno­go­go­di­šnjim tru­do­vi­ma mo­jim”, od­ri­če kne­žev­skog do­sto­jan­stva u ko­rist Mi­la­na, ko­me to pra­vo pri­pa­da po ha­ti­še­ri­fi­ma i be­ra­tu. Po­što mu je neo­p­ho­dan od­mor, Sr­bi­ju na­pu­šta „na svag­da”, sa je­di­nom utje­hom jer je osta­vlja „obez­bi­je­đe­nu pra­vi­ma i pre­i­mu­šće­stva­ma”, što je bi­lo isti­ni­to, „i u mi­ru”, što je bi­lo ne­tač­no. Oba­vi­je­stio je istog da­na sve di­plo­mat­ske pred­stav­ni­ke u Be­o­gra­du da je pod­nio ostav­ku. (...)
U Be­o­gra­du se za­dr­žao još dva da­na. Istog da­na ka­da je pod­nio ostav­ku, upu­tio je u Vla­šku u jed­noj la­đi sa naj­nu­žni­jim stva­ri­ma ha­ti­še­ri­fe, be­rat i or­de­nje. Po­što ni­je htio da ih pre­da Sa­vje­tu, hit­no je upu­će­no na­re­đe­nje na­čel­ni­ku okru­ga sme­de­rev­skog S. Pe­tro­vi­ću da la­đu za­u­sta­vi i ha­ti­še­ri­fe, fer­ma­ne i be­ra­te „na­ro­du ove iz­da­ne” iz­va­di i upu­ti u Be­o­grad. Po­red svih na­sto­ja­nja da mu ih odu­zmu, Mi­loš je uspio da s nji­ma na­pu­sti Sr­bi­ju.
Biv­ši knez je na­mje­ra­vao da pre­đe u Austri­ju, ali mu Sa­vjet to ni­je do­zvo­lio. On je, po­sli­je to­ga, od­lu­čio da ode u Vla­šku. Mi­loš je na­pu­stio Sr­bi­ju sa svo­jim mla­đim si­nom Mi­ha­i­lom 15. ju­na 1839. Ta­ko je, po­sli­je du­go­go­di­šnje vla­da­vi­ne, oti­šao iz Kne­že­vi­ne čo­vjek ko­ji je 26 go­di­na ra­ni­je go­vo­rio Ja­ko­vu Ne­na­do­vi­ću, ka­da je ovaj sa naj­i­stak­nu­ti­jim usta­ni­ci­ma na­pu­štao Sr­bi­ju: „Ako ja po­bjeg­nem, ne­pri­ja­telj će uhva­ti­ti mo­ju že­nu, sta­ru maj­ku i ne­ja­ko di­je­te i pro­da­ti ih kao ro­blje, ne tre­ba bje­ža­ti od op­šte ne­vo­lje”. Raz­li­ka je u to­me što su pr­vog pri­mo­ra­li Tur­ci, a dru­gog usta­vo­bra­ni­te­lji. Na Sa­vi kne­za su če­ka­le tri la­đe: u pr­voj i po­sljed­njoj na­la­zi­la se oru­ža­na stra­ža pred­vo­đe­na sa­vjet­ni­kom Ste­fa­nom Sto­ja­no­vi­ćem-Ćo­som, a u sred­nju su ušli Mi­loš i Mi­ha­i­lo. Mno­go­broj­ni Be­o­gra­đa­ni, Sr­bi i Tur­ci, do­šli su da ni­je­mo ot­pra­te biv­šeg kne­za Sr­bi­je.
Mi­lo­šev pad je te­ško pao nje­go­vim pri­vr­že­ni­ci­ma. Mno­gi su u tom tre­nut­ku, a i ka­sni­je, ža­li­li za sta­rim kne­zom i tvor­cem po­sto­je­će Kne­že­vi­ne. Ka­ko je on u to vri­je­me imao i mno­go pro­tiv­ni­ka, to su ovi sla­vi­li po­bje­du. Nje­go­voj ostav­ci ra­do­va­li su se i u Ca­ri­gra­du.
KRAJ