Piše: dr RADOSLAV T. STANIŠIĆ - Filmski i TV reditelj

Fric Lang ro­đen je u Be­ču. Stu­di­rao je ar­hi­tek­tu­ru i sli­kar­stvo. Jed­no vri­je­me je iz­u­ča­vao umjet­nost u Min­he­nu. Pu­to­vao je od Ru­si­je do Ki­ne, bio krat­ko na fron­tu, a za­tim na­pi­sao ne­ko­li­ko sce­na­ri­ja, ko­je je 1916-1917. go­di­ne re­ži­rao Džo Mej. Svoj pr­vi sa­mo­stal­ni film „Me­lez” re­ži­rao je 1919. go­di­ne. U vri­je­me eks­pre­si­o­ni­zma po­stao je je­dan od naj­i­stak­nu­ti­jih re­di­te­lja. Pred na­ci­zmom bje­ži u Fran­cu­sku, a za­tim u Ame­ri­ku gdje za­po­či­nje no­vu se­ri­ju fil­mo­va sa dje­lom „Za­kon lin­ča”, 1936. go­di­ne. U Nje­mač­ku se vra­tio tek 1958. i sni­mio dva fil­ma, a za­tim po­no­vo od­la­zi u Ame­ri­ku gdje je i umro.
Sla­vo­spjev „Zig­fri­do­va smrt” pre­tvo­rio se u gnjev i zbu­nje­nost u „Krim­hil­di­noj osve­ti”, ko­ja je ta­ko­đe uze­ta iz sta­rih ger­man­skih le­gen­di, a ne iz vag­ne­ri­jan­skih ope­ra. Tea fon Har­bou, ko­ja je za­jed­no sa svo­jim mu­žem pi­sa­la sce­na­rio, is­ta­kla je da je htje­la po­ka­za­ti „ne­u­mit­nost ko­jom se pr­vi gri­jeh po­sled­nji is­pa­šta”. Već se ocr­ta­vao kom­pleks kriv­nje, ko­ji do­mi­ni­ra ci­je­lim dje­lom Fri­ca Lan­ga. Sma­tra­no je to kao kom­pleks či­ta­vog jed­nog dje­la nje­mač­kog fil­ma, a taj je kom­pleks u to do­ba bio u zna­ku ka­ja­nja, u sti­lu Do­sto­jev­sko­ga; bi­la je to kriv­nja spo­je­na s vr­lo sna­žnim osje­ća­njem su­per­i­or­no­sti, što se oso­bi­to osje­ća u fil­mu „Ni­be­lun­zi”.
„Zig­fri­do­va smrt” je bi­la od­raz sja­ja i slo­ma Dru­gog Raj­ha, ali i uver­ti­ra u ve­li­ča­nju nir­nbe­rer­ških pa­ra­da, baš kao i Krim­hil­di­na osve­ta, sva u va­tri i kr­vi, kao da je pro­ro­čan­ski na­go­vje­šta­va­la vag­ne­ri­jan­sko ra­za­ra­nje kan­ce­lar­ske pa­la­te, ko­ju je Adolf Hi­tler iz­gra­dio u sti­lu di­vov­skih de­ko­ra­ci­ja UFE. Ni­be­lun­zi (njem. Die Ni­be­lun­gen) je slav­ni nje­mač­ki cr­no-bi­je­li ni­je­mi, od­no­sno, film bez zvu­ka. Film je pu­sto­lov­ni fan­ta­stič­ni ep iz1924. Sni­mljen je u dva di­je­la; pr­vi, “Zig­frid” je imao pre­mi­je­ru u bi­o­sko­pi­ma 14. a dru­gi „Krim­hilds Ra­he” 26. apri­la.
1924. Oba fil­ma sni­mlje­na su po sa­gi o Ni­be­lun­zi­ma iz 13 vi­je­ka i sve sku­pa tra­ju pre­ko 4 sa­ta. To je je­dan od kla­si­ka ki­ne­ma­to­gra­fi­je ko­ji je u Nje­mač­koj do­ži­vio ve­lik uspjeh u bi­sko­pi­ma. Film je bio je­dan od naj­ko­mer­ci­jal­ni­jih u nje­mač­kim bi­o­sko­pi­ma to­ga vre­me­na. Pri­ča je po­pri­lič­no vjer­na mi­tu o Ni­be­lun­zi­ma. Sna­ga eks­pre­si­o­ni­zma ni­je bi­la sa­mo u eks­plo­zi­ji du­ha, ču­de­snim sli­ka­ma, psi­ho­lo­škim šo­ko­vi­ma, eks­cen­trič­no­sti, ne­ga­ci­ji stvar­no­sti, već u pre­ve­li­koj osje­tlji­vo­sti na ras­po­lo­že­nja i du­hov­ne po­tre­be svog vre­me­na. Iz tog osje­ća­nja ap­surd­no­sti i do­šlo je do ove po­bu­ne i od­re­đi­va­nja sop­stve­nog smi­sla kroz sa­svim su­bjek­tiv­nu eks­pre­si­ju. Za­to se i sti­če uti­sak da su pro­ta­go­ni­sti po­kre­ta sa­mi se­bi od­re­di­li da čo­vja­ka pra­te iz per­spek­ti­ve nje­go­vih unu­tra­šnjih pre­vi­ra­nja. Ova­kva shva­ta­nja do­sta su vjer­no iz­ra­že­na u dje­li­ma Fri­ca Lan­ga »Zig­fri­do­va smrt« i »Krim­hil­di­na osve­ta«, ra­đe­nom po sta­rim le­gen­da­ma o Ni­be­lun­zi­ma. Od­jed­nom je di­na­mi­ka eks­pre­si­o­ni­stič­kih poj­mo­va do­ve­la do kva­li­tet­nih pro­mje­na u sa­moj sim­bo­li­ci i do pre­mje­šta­nja sa­dr­ža­ja iz pod­svi­je­sti bli­že svi­je­sti. Tre­nu­tak je od Lan­ga zah­ti­je­vao da se umje­sto stra­ha i po­ti­šte­no­sti, op­se­si­je smr­ću i bje­ža­nja, nje­mač­kom čo­vje­ku su­ge­ri­še, pu­tem te­ra­pe­ut­skih vi­zi­ja, ozdra­vlje­nje, osje­ća­nje sa­mo­po­u­zda­nja, na­ci­o­nal­ne ve­li­či­ne i ohra­bru­ju­će bu­duć­no­sti.
(NA­STA­VI­ĆE SE)