P
o­što bje­gun­ce ni­su uspje­li da uhva­te, za­tvo­re­ni­ke po­če­še mu­či­ti još ve­ćom gla­đu. Sma­nji­še sle­do­va­nje na po­la, po­ja­ča­še stra­že, pro­mi­je­ni­še po­na­ša­nje pre­ma svi­ma.
Po­sli­je ot­pri­li­ke tri mje­se­ca ro­bi­ja­ši su na­pu­sti­li Pre­zu. Ka­mi­o­ni­ma su sti­gli na oba­lu mo­ra, u Drač. Oša­mu­će­ni od pra­ši­ne i vru­ći­ne, pra­vo s ka­mi­o­na pe­nju se na brod.
Ta­man je kro­či­la na pr­vi ste­pe­nik, kad Mi­lun­ka, sva sreć­na spa­zi oca ka­ko si­la­zi s ka­mi­o­na. Spa­zi i on nju, sre­to­še se, za­gr­li­še, pa se smje­sti­še na brod. Ob­rad bje­še pro­pao, po­mr­šao, osta­rao. Is­pri­ča ka­ko su ih mu­či­li i tje­ra­li da pri­zna­ju da su po­mo­gli onim bje­gun­ci­ma. Ni na zrak ih ni­su pu­šta­li, već su stal­no bi­li pod klju­čem u tvr­đa­vi.
Kad su se svi ukr­ca­li na brod kre­nu­li su, ali su od­mah za­sta­li. Na­re­di­še da se ne pu­ši, da se ne pa­le ši­bi­ce. Noć mr­kla, ni­šta se ne vi­di. I cio Drač je u mra­ku.
Od­jed­nom, za­ču se bru­ja­nje avi­o­na, pa po­če­še pa­da­ti bom­be na sve stra­ne, po vo­di i kop­nu. Tre­su eks­plo­zi­je, bru­je avi­o­ni, fi­ju­ču bom­be, mo­re se ko­vi­tla, stra­ho­ta bož­ja, kao da je smak svi­je­ta.
Za­ro­blje­ni­ci se uz­ne­mi­ri­li, ne­ko ku­ka, ne­ko cvi­li, ne­ko ja­u­če. Na oba­li se va­tra ras­plam­sa­va, osvje­tlja­va dje­lo­ve gra­da. Ta­la­si ve­li­ki, za­plju­sku­ju pa­lu­bu. Svi su mo­kri, kao da su se ku­pa­li.
Tra­ja­lo je to bom­bar­do­va­nje pri­lič­no du­go. Na sre­ću, u to­li­kom ga­đa­nju, ne po­go­di­še brod.
U ra­nu zo­ru brod sa ro­bi­ja­ši­ma je kre­nuo.
Ne­du­go po­tom, na­sred otvo­re­nog mo­ra, da­le­ko od oba­le, brod sta­de.
Stra­ža­ri se us­ko­me­ša­li, trč­ka­ra­ju s jed­nog kra­ja bro­da na dru­gi, ne­što ča­vr­lja­ju, i svi gle­da­ju u istom prav­cu. I ro­bi­ja­ši svi po­u­sta­ja­še i gle­da­ju is­pred. I svi do­bro vi­dje­še svi­je­tao pred­met ko­ji plu­ta po vo­di, pre­si­ja­va se na sun­cu.
Svi su se vr­lo uz­ne­mi­ri­li, jer pred nji­ma, na ne­znat­noj uda­lje­no­sti od br­o­da, plu­ta mi­na, ko­ja iz­gle­da po­vre­me­no ma­nja, a po­vre­me­no ve­ća, ka­ko kad je pre­kri­ju ta­la­si. Svi pri­ča­ju ka­ko je sre­ća što je dan, pa su je vi­dje­li, da je noć, na­le­tje­li bi pra­vo na nju.
Po­če­še ka­ra­bi­nje­ri po­je­di­nač­no pu­ca­ti po­ku­ša­va­ju­ći da po­go­de mi­nu, ali bez uspje­ha.
U jed­nom tre­nut­ku dok­tor Vo­jo Gi­lić za­tra­ži pu­šku. Zgle­da­še se ka­ra­bi­nje­ri, ne­što se sa­šap­ta­še, pa mu je, ipak, pru­ži­še. Uze on pu­šku, pa na­ni­ša­ni. Za­ču se pu­canj, od­jek­nu sna­žna eks­plo­zi­ja, uz­bur­ka se mo­re. Ro­bi­ja­ši po­pa­da­še jed­ni pre­ko dru­gih, ta­la­si ih pre­kri­še.
– Bra­vo!!! – ču­ju se ve­se­li us­kli­ci iz sto­ti­ne gr­la. Ra­du­ju se Ita­li­ja­ni, tap­šu dok­to­ra po ra­me­nu, če­sti­ta­ju mu.
Umor­ni od uz­bu­đe­nja, na­sta­vi­li su put pre­ma ita­li­jan­skoj oba­li.
Grad u ko­ji ro­bi­ja­ši sti­go­še bio je Ba­ri. Sa­če­ka­še ih ka­ra­bi­nje­ri i od­ve­do­še u je­dan gar­ni­zon, gde im da­do­še sa­pu­ne i na­re­di­še da se oku­pa­ju. Tu i pre­no­ći­še, a su­tra­dan ih od­ve­do­še na že­lje­znič­ku sta­ni­cu. Po­to­va­ri­še ih u va­go­ne, gu­ra­ju ih, vi­ču.
U tom me­te­žu Mi­lun­ka se raz­dvo­ji od oca. On ode u dru­gi va­gon. Od­gu­ra ga, za­pra­vo, go­mi­la lju­di ko­ja je hr­li­la pre­ma ula­zi­ma u va­go­ne.
Svi su se ukr­ca­li u voz, ali su ta­ko zbi­je­ni, da je­dva di­šu. Svu­da po va­go­ni­ma su ka­ra­bi­nje­ri, ali su mno­go opa­sni­ji od onih na bro­du.
Ubr­zo voz sti­že u Na­pulj. Si­la­ze ro­bi­ja­ši iz va­go­na, želj­ni va­zdu­ha. Na sta­ni­ci je kao u mra­vi­nja­ku, hi­lja­de lju­di se raz­mi­lje­lo.
Tra­ži Mi­lun­ka po­gle­dom oca, ali ne uspi­je­va da ga vi­di. Pri­la­zi dok­to­ru Vo­ju, pi­ta ga zna li gdje joj je otac. On re­če da su ne­ki va­go­ni upu­će­ni na Si­ci­li­ju, i da je Ob­rad vje­ro­vat­no u nji­ma.
Mi­lun­ka je po­če­la da ku­ka, ali, uza­lud. Sa sta­ni­ce su ih od­ve­li u ne­ko sklo­ni­šte na ko­nak, a sju­tra­dan ih ukr­ca­še na brod i za­plo­vi­še.
Ni­su du­go pu­to­va­li, kad pri­sta­do­še uz sa­mi za­liv.
Do­če­ka­še ih ka­ra­bi­nje­ri i od­ve­do­še do zgra­de ogra­đe­ne bo­dlji­ka­vom ži­com. Dvo­ri­šte pre­ma str­moj, ka­me­ni­toj oba­li bje­še opa­sa­no be­ton­skim zi­dom. Kad ih uve­do­še u dvo­ri­šte, pre­br­o­ja­še ih po dva­de­set pet i ta­ko ras­po­re­di­še po so­ba­ma. Pro­sto­ri­ja u ko­ju Mi­lun­ku uve­do­še bje­še pri­lič­no ve­li­ka. Na kre­ve­ti­ma po­ste­lji­na bi­je­la i či­sta.
Ta­ko ot­po­če Mi­lun­kin bo­ra­vak na ostr­vu Pon­ci, jed­nom od broj­nih ma­lih ostr­va u Ti­ren­skom mo­ru, po­sled­njoj sta­ni­ci na nje­nom ro­bi­ja­škom pu­tu.
Od pr­vog da­na po­če­še ih mu­či­ti gla­đu. Do­ne­su sto pe­de­set gra­ma hle­ba i ma­lo čor­be, bez ika­kvog uku­sa. I to je sle­do­va­nje za či­tav dan.
Ono što je Mi­lun­ku naj­vi­še po­ga­đa­lo ov­dje, bi­li su me­đu­sob­ni od­no­si. Ne­ke že­ne su se sva­đa­le, vri­je­đa­le jed­na dru­gu, ogo­va­ra­le. Naj­go­re joj je, ipak, bi­lo, kad ne­ko­me stig­ne pa­ket s hra­nom od ku­će. Pa­ke­ti su, isti­na, bi­li ma­li. Sa­mo ki­lo i po hra­ne, po pro­pi­su. Obič­no pa­ko­va­nje pre­pe­če­nog hle­ba ili pa­ke­tić bra­šna. Lo­go­ra­ši su bi­li po­di­je­lje­ni u ko­lek­ti­ve, i pa­ket su di­je­li­li sa­mo sa čla­no­vi­ma ko­lek­ti­va. Sjed­nu i je­du.
Mi­lun­ka ni­je do­bi­ja­la pa­ke­te, ni­ti je pri­pa­da­la ijed­nom ko­lek­ti­vu.
(NA­STA­VI­ĆE SE)