Knjaz Ni­ko­la se, na sve na­či­ne, do­vi­jao da za svo­je si­no­ve obez­bi­je­di vla­dar­ske ti­tu­le, od ko­jih mu je naj­pri­ma­mlji­vi­ja bi­la – sve­srp­ska, na ko­ju je ra­ču­nao, po­go­to­vo u vri­je­me po­to­njeg Obre­no­vi­ća (s ob­zi­rom na to da ni­je imao na­sled­ni­ka), pre­ko do­la­ska na sr­bi­jan­ski pre­sto knja­za Mir­ka, a što je tre­ba­lo da bu­de pri­tvr­đe­no i nje­go­vom že­nid­bom iz po­ro­di­ce Kon­stan­ti­no­vić ko­ja je bi­la u srod­stvu sa Obre­no­vi­ći­ma. Ali, ni­šta mu u to­me ni­je bi­lo na­klo­nje­no, po­go­to­vo to što mu se naj­sta­ri­ja kći Zor­ka uda­la za prin­ca Pe­tra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, ko­ji je sa po­ro­di­com du­go bo­ra­vio u ta­zbi­ni i ko­ji se ni­je od­ri­cao pre­ten­zi­ja i pra­va na pre­sto Sr­bi­je, a sve Ni­ko­li­ne la­đe, s tim u ve­zi, po­to­nu­le su po­sli­je kr­va­vog Maj­skog pre­vra­ta i pro­gla­še­nja prin­ca Pe­tra za kra­lja Sr­bi­je.
Ga­vro je bio ne­po­sred­ni svje­dok i ak­ter mno­gih zbi­va­nja u od­no­si­ma dvi­ju dr­ža­va, i ne skri­va ko­li­ko ga je te­ško po­ga­đa­lo sve to što ni­je bi­lo u sve­srp­skom in­te­re­su, ali su, upr­kos i nje­go­vom i mno­gih dru­gih, a pri­je sve­ga sve­na­rod­nom, ras­po­lo­že­nju i že­lji za sve­srp­skim oslo­bo­đe­njem i uje­di­nje­njem u jed­nu dr­ža­vu, u sve­mu bi­li od­lu­ču­ju­ći in­te­re­si di­na­sti­ja i nji­ho­vi me­đu­sob­ni od­no­si na tim in­te­re­si­ma za­sno­va­ni. A tu ni Sr­bi­ja ni­je bi­la bez­gre­šna. Na­pro­tiv. Vi­di se to, do­bro, iz ovih Me­mo­a­ra.
Voj­vo­da Ga­vro je bio bez­re­zer­vno odan go­spo­da­ru, upr­kos go­spo­da­re­vom od­no­su i pre­ma nje­mu (naj­pri­je je bio isle­đi­van zbog sum­nje da je sr­bi­jan­ski agent, a po­tom, stal­no, ki­njen zbog „sr­bi­jan­stva“ i bio „na oku“ kao ne­ko ko „na­gi­nje“ Be­o­gra­du), i pre­ma nje­go­vom ocu i bra­tu. Ali, Ga­vro je, ne­ma sum­nje, bio ve­o­ma prag­ma­ti­čan čo­vjek, ne sa­mo kao di­plo­ma­ta, ne­go i u svom pri­vat­nom ži­vo­tu. Go­spo­dar ga je lič­no ci­je­nio, ipak mu vje­ro­vao i dr­žao ga uvi­jek bli­zu se­be, i Ga­vro je, u mno­gim si­tu­a­ci­ja­ma bio od ve­o­ma ve­li­kog, če­sto i pre­sud­nog, uti­ca­ja na nje­ga, i ni­je mo­glo a da mu to ne go­di. To se vi­di iz sve­ga što je na­pi­sao, a tu vjer­nost, na­rav­no, ne uma­nju­je ono što, po­ne­kad, u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma, go­spo­da­ra pred­sta­vlja u ne baš li­je­pom svje­tlu.
Ta vjer­na slu­žba go­spo­da­ru, neo­dvo­ji­va je od Ga­vro­ve vjer­ne slu­žbe Cr­noj Go­ri, a mo­glo bi se re­ći i Srp­stvu u cje­li­ni, a oslo­bo­đe­nje i uje­di­nje­nje Srp­stva, ni­je na od­met pod­sje­ti­ti, bi­la je naj­mar­kant­ni­ja ide­ja i stal­na pre­o­ku­pa­ci­ja knja­za Ni­ko­le, bar do on­da do ka­da je pro­cje­nji­vao da po­sto­je šan­se da se nje­go­va ku­ća do­mog­ne sve­srp­ske kru­ne.
Slu­že­ći Cr­noj Go­ri, voj­vo­da Ga­vro se ba­vio i mno­gim pi­ta­nji­ma ko­ja mu se, kao di­plo­ma­ti, re­klo bi se, ni­je­su pri­pa­da­la. Ali, u Me­mo­a­ri­ma na­i­la­zi­mo na ka­zi­va­nja o nje­go­vom pre­da­nom ra­du na re­a­li­za­ci­ji pro­jek­ta re­gu­li­sa­nja to­ka Bo­ja­ne i sma­nje­nja ni­voa Ska­dar­skog je­ze­ra, ka­ko bi se do­bi­le ogrom­ne po­vr­ši­ne kva­li­tet­ne ze­mlje za ob­ra­du i omo­gu­ći­la pro­iz­vod­nja do­volj­nih ko­li­či­na ži­ta i po­vr­ća za glad­ni na­rod u Cr­noj Go­ri a, ti­me, do­pri­ni­je­lo i ogrom­nom po­bolj­ša­nju op­šteg eko­nom­skog sta­nja u dr­ža­vi. An­ga­žo­vao se, re­ci­mo, i pri­li­kom ma­sov­nog pre­se­lja­va­nja Cr­no­go­ra­ca u Sr­bi­ju 1890. go­di­ne, i po­kre­nuo pi­ta­nje tran­sbal­kan­ske že­lje­zni­ce sa iz­la­skom na Cr­nu Go­ru.
Iz me­mo­ar­skih spi­sa či­ta­lac će sa­zna­ti sko­ro sve o Ga­vro­vim di­plo­mat­skim ak­tiv­no­sti­ma i is­ku­stvi­ma, ma­ni­ri­ma i tak­ti­ci. S ob­zi­rom na to da je sve to la­ko pro­vjer­lji­vo, i pro­vje­re­no, či­nje­ni­ca je da je voj­vo­da i o toj obla­sti svo­ga ra­da pi­sao od­mje­re­no, bez sa­mo­za­lju­blje­no­sti i gor­do­sti, dr­že­ći se isti­ne, ne pri­pi­su­ju­ći se­bi ne­što što mu ne pri­pa­da. Na­rav­no, i tu, kao i u sve­mu dru­gom, va­lja ima­ti na umu da je su­bjek­tiv­nost ne­što što ni­je mo­gu­će iz­bje­ći, i da to­ga mo­ra ima­ti i kod voj­vo­de Ga­vra, bi­lo o če­mu da pi­še, a ka­mo­li o se­bi.
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: Vlaj­ko Ću­la­fić