O Ljer­mon­to­vlje­voj za­lju­blji­vo­sti je pi­sa­no mno­go. Ne­ki su bi­li sprem­ni da či­ta­vu nje­go­vu lju­bav­nu po­e­zi­ju pre­da­ju na ot­kup že­na­ma. On je te­žio da u že­na­ma na­đe olak­ša­nje u svom te­škom ži­vo­tu. Još u ra­noj mla­do­sti, dok je učio u Mo­skvi, u sti­ho­vi­ma o svom ocu pje­vao je o svje­snom za­bo­ra­vu u žen­skim sr­ci­ma.
O, oče moj! Gdje da na­đem/ Tvoj gor­di duh što ne­be­si­ma plo­vi? / U tvoj svi­jet vo­de pu­te­vi ra­zni, / Ko­ji sme­ta iz­bo­ru taj­nog stra­ha./ /Ali gdje? To je pi­ta­nje i u nje­mu jad,/ Ko­ji je uči­nio da u žen­skom sr­cu/ Ja že­lim da na­đem ra­dost ži­vo­ta./
In­te­li­gen­ti­ji ne­go što su mu go­di­ne do­no­si­le sko­ro da se ni­je pot­pu­no pre­da­vao že­na­ma po či­stom zo­vu svo­ga sr­ca, ni­je im do­zvo­lja­vao da mu se pri­bli­že. Nje­go­ve iz­ja­ve lju­ba­vi u sti­ho­vi­ma ni­je­su po­sve­ći­va­ne pri­ja­te­lji­ca­ma, ne­go svo­jim osje­ća­nji­ma pre­ma nji­ma.
Spas i utje­ha

Ja ne mo­gu od­re­di­ti lju­bav,/ Ali to je strast naj­sna­žni­ja./ Lju­bav je me­ni neo­p­hod­na, i ja vo­lim/
Svom na­preg­nu­to­šću sna­ga du­šev­nih./
U nje­go­vom usa­mlje­nič­kom i otu­đe­nom ži­vo­tu strast lju­ba­vi pre­ma že­na­ma, sko­ro da je za nje­ga bi­la glav­ni spas i utje­ha. Ali ja sam tu ogrom­nu te­žnju ka lju­ba­vi kod nje­ga raz­li­ko­vao od kon­kret­nih stra­sti pre­ma kon­kret­nim že­na­ma. Sa­gla­san sam sa Di­mi­tri­jem Me­rež­kov­skim, ko­ji je čak naj­po­zna­ti­ju i naj­kon­kret­ni­ju lju­bav pre­ma Va­renj­ki Lo­pu­hi­noj na­zvao „neo­v­da­šnjom”, osla­nja­ju­ći se na svi­ma po­zna­te sti­ho­ve iz po­e­me „De­mon”, iz iz­ja­ve sa­mog De­mo­na:
Vo­lim te neo­v­da­šnjom stra­šću,
Ka­ko ne mo­žeš da vo­liš ti:
Či­ta­vim za­no­som, či­ta­vom vla­šću
Be­smrt­ne mi­sli i ma­šte.
U kon­kret­nim, ozbilj­nim lju­bav­nim za­no­si­ma on je, po pra­vi­lu, bio kraj­nje ne­sre­ćan, i sve že­ne ko­je su ga vo­lje­le, iz­li­je­ta­le su iz nje­go­vog za­gr­lja­ja u si­gur­ni­je i so­lid­ni­je uda­je. Osim va­tre­nom stra­šću, Mi­ha­il Ljer­mon­tov ni­je imao či­me da se su­prot­sta­vi sta­ri­jim i imuć­ni­jim mu­škar­ci­ma.
Ali ti­me ni­šta ma­nje u nje­go­vom sr­cu, u go­di­na­ma mo­skov­skog ži­vo­ta, ni­je ca­re­va­la lju­bav pre­ma že­na­ma. Spa­ja­ju­ći u jed­no­rod­ni grad i oča­ra­va­ju­će žen­ske li­ko­ve, u po­e­mi „Sa­ška” pi­še:
Ku­nem se da ne­ću pre­sta­ti da vo­lim Mo­skvu,/ Ta­mo sam u pr­vim da­ni­ma ra­da i sre­će/ Bio bo­le­stan od lju­bav­ne stra­sti.
Pr­va lju­bav

Ako je vje­ro­va­ti nje­go­vim za­pi­si­ma, on je pr­vi put za­vo­lio kad mu je bi­lo de­set go­di­na, na Kav­ka­skim vo­da­ma. Evo nje­go­vog za­pi­sa iz 1830. go­di­ne: „8. ju­la, noć. Ko će mi po­vje­ro­va­ti da sam znao za lju­bav sa­mo de­set go­di­na na­kon ro­đe­nja? Bi­li smo po­ro­di­ca broj­na na Kav­ka­skim vo­da­ma: ba­ba, tet­ke, bra­ća i se­stre od stri­če­va, bra­ća i se­stre od te­ta­ka. U po­sje­tu mo­jim se­stra­ma od stri­ca i od te­ta­ka do­la­zi­la je jed­na da­ma sa kćer­kom, dje­voj­či­com od de­vet go­di­na. Ja sam je ta­mo vi­dio. Ja se ne sje­ćam da li je ona bi­lo do­bra, ili ni­je, ali njen lik je i sa­da pri­su­tan u mo­joj gla­vi. Ne znam zbog če­ga, ali taj lik mi je bio drag. Sje­ćam se da sam jed­nom utr­čao u so­bu. Ona je bi­la tu, i sa jed­nom mo­jom se­strom se igra­la lut­ka­ma. Mo­je sr­ce je za­tre­pe­ri­lo, a no­ge su za­drh­ta­le. Ja ta­da ni o če­mu ni­je­sam imao poj­ma, ali je, bez ob­zi­ra na to, bi­la ja­ka strast, ma­kar i dječ­ja. To je bi­la istin­ska lju­bav. Od ta­da do da­nas ni­je­sam vo­lio ta­ko. Od tog tre­nut­ka me mu­če ne­mi­ri stra­sti i mu­či­će me sve do gro­ba. I ta­ko ra­no!... Na­da mnom su se pod­smi­ja­va­li i za­dir­ki­va­li me, jer su po iz­ra­zu li­ca vi­dje­li da se uz­bu­đu­jem. Ja sam ti­ho pla­kao, bez raz­lo­ga. Že­lio sam da je vi­dim, a kad bi do­la­zi­la od sti­da ni­je­sam mo­gao da uđem u so­bu. Pla­šio sam se da go­vo­rim o njoj kad bih čuo nje­no ime, ko­je sam sad za­bo­ra­vio. Pla­šio sam se da lu­pa­nje sr­ca i drh­ta­vi glas ne ot­kri­ju pred dru­gi­ma taj­nu ko­ja ni me­ni sa­mom ni­je bi­la ja­sna.
Ja ne znam ko je ona bi­la, ni ot­ku­da. I sa­da mi je ne­u­god­no da to pi­tam. Pla­šio sam se da bi, mo­žda, pi­ta­li oni me­ne ka­ko to pam­tim, a oni su za­bo­ra­vi­li. Ili će, mo­žda, ti lju­di, slu­ša­ju­ći mo­ju pri­ču, po­mi­sli­ti da bun­cam i ne­će vje­ro­va­ti da je ona uop­šte i po­sto­ja­la, a tek bi to za me­ne bi­lo bol­no... Pla­va ko­sa, pla­ve oči, pri­rod­nost... Ne, od ta­da ne­što slič­no ja ni­ka­da ni­je­sam vi­dio, ili mi se ta­ko či­ni, za­to što ja ni­ka­da ni­je­sam ta­ko vo­lio kao taj put. Od ta­da su Kav­ka­ske pla­ni­ne za me­ne sve­te pla­ni­ne ... I ta­ko ra­no! De­set go­di­na! O, ta za­go­net­ka, taj iz­gu­blje­ni raj, mu­či­će mo­je sr­ce i pa­met do gro­ba! Po­ne­kad mi je sve to čud­no, i ja sam spre­man da se nad tom stra­šću smi­jem, ali če­šće da – pla­čem. Pri­ča se (Baj­ron) da ra­na strast ozna­ča­va du­šu ko­ja vo­li iz­u­zet­nu umjet­nost. Ja mi­slim da je u ta­kvoj du­ši mno­go mu­zi­ke.
(Na­sta­vi­će se)