Pi­še: Vlaj­ko Ću­la­fić


U ne­ki­ma od ovih spi­sa na­i­la­zi­mo na ele­men­te dnev­ni­ka i na auten­tič­ne dnev­nič­ke bi­lje­ške, ali ima i dnev­ni­ka u pra­vom smi­slu, kao i na dru­ge po­stup­ke ko­ji „oda­ju” da je voj­vo­da Ga­vro, u ne­ku ru­ku, pi­sao me­mo­a­re u to­ku či­ta­vog svog ži­vo­ta, ali da im je po­sli­je od­la­ska u pen­zi­ju dao ko­na­čan ob­lik, ma­da ne svi­ma. I po lje­po­ti sti­la ko­jim su pi­sa­ni, i po la­ko­ći ka­zi­va­nja, i bo­gat­stvu je­zi­ka vi­di se, po­red osta­log, i da ih je du­go no­sio u se­bi, da ih je, mno­go pri­je ne­go što je pri­stu­pio nji­ho­vom pi­sa­nju, osmi­slio i uob­li­čio u svo­joj svi­je­sti, da je sve do­bro pro­si­ja­no i „zre­lo”.
Ima u nji­ma ele­me­na­ta pu­to­pi­sa (spis Knja­žev put u Ca­ri­grad je pu­to­pis u pu­nom smi­slu, i bi­lo bi ga in­te­re­sant­no upo­re­di­ti sa spi­som knja­za Ni­ko­le ko­ji se od­no­si na isto pu­to­va­nje), mo­no­graf­skog, auto­bi­o­graf­skog, an­tro­po­lo­škog, et­no­lo­škog, ka­rak­te­ro­lo­ških stu­di­ja po­je­di­nih lič­no­sti i ko­lek­ti­vi­te­ta, stu­di­ja po­je­di­nih po­ja­va i do­ga­đa­ja, iz­u­zet­no uspje­lih li­te­rar­nih pa­su­sa i mno­go če­ga dru­gog što me­mo­a­re či­ni za­i­sta in­te­re­sant­nim i vi­še­stru­ko ko­ri­snim šti­vom i gra­đom na ko­ju se po­u­zda­no mo­gu oslo­ni­ti is­tra­ži­va­či Cr­ne Go­re i Cr­no­go­ra­ca, ali ne sa­mo njih, u to­ku ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja ob­u­hva­će­nih pe­rom voj­vo­de Ga­vra.
Voj­vo­da Ga­vro je bio iz­u­zet­no pro­nic­ljiv i ana­li­ti­čan po­sma­trač, upo­ran, vr­lo agi­lan i ra­ci­o­na­lan ak­ter do­ga­đa­ja. Uz to, bio je, za svo­je vri­je­me, ve­o­ma obra­zo­van, zna­lac je­zi­ka i evrop­skih po­li­tič­kih i eko­nom­skih pri­li­ka, ve­li­ki po­zna­va­lac sve­ga što se ti­ca­lo Cr­ne Go­re i Cr­no­go­ra­ca, kao i Srp­stva u cje­li­ni. Za­hva­lju­ju­ći to­me, u nje­go­vim me­mo­a­ri­ma ima gra­đe za po­sle­ni­ke iz mno­gih na­uč­nih di­sci­pli­na. Po­zna­vao je, ve­o­ma do­bro, re­ci­mo, eko­nom­sko sta­nje Cr­ne Go­re nje­go­vo­ga do­ba i ni­je pro­pu­štao po­god­nu pri­li­ku u svo­jim spi­si­ma da ga, ve­o­ma jed­no­stav­no i sli­ko­vi­to, ne pred­sta­vi. Tu kraj­nju ma­te­ri­jal­nu bi­je­du svo­je ze­mlje i na­ro­da pre­ži­vlja­vao je kao lič­nu, i na mno­gim mje­sti­ma uka­zu­je i na sop­stve­ne na­po­re ko­je je či­nio da bi što­god po­mo­gao u po­pra­vlja­nju tog sta­nja. Ali, pri­vred­no-eko­nom­ski na­pre­dak je išao ve­o­ma spo­ro, raz­voj škol­stva, zdrav­stva, put­ne in­fra­struk­tu­re, sa­o­bra­ća­ja (uklju­ču­ju­ći po­štan­ski i te­le­graf­ski), dr­žav­ne ad­mi­ni­stra­ci­je, pro­dor stra­nog ka­pi­ta­la i sve­ga dru­gog što je pod­ra­zu­mi­je­va­la iz­grad­nja dr­ža­ve u evrop­skom smi­slu bi­lo je pre­sku­po i pre­spo­ro je do­la­zi­lo, a, uz to, mno­go če­ga je ne­ra­do pri­hva­ta­no i od stra­ne na­rod­nih ma­sa.
Pe­ri­od o kom go­vo­ri voj­vo­da Ga­vro je, u stva­ri, pe­ri­od iz­grad­nje Cr­ne Go­re kao dr­ža­ve, što je pod­ra­zu­mi­je­va­lo krup­ne pro­mje­ne, ka­ko u mno­gim ži­vot­nim sfe­ra­ma ta­ko i u du­hu po­je­di­na­ca, te i ko­lek­tiv­noj svi­je­sti jed­nog do ta­da pri­lič­no izo­lo­va­nog i kru­tim rat­nič­kim i mo­ral­nim nor­ma­ma oko­va­nog na­ro­da. Umje­sto do ta­da ap­so­lut­no slo­bod­nog čo­vje­ka, ne­po­kor­nog bi­lo ka­kvim za­kon­skim re­gu­la­ma osim oni­ma ko­je na­la­žu obi­čaj­ne nor­me i od­li­ke „čoj­stva i ju­na­štva”, na sce­nu stu­pa po­slu­šni po­da­nik Go­spo­da­ra i nje­go­ve vla­sti. Ga­vro je i te ka­ko za­pa­žao te pro­mje­ne, ana­li­zi­rao ih i osta­vio nam po­u­zda­na svje­do­čan­stva o to­me.
Po­zna­vao je, ve­o­ma do­bro, ka­rak­ter­ne oso­bi­ne mno­gih na­ro­da, po­go­to­vo Tu­ra­ka, Ar­ba­na­sa i po­tu­ri­ca, a po­seb­no svo­jih Va­so­je­vi­ća i Cr­no­go­ra­ca, i uglav­nom se ni­je li­bio da ka­že ono što mi­sli o nji­ma, ni­ti je če­kao da to ura­di ne­ko dru­gi, po­go­to­vo ne sa „isto­rij­ske dis­tan­ce”, pa ma­kar nje­gov sud bio i pre­strog.
Cr­na Go­ra je­ste osnov­na te­ma ovih me­mo­a­ra, ali je nji­hov autor ne po­sma­tra izo­lo­va­nu i sa­mu za se­be. Sve što je nje­no, od­no­sno sve o če­mu go­vo­ri, sta­vlja u ši­ri kon­tekst i po­sma­tra u svi­je­tlu ši­reg okru­že­nja i u po­re­đe­nju s njim, te, uz lič­na mi­šlje­nja, ili im­pre­si­je, o ne­če­mu, do­la­zi do objek­tiv­nih pred­sta­va i su­do­va ko­je i či­ta­lac pri­ma, i usva­ja, sa vi­še po­uz­da­nja i bez po­tre­be da po­re­đe­nja tra­ži na dru­gim mje­sti­ma, kod dru­gih auto­ra.
Voj­vo­da Ga­vro ni­je isto­ri­čar, ni­ti se ta­kva am­bi­ci­ja kod nje­ga pri­mje­ću­je, ali je­ste ak­ter i svje­dok iz­u­zet­no va­žnih, uisti­nu isto­rij­skih, do­ga­đa­ja na Bal­ka­nu i u Evro­pi, po­go­to­vo u ve­zi sa Cr­nom Go­rom. Ga­vro o nji­ma ka­zu­je bez ika­kvog op­te­re­će­nja na­uč­nim me­to­da­ma, u ma­ni­ru bri­ljant­nog usme­nog pri­po­vje­da­ča (nje­go­vog oca, Voj­vo­du Mi­lja­na, Bra­ni­slav Nu­šić je, u svo­joj tro­tom­noj Re­to­ri­ci, uvr­stio me­đu po­zna­te srp­ske go­vor­ni­ke), pra­ve­ći umje­sne di­gre­si­je ka­ko bi se po­ja­sni­la ka­kva rad­nja, po­ja­va ili za­plet, pot­kre­plju­ju­ći, če­sto, svo­je ka­zi­va­nje ka­kvim iz­vor­nim do­ku­men­tom: pi­smom, ugo­vo­rom, na­red­bom, in­struk­ci­jom...
Isti­na, či­ta­lac će na­i­ći na raz­li­či­te ocje­ne, po­ne­čeg i po­ne­kog, na raz­li­či­tim mje­sti­ma, kao što će na­i­ći i da se o is­toj stva­ri go­vo­ri na vi­še mje­sta, da su po­je­di­ni do­ga­đa­ji raz­li­či­to da­ti­ra­ni, i slič­no, a sve to, ma­da ni­je baš če­sto, uka­zu­je da pi­sac ni­je uvi­jek ras­po­la­gao auten­tič­nim lič­nim bi­lje­ška­ma, da ni­je tra­gao za do­ku­men­ti­ma po ar­hi­vi­ma i da ga pam­će­nje, iako iz­van­red­no, ni­je uvi­jek, i u sve­mu bes­pre­kor­no, slu­ži­lo, po­go­to­vo pred kraj ži­vo­ta.
(Na­sta­vi­će se)