Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


4. ok­to­bar
Do­šli su se­stra i brat i raz­go­va­ra­li sa maj­kom. I pr­vi put, pri­klju­čiv­ši se raz­go­vo­ru, ja sam di­rekt­no u pri­su­stvu sta­ri­jih, re­kla maj­ci za sve šta je otac pre­ži­vio od nje. Ja sam joj re­kla otvo­re­no i bez uvi­ja­nja, upo­zo­ra­va­ju­ći je, ako ne ode na li­je­če­nje ili se ne pro­mi­je­ni, otac ne­će mo­ći iz­dr­ža­ti, umri­je­će... I on­da... ko će da bu­de kriv?
Ser­jo­ža je po­ku­ša­vao da me pre­ki­ne, ali ja ni­je­sam mo­gla da se su­zdr­žim. Ja sam mo­ra­la da is­ka­lim svoj bi­jes, ko­ji se na­ku­pio u me­ni po­sled­njih mje­se­ci. „Vi ni tri da­na ne mo­že­te ovo da iz­dr­ži­te, mno­go vam je te­ško, a ka­ko je me­ni stal­no”. Ovaj raz­go­vor se za­vr­šio ta­ko, ja sam se ras­pla­ka­la i po­bje­gla.
Ja sam oti­šla da do­ruč­ku­jem i tek uve­če oti­šla kod oca. Ka­sno uve­če, kad sam se spre­ma­la da odem, Ilja Va­si­lje­vič mi je re­kao da „gro­fi­ca že­li da me vi­di”.
– A gdje je ona?
– Na tri­je­mu.
Mo­ja maj­ka je sta­ja­la po­red vra­ta i na njoj je bi­la sa­mo ha­lji­na. Gla­va joj se ne­kon­tro­li­sa­no tre­sla. Od­jed­nom mi je bi­lo stra­šno žao, po­že­lje­la sam da je za­gr­lim, ali sam se uz­dr­ža­la.
– Htje­la si da raz­go­va­raš sa mnom? – pi­ta­la sam je.
– Da, htje­la sam da još jed­nom po­ku­šam da se po­mi­ri­mo. Opro­sti mi.
Po­če­la je da me lju­bi, po­na­vlja­ju­ći: „Opro­sti, opro­sti”. I ja sam nju lju­bi­la i mo­li­la da se smi­ri.
„Opro­sti mi, mo­lim te, opro­sti! Da­jem ti ča­snu ri­ječ da te vi­še ni­kad ne­ću vri­je­đa­ti – po­na­vlja­la je ona, kr­ste­ći se i lju­be­ći me. Re­ci Var­ji da ću joj se iz­vi­ni­ti lič­no, jer smo ja i ona ži­vje­le za­jed­no če­ti­ri go­di­ne i da­će Bog da će­mo bi­ti za­jed­no bar još to­li­ko. Ni­je mi ja­sno šta se de­si­lo me­đu na­ma”.
– Ne­moj vi­še da me vri­je­đaš, a ta­ko­đe ni oca – re­kla sam joj pla­ču­ći. Nje­ga ne smi­ješ da vri­je­đaš, ne mo­gu vi­še da ga gle­dam ka­ko pro­pa­da.
– Ne­ću, ne­ću, ča­snu ti ri­ječ da­jem – stal­no je po­na­vlja­la, kr­ste­ći se – ne­ću ga vi­še mu­či­ti. Ne­ćeš mi vje­ro­va­ti ka­ko sam se na­mu­či­la ove no­ći, ja znam da se on raz­bo­lio zbog me­ne i ni­kad ne bi opro­sti­la se­bi da je umro. Ne­ćeš vje­ro­va­ti ko­li­ko sam lju­bo­mor­na – go­vo­ri­la je ona – ja ni­kad u ži­vo­tu, čak ni u mla­do­sti, ni­je­sam osje­ća­la to­li­ku lju­bo­mo­ru, kao što sad osje­ća pre­ma Čert­ko­vu.
Sr­ce mi se ste­glo od tu­ge pre­ma njoj.
Na­da mi se po­no­vo vra­ti­la. Ja i Var­ja smo po­no­vo oti­šle u Ja­snu Po­lja­nu. Ne­ko­li­ko da­na je bi­lo mir­no. Iz sve sna­ge sam se tru­di­la da sa­ču­vam taj do­bar i bla­žen­stven osje­ćaj, ko­ji se pro­bu­dio u me­ni po­sli­je tog raz­go­vo­ra.
12. ok­to­bar
12.ok­to­bra smo po­no­vo raz­go­va­ra­li o te­sta­men­tu. To što je maj­ka raz­gla­si­la svi­ma na­o­ko­lo da je otac pa­dao u ne­svi­jest, bi­lo je za me­ne stra­šno, pa ne­mam ni­ka­kvu že­lju da se na to­me de­talj­ni­je za­dr­ža­vam. Ona je go­vo­ri­la da na taj te­sta­ment, ko­ji je otac na­pi­sao, mi mo­že­mo da ulo­ži­mo žal­bu i da do­ka­že­mo da otac ni­je bio pri či­stoj svi­je­sti, jer je po­sje­ni­lio. Ona je ta­da utr­ča­la u nje­go­vu so­bu, klek­nu­la na ko­lje­na, iz­vri­je­đa­la ga, pri­je­ti­la mu, mo­li­la ga da po­ni­šti te­sta­ment, lju­bi­la mu ru­ke.
25. ok­to­bar
Ja sam ušla kod oca u ka­bi­net. Sje­dio je u fo­te­lji po­red sto­la i ni­šta ni­je ra­dio. Ne­ka­ko ga je bi­lo vi­dje­ti neo­bič­no bez knji­ge u ru­ka­ma i bez pe­ra. Me­ni je bi­lo iz­ne­na­đu­ju­će, a za nje­ga je bi­lo ne­u­o­bi­ča­je­no. „Sje­dim i ma­štam – re­kao mi je – raz­mišljm ka­ko da odem od ku­će. Ho­ćeš li i ti da ideš sa mnom – pi­tao me je?”
„Ne bih vo­lje­la da ti sme­tam, mo­žda bih ne­ko vri­je­me bi­la sa to­bom, a da to bu­de stal­no, e, to ne mo­gu”.
„Pla­ni­ram da to iz­ve­dem ova­ko. Uze­ću kar­tu do Mo­skve, ne­ko­ga ću, a mo­žda i Čert­ko­va, po­sla­ti sa stva­ri­ma u Lap­te­vo, a sam ću do­ći ta­mo ka­sni­je. A ako me ta­mo ot­kri­ju, oti­ći ću na ne­ko dru­go mje­sto. Ovo je, u stva­ri, sa­mo ma­šta, me­ne če­ka­ju pat­nje, jer ako je osta­vim, pro­go­ni­će me nje­no zdrav­stve­no sta­nje. A sa dru­ge stra­ne, ova si­tu­a­ci­ja je ne­pod­no­šlji­va i sva­kog da­na je sve te­že, jer je da­lji ži­vot sa So­fi­jom An­dre­jev­nom ne­mo­guć. Mo­ram ti pri­zna­ti da je­dva če­kam bi­lo ka­kav po­vod i da već jed­nom odem iz ove ku­će”.
To se de­si­lo 28. ok­to­bra u ra­nu zo­ru i on je oti­šao za­u­vi­jek na taj put bez po­vrat­ka. 7. no­vem­bra 1910. go­di­ne u šest sa­ti uju­tro Lav Ni­ko­la­je­vič je umro u Asta­po­vu.
(KRAJ)