Pi­še: Vlaj­ko Ću­la­fić


Po­seb­nu vri­jed­nost, re­klo bi se, ima­ju Ga­vro­va svje­do­če­nja o od­no­si­ma sa Ru­si­jom, En­gle­skom, Fran­cu­skom, Nje­mač­kom, Bu­gar­skom, Austri­jom, Ita­li­jom i Tur­skom, kroz šta se, po­red osta­log, ogle­da­ju i po­če­ci cr­no­gor­ske di­plo­ma­ti­je, mo­ral­ni, i dru­gi, lo­mo­vi ko­je su Cr­no­gor­ci, ko­ji su za­rad in­te­re­sa svo­je ze­mlje bi­li pri­mo­ra­ni da se ba­ve di­plo­ma­ti­jom, pre­ži­vlja­va­li ba­ve­ći se ovim po­slom u kom se mo­ra i la­ga­ti, i pod­me­ta­ti, i splet­ka­ri­ti, i iz­mi­šlja­ti, i glu­mi­ti... od­no­sno či­ni­ti mno­go če­ga što je po do­ta­da­šnjem cr­no­gor­skom mo­ral­nom ko­dek­su bi­lo ne­do­stoj­no čo­vje­ka. Kroz od­no­se s po­me­nu­tim dr­ža­va­ma ogle­da se sva mu­ka, ko­ja je i da­na­šnja, ma­lih dr­ža­va i na­ro­da u me­đu­na­rod­noj za­jed­ni­ci i sple­tu in­te­re­sa, po­go­to­vo moć­nih, od­no­sno onih ko­ji od­lu­ču­ju i di­je­le prav­du u skla­du sa svo­jim – in­te­re­si­ma, ko­ji i di­ri­gu­ju lju­ba­vi­ma i mr­žnja­ma, pri­ja­telj­stvi­ma i na­pri­ja­telj­stvi­ma me­đu dr­ža­va­ma i na­ro­di­ma, od­no­sno nji­ho­vim vla­da­ju­ćim kru­go­vi­ma.
Iz ovih spi­sa se vi­di stal­no ko­le­ba­nje i cr­no­gor­skog, ali i sr­bi­jan­skog, dvo­ra iz­me­đu Is­to­ka, od­no­sno Ru­si­je, i Za­pa­da, i ne­sta­bil­nost opre­dje­lje­nja da se spolj­na po­li­ti­ka ve­že za jed­nu od tih stra­na, što je, ne­ma sum­nje, i da­nas ve­o­ma iz­ra­že­no u spolj­nim po­li­ti­ka­ma i Cr­ne Go­re i Sr­bi­je, kao što i u jed­noj i u dru­goj dr­ža­vi, me­đu naj­i­stak­nu­ti­jim kre­a­to­ri­ma i ak­te­ri­ma po­li­tič­kih pro­gra­ma i po­li­tič­kog ži­vo­ta, i da­nas, kao i u vri­je­me voj­vo­de Ga­vra, ima i ru­so­fi­la i evro­fi­la (ta­da, uglav­nom, oli­če­nih u austro­fi­li­ma). Du­blje gle­da­no, ni­je se, sko­ro ni­šta, pro­mi­je­ni­lo ni u od­no­si­ma Ru­si­je i Za­pa­da pre­ma Bal­ka­nu, a, ti­me, i pre­ma Cr­noj Go­ri.
Dra­go­cje­ni su, i te ka­ko Ga­vro­vi por­tre­ti po­je­di­nih stra­nih dr­žav­ni­ka i di­plo­ma­ta, nji­ho­vi me­đu­sob­ni od­no­si, nji­ho­vi od­no­si pre­ma Cr­noj Go­ri, Go­spo­da­re­vi od­no­si sa nji­ma i pre­ma nji­ma, kao i od­no­si po­je­di­nih cr­no­gor­skih gla­va­ra pre­ma nji­ma. In­te­re­sant­ni su, če­sto i pi­kant­ni, Ga­vro­vi opi­si, isti­na ri­jet­kih, Cr­no­go­ra­ca ko­ji su se sti­ca­jem okol­no­sti na­la­zi­li u jed­no­krat­nim di­plo­mat­skim ulo­ga­ma.
Od od­no­sa sa dru­gim dr­ža­va­ma, voj­vo­da Ga­vro je naj­vi­še pa­žnje po­sve­tio od­no­si­ma Cr­ne Go­re sa Tur­skom i Sr­bi­jom. Ustva­ri, ma­lo je me­mo­ar­skih tek­sto­va u ko­ji­ma se ne go­vo­ri o od­no­si­ma Cr­ne Go­re i Tur­ske, što je, sva­ka­ko, plod isto­rij­skih okol­no­sti, od­no­sno cr­no­gor­ske bor­be za oslo­bo­đe­nje od tur­ske vla­sti i svim dru­gim što se, s tim u ve­zi, od­vi­ja­lo na Bal­ka­nu, i u Evro­pi – u ve­zi s njim. O tim od­no­si­ma se go­vo­ri sa dva aspek­ta: rat­nič­kog i di­plo­mat­skog, a Ga­vro je bio i ne­po­sred­ni uče­snik ra­to­va s Tur­skom i ak­ter di­plo­mat­skih ak­tiv­no­sti, naj­pri­je kao po­sla­nik Cr­ne Go­re u Ca­ri­gra­du, a, po­tom, i kao cr­no­gor­ski mi­ni­star ino­stra­nih dje­la, što zna­či da je, za­i­sta, kom­pe­ten­tan da go­vo­ri i o jed­nom i o dru­gom. U osno­vi, Tur­ci su, po voj­vo­di Ga­vru, ve­o­ma su­ro­vi rat­ni­ci, ne­mi­lo­srd­ni kad su ja­či, kad ih za­pad­ne da ro­be i pa­le, si­lu­ju i pljač­ka­ju, a ve­o­ma po­kor­ni kad su po­ra­že­ni. Ka­ko su, s jed­ne stra­ne, sa­svim ne­po­u­zda­ni i ne smi­je im se na ri­ječ oslo­ni­ti bez ob­zi­ra o če­mu se ra­di, ta­ko su, s dru­ge stra­ne, u is­toj mje­ri, ne­po­vjer­lji­vi pre­ma sva­ko­me. Ve­o­ma su „te­ški”, lu­ka­vi, bez­ob­zir­ni, la­žlji­vi, is­cr­plju­ju­će spo­ri, od­no­sno na sve sprem­ni, kao pre­go­va­ra­či.
Što se ti­če od­no­sa Cr­ne Go­re i Sr­bi­je, i o nji­ma je ri­ječ u ve­li­kom bro­ju me­mo­ar­skih tek­sto­va. To je, ne­ma sum­nje, iz­u­zet­no dra­go­cje­na gra­đa za iz­u­ča­va­nje od­no­sa ovih dvi­ju srp­skih dr­ža­va i bez nje ni­ka­kva stu­di­ja o tim od­no­si­ma ne bi mo­gla bi­ti kom­plet­na i sa­svim po­u­zda­na. Voj­vo­da Ga­vro je i tu bio bar dvo­stru­ko kom­pe­ten­tan: pr­vo, iz ple­me­na je ko­je je ne­u­po­re­di­vo vi­še, bar do vre­me­na dok na nje­go­vo če­lo ni­je­su do­šli Moj­si­je Ze­če­vić, igu­man ma­na­sti­ra Đur­đe­vi stu­po­vi, kod Be­ra­na, i, po­tom, voj­vo­da Mi­ljan, Ga­vrov otac, bi­lo okre­nu­to Be­o­gra­du ne­go Ce­ti­nju, i što je, uz to, Ga­vro bio be­o­grad­ski stu­dent, a pre­ko Jo­va­na Ri­sti­ća, oče­vog po­bra­ti­ma, i ve­o­ma bli­zak be­o­grad­skim vla­da­ju­ćim kru­go­vi­ma, i dru­go, što je, kao i kad je Tur­ska (i dru­ge dr­ža­ve) u pi­ta­nju, bio cr­no­gor­ski mi­ni­star ino­stra­nih dje­la te je bio i ak­ter tih od­no­sa. A osno­va tih od­no­sa je di­na­stič­ka su­rev­nji­vost iz­me­đu: knja­za Ni­ko­le Pe­tro­vi­ća, sa cr­no­gor­ske stra­ne, a sa sr­bi­jan­ske – pr­vo Obre­no­vi­ća pa, po­tom, Ka­ra­đor­đe­vi­ća. Ta su­rev­nji­vost se is­ka­zi­va­la na sva­kom ko­ra­ku i bi­la je, ipak, ne­skri­ve­na. Pri­mje­ra ra­di, u dje­lo­vi­ma srp­skog na­ro­da ko­ji je usta­jao u bor­bu za oslo­bo­đe­nje (u Her­ce­go­vi­ni i Bo­sni, re­ci­mo), Cr­na Go­ra i Sr­bi­ja su se, jav­no, utr­ki­va­le ko­ja će bi­ti od ve­ćeg uti­ca­ja na usta­ni­ke i ko­joj bi pri­pa­lo što vi­še te­ri­to­ri­ja (Cr­noj Go­ri u – Her­ce­go­vi­ni, a Sr­bi­ji u – Bo­sni, uglav­nom) ko­je bi, even­tu­al­no, bi­le oslo­bo­đe­ne. To se, naj­ve­ćim di­je­lom, lo­še i, ne­ri­jet­ko, sa tra­gič­nim po­sle­di­ca­ma, od­ra­ža­va­lo na to­ko­ve oslo­bo­di­lač­ke bor­be i sud­bi­nu po­bu­nje­nog srp­skog na­ro­da od ko­ga su, i jed­ni i dru­gi, „pra­li ru­ke” kad god bi zbog to­ga, kod evrop­skih si­la, za­pri­je­ti­la opa­snost po­zi­ci­ja­ma bi­lo be­o­grad­skog bi­lo ce­tinj­skog dvo­ra.
(NA­STA­VI­ĆE SE)