Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


23. sep­tem­bar je go­dišnjca bra­ka mo­jih ro­di­te­lja. Maj­ka je ima­la že­lju da se fo­to­gra­fi­še sa ocem. Bi­lo je hlad­no i du­vao je sje­ve­rac, a ona je že­lje­la da bu­de što vi­še sni­ma­ka. Otac je za­vu­kao ru­ke u po­jas, bio je go­lo­glav i na­mr­šten. Gle­dao je is­pred se­be. Ja sam bi­la ne­ras­po­lo­že­na i lju­ta. Kad smo se vra­ti­li iz Ko­če­ta, pri­mi­je­ti­la sam da na zi­du u oče­vom ka­bi­ne­tu ne­ma ni mo­je, ni fo­to­gra­fi­je Čert­ko­va. Maj­ka ih je ski­nu­la. Ni­je­sam to mo­gla da pod­ne­sem, a da mu ne ka­žem. U raz­go­vo­ru sa ocem oštro sam mu i dr­sko da­la do zna­nja da se sa tim ne sla­žem.
– Zar sam ja sa­ma obje­si­la mo­ju sli­ku iz­nad tvo­je rad­ne fo­te­lje, to si ti sam ura­dio, a to što je maj­ka ski­nu­la i pre­mje­sti­la, ti uop­šte ne re­a­gu­ješ i ne po­ku­ša­vaš da je vra­tiš po­no­vo na svo­je sta­ro mje­sto.
Otac je za­kli­mao gla­vom, okre­nuo se i oti­šao.
– Slič­na si njoj – re­kao mi je od­la­ze­ći.
Ka­ko sam ja mo­gla da bu­dem slič­na njoj?
Svi smo ću­ta­li za ruč­kom. Po­sli­je ruč­ka ja sam, po na­vi­ci, sje­dje­la i pi­sa­la u kan­ce­la­ri­ji. Ne­ko je po­zvo­nio na vra­ta. Ni­je­sam usta­ja­la, već sam re­kla Bul­ga­ko­vu da otvo­ri. Ma­lo ka­sni­je opet se ču­je zvon­ce. Ovog pu­ta, kad se Bul­ga­kov vra­tio, pre­nio mi je da otac že­li da do­đem kod nje­ga.
– Sa­ša, že­lim da ti iz­dik­ti­ram jed­no pi­smo.
– Do­bro.
Uze­la sam olov­ku i pa­pir, pri­pre­mi­la se da pi­šem, a u du­ši sam osje­ti­la že­lju da mu po­lju­bim ru­ke i da ga za­mo­lim za opro­štaj. Oči su mi se na­pu­ni­le su­za i ni­je­sam mo­gla da pro­go­vo­rim ni jed­nu ri­ječ.
– Ni­je­si mi bi­la po­treb­na da pi­šeš, za­i­sta, ne­mam po­tre­be za tim – sa su­za­ma u oči­ma i ne­ka­ko pre­vi­še ti­ho re­kao mi je otac. Pao je na na­slon fo­te­lje i za­pla­kao.
– Opro­sti mi, mo­lim te, opro­sti – ja sam na­va­li­la da mu lju­bim ru­ke, li­ce i ra­me­na. Obo­je smo du­go pla­ka­li. On je po­čeo da mi dik­ti­ra, ali ja sam sla­bo vi­dje­la od su­za, ko­je su na­vi­ra­le na oči. Kad smo za­vr­ši­li, ja sam opet po­če­la da ga mo­lim da mi opro­sti.
– Ja sam već sve za­bo­ra­vio – re­kao je on.
Sle­de­ćeg da­na moj por­tret i por­tret Čert­ko­va su bi­li na sta­rom mje­stu.
26. sep­tem­bar
Sa ve­li­kom strep­njom u sr­cu ušla sam u ku­ću. Maj­ka je sav svoj bi­jes is­ka­li­la na nas. Var­ju je is­tje­ra­la iz ku­će, a i me­ni je za­pri­je­ti­la iz­ba­ci­va­njem.
Otac je bio bu­dan. Ja sam mu re­kla da mi se či­ni da bi bi­lo do­bro da ja odem ne­kud iz ku­će. Na­da­la sam da će i on po­ći sa mnom ili će mi se ka­sni­je pri­dru­ži­ti.
„Ja se, uop­šte, ne sla­žem sa tim da ti odeš iz ku­će, bez ob­zi­ra na to što je ovo za te­be vi­še ne­iz­dr­ži­vo, a kao što ti je po­zna­to, ja uvi­jek da­jem ova­kve ili slič­ne od­go­vo­re, jer po mom mi­šlje­nju, ne mo­že­mo pro­mi­je­ni­ti ovu si­tu­a­ci­ju. To je sa jed­ne stra­ne, a sa dru­ge, ne bi mi bi­lo dra­go da ti odeš. Bo­lje da što pri­je do­đe do ras­ple­ta, jer ova­ko vi­še ne mo­že. So­fi­ja An­dre­jev­na je od­stra­ni­la Čert­ko­va, na Ma­ri­ju Alek­san­dr­ov­nu se iz­vi­ka­la, Var­ju je iz­ba­ci­la, a te­be sa­mo što ni­je is­tje­ra­la. Ne­moj da tu­gu­ješ. Iz­dr­ži, bi­će bo­lje.”
Od Te­lja­tin­ki do Ja­sne Po­lja­ne ima 20 mi­nu­ta vo­žnje. A ako ja odem, Ta­nja ili Ser­jo­ža mo­ra­ju se pre­se­li­ti kod ro­di­te­lja. „Ras­plet se bli­ži”, po­mi­sli­la sam u se­be.
I stvar­no, po­sli­je mog od­la­ska na­stu­pio je mir, maj­ka kao da je shva­ti­la da je pre­šla sve gra­ni­ce.
Iz Te­lja­tin­ki sam išla sva­ki dan u Ja­snu Po­lja­nu i ka­ko sam to već stal­no ra­di­la, pre­pi­si­va­la sam ocu to što je od me­ne tra­žio. Ali no­ću ni­je­sam ima­la mi­ra, jer sam raz­mi­šlja­la, šta ako se otac raz­bo­li. Mo­žda sam mu i ovog mo­men­ta po­treb­na, a mož­ta i sva­kog na­red­nog mi­nu­ta, a me­ne ne­ma po­red nje­ga...
Ser­jo­ža i Ta­nja su do­šli u Ja­snu Po­lja­nu. Moj od­la­zak je uti­cao na njih i oni su od­luč­no sa­op­šti­li maj­ci, ako ne pre­sta­ne da mal­tre­ti­ra oca, da će je oni lič­no pre­ko nje­ne vo­lje po­sla­ti na li­je­če­nje u sa­na­to­ri­jum. „Odav­no je bi­lo vri­je­me” – po­mi­sli­la sam.
Otac je osje­ćao pri­bli­ža­va­nje smr­ti i on je mo­rao da ima taj unu­tra­šnji i spo­lja­šnji mir, ko­ji bi mu omo­gu­ćio kon­cen­tri­sa­nje na to što mu sa­da či­ni smi­sao nje­go­vog ži­vo­ta.
(NA­STA­VI­ĆE SE)