Su­dio je voj­vo­da Ga­vro, u svo­jim spi­si­ma, pri­lič­no stro­go, po­stup­ci­ma go­spo­da­ra, voj­sko­vo­đa i gla­va­ra, stra­nih dr­žav­ni­ka i di­plo­ma­ta, ali se, valj­da ni­gdje, u nji­ma, ne mo­že na­ći ni osu­da ni ru­žna ri­ječ za cr­no­gor­skog voj­ni­ka-rat­ni­ka ili ne­jač ko­ja je če­sto mo­ra­la da ide u zbje­go­ve i bi­la, naj­če­šće, naj­ve­ća žr­tva oslo­bo­di­lač­kih po­kre­ta i rat­nih dej­sta­va.
Ve­o­ma su dra­go­cje­na nje­go­va ka­zi­va­nja o voj­noj or­ga­ni­za­ci­ji u ta­da­šnjoj Cr­noj Go­ri, na­o­ru­ža­nju, od­no­si­ma me­đu voj­ni­ci­ma i star­je­ši­na­ma i star­je­ši­na­ma me­đu­sob­no, na­či­nu mo­bi­li­za­ci­je i ra­to­va­nja, snab­di­je­va­nja voj­ske hra­nom i mu­ni­ci­jom, voj­nič­kim oso­bi­na­ma i hra­bro­sti Cr­no­go­ra­ca, nji­ho­vom od­no­su pre­ma ne­pri­ja­te­lju (tu, na ne­ko­li­ko mje­sta, is­ti­če nji­hov hu­ma­ni­zam pre­ma za­ro­blje­nim ne­pri­ja­telj­skim voj­ni­ci­ma, na­su­prot od­si­je­ca­nju gla­va – ka­sni­je no­se­va – oni­ma ko­ji su u bo­ju po­gi­nu­li). Dao je pri­li­čan broj iz­van­red­nih por­tre­ta cr­no­gor­skih voj­sko­vo­đa i gla­va­ra, osta­vio auten­tič­na svje­do­če­nja o nji­ho­vim če­sti­to­sti­ma, hra­bro­sti­ma, pa­tri­o­ti­zmu, skrom­no­sti­ma... ali i o te­žnja­ma za voj­nič­kom sla­vom, me­đu­sob­nim po­do­zre­nji­ma, su­je­ta­ma, su­rev­nji­vo­sti­ma, tr­ve­nji­ma, gram­zi­vo­sti­ma po­je­di­nih me­đu nji­ma, lu­kav­stvi­ma, utr­ki­va­nji­ma da se bu­de bli­že go­spo­da­ru...
(Bi­lo je, na­rav­no, i onih ko­ji­ma ni do če­ga od to­ga, osim do uspje­šne bor­be za oslo­bo­đe­nje srp­stva od tu­đi­na, pri­je sve­ga od Osman­li­ja, ni­je bi­lo sta­lo – ka­kvi su, re­ci­mo, bi­li Pe­ko Pa­vlo­vić, Mar­ko Mi­lja­nov, Mi­ljan Vu­kov... - ali su ta­kvi, uglav­nom, bi­va­li u ne­mi­lo­sti knja­za Ni­ko­le i nje­go­ve dvor­ske ka­ma­ri­le.)
Voj­vo­da Ga­vro, ve­o­ma umje­sno, i ta­mo gdje se to ne bi oče­ki­va­lo, na­la­zi mje­sta da go­vo­ri o od­no­si­ma na cr­no­gor­skom dvo­ru, po­go­to­vo da por­tre­ti­še go­spo­da­ra u ra­znim si­tu­a­ci­ja­ma i ra­znim po­vo­di­ma, i mo­žda ni­ko ni­je osta­vio ta­ko pla­stič­nu i vi­še­stra­nu pred­sta­vu o Knja­zu kao što je to uči­nio voj­vo­da Ga­vro Vu­ko­vić. Po­sma­trao ga je, u sva­koj pri­li­ci, s po­seb­nom pa­žnjom, ske­ni­rao nje­go­ve po­te­ze, pro­ni­cao u nje­go­ve na­mje­re... Ima, i te­ ka­ko, iro­ni­je u ne baš ma­lom bro­ju tih opi­sa: Go­spo­dar je ne­nad­ma­šan glu­mac kad god se tre­ba umet­nu­ti i pra­vi­ti se po­go­đe­nim ne­či­jom lo­šom rad­njom ili lo­šim od­je­kom ne­če­ga što se do­go­di­lo a u šta je on, taj­no, bio umi­je­šan; glu­mi­ti neo­ba­vi­je­šte­nost o ne­če­mu va­žnom; is­ku­ša­va­ti po­je­din­ce; oma­lo­va­ža­va­ti mal­te ne sva­ko­ga oko­lo se­be a do­dvo­ra­va­ti se moć­nim vla­da­ri­ma i dvo­ro­vi­ma; pod­re­đi­va­ti čak i dr­žav­ne in­te­re­se vo­lji i in­te­re­si­ma čla­no­va svo­je po­ro­di­ce... Tu po­seb­no mje­sto pri­pa­da opi­si­ma Go­spo­da­re­vog iz­la­ska, i iz­la­ska čla­no­va nje­go­ve po­ro­di­ce, u šet­nje is­pred Dvo­ra, ili sje­de­nje is­pod ču­ve­nog Bri­je­sta, nji­ho­vo ko­ke­ti­ra­nje i ne­pre­sta­na žeđ za udvo­ri­štvom Cr­no­go­ra­ca – gla­va­ra i obič­nih lju­di, sta­rih i mla­dih, ju­na­ka i ku­ka­vi­ca. Toj „po­sla­sti­ci“ se, sva­ka­ko, pri­dru­žu­je i opis „sjed­ni­ka“ u Dvo­ru, ko­ji je bio ne­ka vr­sta Go­spo­da­re­vog po­zo­ri­šta i du­hov­ne vje­žba­o­ni­ce, u ko­joj je on, uglav­nom ne­pi­sme­nim, Cr­no­gor­ci­ma, či­tao svo­je no­ve sti­ho­ve i tra­žio od njih ne­ku vr­stu knji­žev­no-kri­tič­kih ocje­na nje­go­vih sti­ho­va­nja, is­ku­ša­vao gla­va­re, mje­rio im mu­drost i oda­nost, na­go­nio da je­dan dru­gog ka­rak­te­ri­šu i sam ih ka­rak­te­ri­sao, ne­ri­jet­ko i za­va­đi­vao.
Go­spo­dar je, u sva­koj si­tu­a­ci­ji, upra­vljao ras­po­lo­že­njem Cr­no­go­ra­ca: kad se on ve­se­lio - svi su se ve­se­li­li, kad je on tu­go­vao - svi su tu­go­va­li, kad je on bri­nuo - svi su bri­nu­li. Di­ri­go­vao je, ne­nad­ma­šno, i nji­ho­vim rat­nič­kim ras­po­lo­že­njem: za­čas bi ih „na­e­lek­tri­sao“ da istog tre­nut­ka svi iz­gi­nu u bor­bi pro­tiv ne­pri­ja­te­lja, i od­mah po­tom „hla­dio“, a ve­o­ma stro­go ka­žnja­vao one ko­ji se to­me ne bi po­vi­no­va­li ili su, u me­đu­vre­me­nu, u tre­nu­ci­ma rat­nog tre­pe­ta i usi­ja­nja, po­re­me­ti­li ži­vot­nu „idi­lu“ u ka­kvoj po­gra­nič­noj za­bi­ti.
Ve­o­ma su dra­go­cje­na i Ga­vro­va ka­zi­va­nja o go­spo­da­re­voj po­ro­di­ci i od­no­si­ma u njoj, uti­ca­ju ko­ji je nje­gov tast, voj­vo­da Pe­tar Vu­ko­tić, imao na nje­ga, vas­pi­ta­va­nju nje­go­ve broj­ne dje­ce, po­go­to­vo kćer­ki, go­spo­da­re­voj bri­zi o uda­ji kće­ri i že­nid­bi si­no­va, nji­ho­vim ka­rak­ter­nim oso­bi­na­ma, po­na­ša­nju, pro­htje­vi­ma, ra­sip­ni­štvu...(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: Vlaj­ko Ću­la­fić