PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ



Po­sli­je lo­ma­ta­nja po Sem­be­ri­ji i her­ce­go­vač­kim za­bi­ti­ma, do­la­zak u Mo­star okre­plju­je Du­či­ća – tu su mu nje­go­vi naj­bli­ži: maj­ka, po­lu­brat i pri­ja­te­lji. Nje­go­vo dru­štvo u Mo­sta­ru bi­lo je – ka­ko je mno­go go­di­na ka­sni­je go­vo­rio – „fa­lan­ga ko­ja je san o ži­vo­tu sta­vlja­la iz­nad ži­vo­ta, i vje­ro­va­la da iz­van ide­a­la ne po­sto­ji ni dru­ga lje­po­ta ni dru­ga stvar­nost”.
Mo­star je, u to do­ba, po­red No­vog Sa­da, bio na gla­su kao srp­ski naj­na­ci­o­nal­ni­ji grad. U nje­mu je Du­čić za­po­čeo svoj put do pi­sca „pr­vog re­da”, ka­ko je sa­mo pet go­di­na ka­sni­je iz­ja­vio Jo­van Sker­lić. Naj­če­šće je sa Ata­na­si­jom Šo­lom, pri­ja­te­ljem za ko­ga je go­vo­rio – da je naj­kul­tur­ni­ji Sr­bin ko­jeg je do onog vre­me­na iz­ba­ci­la her­ce­go­vač­ka ze­mlja. Pri­ja­te­lji su mu i, ne­što sta­ri­ji, pje­snik Alek­sa Šan­tić i, ne­što mla­đi, pri­po­vje­dač Sve­to­zar Ćo­ro­vić. Pri­pre­ma se za ob­ja­vlji­va­nje svo­je pr­ve knji­ge pje­sa­ma. Ot­ka­ko je „pro­pje­vao” u som­bor­skom „Go­lu­bu”, pa sve do ob­ja­vlje­ne pje­sme „Mo­ja otadž­bi­na” u ča­so­pi­su „Dje­lo”, Du­čić sma­tra da se na­ku­pi­lo do­volj­no do­brih, zre­lih sti­ho­va ko­ji će se do­bro „dr­ža­ti”u knji­zi.
U „Zo­ri” pre­da­no ra­di – ob­ja­vlju­je sti­ho­ve, ali i bi­lje­ške o knji­ga­ma, o sli­ka­ri­ma, do­ga­đa­ji­ma iz kul­tu­re. I dok za knji­gu Đu­ra Špa­di­je­ra „Ne­vjer­na že­na” ka­že: „A ka­kvih li još bu­da­la­šti­na ne­ma u ovoj knji­zi”, odu­še­vljen je pri­po­vjet­ka­ma Ive Ći­pi­ka „Pri­mor­ske du­še” i „Iza­bra­nim pje­sma­ma” Sil­vi­ja St. Kranj­če­vi­ća. Mo­star­ska sre­di­na, ma ko­li­ko u njoj bi­lo pri­jat­no, ner­vi­ra ga, ne do­zvo­lja­va mu da se raz­mah­ne; gu­ši ga, spu­ta­va nje­go­ve am­bi­ci­je. Da bi ih ostva­rio – mo­ra da kre­ne da­lje.
U lje­to 1899. Jo­van Du­čić do­no­si od­lu­ku da kre­ne u svi­jet – pra­vac Že­ne­va, na stu­di­je knji­žev­no­sti i fi­lo­zo­fi­je. Pri­ja­te­lji te­ška sr­ca is­pra­ća­ju svog ari­sto­kra­tu. Po­red skrom­ne ušte­đe­vi­ne, po­moć mu pru­ža­ju pri­ja­te­lji, a ka­sni­je će sti­ći pot­po­ra i od srp­ske vla­de. U tu­đi­ni na­sto­ji da odr­ži ve­zu sa re­dak­ci­ja­ma u Sa­ra­je­vu i No­vom Sa­du. Mi­la­nu Sa­vi­ću 20. sep­tem­bra 1899. pi­še da u „za­no­su li­ca svog” pre­vo­di Pu­ški­na – po­e­mu „Bah­či­se­raj­ski šer­dvan”.
Tra­ži pot­po­ru i od re­dak­ci­je „Žen­skog svi­je­ta”. A nje­gov ured­nik Ar­ka­di­je Va­ra­đa­nin, kao i pri­je to­ga Mi­lan Sa­vić, pi­ta ga: „Na­što Vam taj fa­kul­tet?” Du­čić mu od­go­va­ra da je upo­ran i da će osta­ti... Sta­nu­je u Že­ne­vi, Ro­u­te Ca­ro­li­ne Aca­ci­as 24. I. Uob­li­ča­va svo­ju pr­vu knji­gu pje­sa­ma. Te je­se­ni u Že­ne­vi upo­zna­je i Jo­va­na Sker­li­ća – „uz zvi­žda­nje vje­tra sa Sa­le­va i hu­ča­nje Ar­ve”, Du­čić mu či­ta pje­smu „Po­sli­je mno­go go­di­na”. Skre­lić se odu­še­vio „sil­nim pje­sni­ko­vim emo­ci­ja­ma3. Kra­jem no­vem­bra u go­ste mu opet do­la­zi Skre­lić, iz Lo­za­ne, gdje je na stu­di­ja­ma. O to­me bu­du­ći gla­so­vi­ti kri­ti­čar i isto­ri­čar knji­žev­no­sti pi­še svo­jim se­stra­ma: „Ja po­đem u po­tje­ru za Jo­va­nom Du­či­ćem, na­šim po­zna­tim pje­sni­kom i ured­ni­kom mo­star­ske `Zore`. Po­sli­je sil­nog lu­ta­nja po mo­sto­vi­ma Ro­ne i Nar­ve, na­đem nje­gov stan. Ve­če­ra­mo, i po­sli­je ve­če­re on na­va­li da za­jed­no ode­mo kod go­spo­đe Di­nić­ke, že­ne dok­to­ra Di­ni­ća, ko­ja je ov­dje sa ćer­kom... U raz­go­vo­ru i do­broj pro­vod­nji osta­smo do 1 sat. Ja sa Du­či­ćem – kra­snim i sim­pa­tič­nim čo­vje­kom – odem nje­go­voj ku­ći, i osta­smo u raz­go­vo­ru do 5 i po iz­ju­tra!”
Du­čić je 1899. upri­li­čio zbir­ku svo­jih pje­sa­ma. Pre­vo­di s lju­ba­vlju i stra­šću Pu­ški­na. Na to ga tje­ra­ju i nov­ča­ne ne­da­će. Pi­še pje­sme, kri­ti­ke i član­ke u „Zo­ri”, gdje se pot­pi­su­je ka­ko ured­nik de­cem­bar­skog bro­ja. Po­sled­nji broj „Zo­re” 1899. go­di­ne ure­dio je već no­vi ured­nik, nje­gov naj­bo­lji pri­ja­telj Ata­na­si­je Šo­la, ko­ji ga je is­pra­tio bi­lje­škom: „Ujed­no sa sa­dr­ža­jem „Zo­re” za ovu go­di­nu do­no­se unu­tra­šnji sa­rad­ni­ci „Zo­re” na če­lu li­sta lik nje­nog do­sa­da­šnjeg ured­ni­ka Jo­va­na Du­či­ća, ko­ji sa­da bo­ra­vi u Že­ne­vi ra­di stu­di­ja...”
Po­sled­nje da­ne 19. vi­je­ka Du­čić pro­vo­di u Lo­za­ni, u go­sti­ma kod Skre­li­ća, a 31. de­cem­bra 1899. sti­že u Pa­riz. Na sa­mom po­čet­ku 20. vi­je­ka, u Pa­ri­zu, sre­šće se, upo­zna­ti i spri­ja­te­lji­ti sa Mi­la­nom Ra­ki­ćem, ko­ji je u fran­cu­skoj pre­sto­ni­ci stu­di­rao prav­ne na­u­ke. Sa Ra­ki­ćem će na­red­nu de­ce­ni­ju bi­ti „čel­ni u srp­skoj po­e­zi­ji”, a Du­čić će ga za­pam­ti­ti ,,naj­pri­je po oči­ma iz­van­red­no to­plim i osmjeh­nu­tim, i usna­ma ko­je su bi­le stal­no u osmi­je­hu pu­nom du­šev­no­sti”. Upo­znao ih je za­jed­nič­ki pri­ja­telj Ko­sta Ku­ma­nu­di, po­to­nji di­plo­ma­ta od ka­ri­je­re. Iz tih pa­ri­skih da­na sa­ču­va­na je jed­na Du­či­će­va raz­gled­ni­ca upu­će­na Alek­si Šan­ti­ću, u Mo­star: „Dra­gi bra­te Alek­sa, te­ško me bo­li tvo­je ću­ta­nje. Uza­man lo­mim gla­vu da ga od­go­net­nem: znam iz­vr­sno, da to ni­je­sam ni­čim za­slu­žio, naj­ma­nje još od svog Alek­se. I šta bi to bi­lo naj­po­sli­je, za­što bi tre­bao da me ka­zniš to­li­kim ću­ta­njem i in­di­fe­rent­no­šću? Ja­vi mi se, mo­lim te. Da ni­je ka­kvo ne­spo­ra­zu­mlje?...
Vra­ćao se iz Pa­ri­za odu­še­vljen „Gra­dom svje­tlo­sti”. U Že­ne­vi su ga če­ka­li pre­da­va­nja i is­pi­ti.
(NA­STA­VI­ĆE SE)