Ka­kvo je bi­lo sta­nje i ko­li­ko se u tim kra­je­vi­ma mo­glo slo­bod­no živjeti naj­bo­lje po­ka­zu­je po­da­tak da je vla­di­ka Da­ni­lo kao uče­nik u Ce­tinj­skom ma­na­sti­ru mo­rao na­pu­sti­ti obra­zo­va­nje i vra­ti­ti se u rod­ni dom na Nje­gu­še ka­da su mu­sli­ma­ni spa­li­li ma­na­stir 1692. go­di­ne. U op­štem ras­pa­du ko­ji je ta­da na­stao, na­rod je smo­gao sna­ge da se or­ga­ni­zu­je i da 1696. go­di­ne za po­gla­va­ra sa ti­tu­lom vla­di­ke iza­be­re Ni­ko­lu Pe­tro­vi­ća ko­ji je svje­tov­no ime Ni­ko­la pro­mi­je­nio u mo­na­ško Da­ni­lo. Pred usto­li­če­nje vla­di­ke Da­ni­la, Pe­tro­vi­ći i Cr­na Go­ra či­ni­li su mi­ni­ja­tur­ni dio da­na­šnje Cr­ne Go­re. Sve se svo­di­lo na če­ti­ri na­hi­je či­ji je cen­tar bio ce­tinj­ski ma­na­stir. Osta­tak ze­mlje bio je pod islam­sko-osman­skom oku­pa­ci­jom. Da­kle, svi ovi cen­tri Cr­ne Go­re ko­je da­nas zna­mo: Pod­go­ri­ca, Nik­šić, pro­stor na ko­me je sa­da Da­ni­lov­grad, Bar, Ul­cinj, Ko­la­šin, Moj­ko­vac, Bi­je­lo Po­lje, Plje­vlja, Be­ra­ne, Plav, Ro­ža­je, sve je to bi­lo pod islam­skom vla­šću ko­ju je oli­ča­vao sul­tan u Is­tan­bu­lu pre­ko svo­jih uprav­ni­ka u po­me­nu­tim gra­do­vi­ma. Da­kle, Cr­na Go­ra kao ne­za­vi­sna tvo­re­vi­na ni­je ni po­sto­ja­la. Po­li­tič­ka vlast ko­ja je us­po­sta­vlje­na na tim pro­sto­ri­ma bi­la je u funk­ci­ji islam­ske vje­re i pret­po­sta­vlje­ne isla­mi­za­ci­je cje­lo­kup­nog sta­nov­ni­štva. Da­kle, cilj je bio da se svi sta­nov­ni­ci ono­ga što da­nas či­ni Cr­nu Go­ru, ali i sve osta­le srp­ske i od mu­sli­ma­na osvo­je­ne hri­šćan­ske ze­mlje pre­tvo­re u ze­mlju jed­ne re­li­gi­je – isla­ma.
Islam uči da je on je­di­na pra­va vje­ra, što se mo­že vi­dje­ti i iz sle­de­ćeg ku­ran­skog aje­ta: „A onaj ko že­li ne­ku dru­gu vje­ru osim isla­ma ne­će mu bi­ti pri­mlje­na, i on će na ono­me svi­je­tu na­stra­da­ti.” Mu­sli­ma­ni za­to mo­ra­ju uči­ni­ti sve što je u nji­ho­voj mo­ći da ubi­je­de dru­ge lju­de u ne­po­gre­ši­vost te in­for­ma­ci­je. Ka­ko je to bi­lo ne­mo­gu­će uči­ni­ti na pro­sto­ri­ma na ko­ji­ma su bi­li dru­gi su­ve­re­ni­te­ti ko­ji su se ta­ko­đe za­sni­va­li na re­li­gi­ji, bi­lo je po­treb­no omo­gu­ći­ti islam­skoj po­ru­ci da do­pre do po­ten­ci­jal­nih no­vih mu­sli­ma­na. To je bi­lo mo­gu­će sa­mo ta­ko što bi se uklo­nio su­ve­re­ni­tet ne­mu­sli­man­skih dr­ža­va i us­po­sta­vio islam­ski. Za­to su mu­sli­ma­ni, ka­ko je re­kao Ha­lil Inal­džik, mo­ra­li kre­nu­ti u sve­ti rat dži­had da bi na pro­sto­ri­ma gdje ne­ma isla­ma mo­gli da us­po­sta­ve islam­ski prav­ni po­re­dak kao pret­po­stav­ku za ši­re­nje isla­ma kao vje­re ko­ju bi pri­hva­ta­li po­je­din­ci. Zna­či, pre­ma islam­skom uče­nju, us­po­sta­vlja­nje islam­ske dr­ža­ve je pred­u­slov za isla­mi­za­ci­ju.
Nje­goš u svo­jim dje­li­ma opi­su­je ka­ko je islam do­pro na Ce­ti­nje, pa pje­va u Gor­skom vi­jen­cu: „Vi­đi vra­ga su se­dam bi­nji­šah/ su dva ma­ča a su dvi­je kru­ne/ pra­u­nu­ka Tur­ko­va s ko­ra­nom;/ za njim ja­ta pro­kle­to­ga ko­ta,/ da opu­ste ze­mlju sva­ko­li­ku/ ka ska­ka­vac što po­lje opu­sti;.../ Sem Azi­je đe im je gni­je­zdo,/ vraž­je ple­me po­zo­ba na­ro­de;/ dan i na­rod kao ću­ku ti­ca:/ Mu­rat Epir, a Mu­ha­med Grč­ku,/ dva Se­li­ma Ci­par i Afri­ku!/ Sva­ki ne­što ne osta­de ni­šta”.../ Ku­go ljud­ska da te bog ubi­je!/Ali ti je ma­lo po svi­je­ta/ te si svo­jom zlo­ćom otro­va­la,/ no si otrov svo­je ad­ske du­še/ i na ovaj ka­men iz­blju­va­la?”
Šta se u ovim sti­ho­vi­ma raz­li­ku­je od aje­ta 29 iz su­re 9, u pre­vo­du Be­si­ma Kor­ku­ta ili aje­ta 30 iz pre­vo­da Mu­ha­me­da Pan­dže i re­is ul ule­ma Dže­ma­lu­di­na Ča­u­še­vi­ća? Je­di­na raz­li­ka je u to­me što Nje­goš upo­tre­blja­va vred­no­sne su­do­ve u ko­ji­ma osnov osva­ja­nja opi­su­je kao ta­da jed­nu od naj­te­žih bo­le­sti – ku­gom. I ta ocje­na je te­ška. Ali, da li je ne­lo­gič­no da ta­ko ne­što ka­že ne­ko ko je žr­tva po­ja­ve ko­ju na­zi­va ku­gom? Da li je lo­gič­no da ne­ko ko, pre­ma aje­tu 29, od­no­sno 30, su­re 9, tre­ba da bu­de po­ni­ža­van sa­mo za­to što je ne­mu­sli­man, mo­že da re­a­gu­je druk­či­je? I ko bi re­a­go­vao druk­či­je? Ka­ko bi re­a­go­va­li mu­sli­ma­ni ka­da bi se nji­ma re­klo da oni ne vje­ru­ju na pra­vi na­čin? Si­gu­r­no bi re­a­go­va­li i re­a­gu­ju na isti na­čin na ko­ji re­a­gu­je Nje­goš.
(Na­sta­vi­će se)