Za uči­te­lja u srp­skoj osnov­noj ško­li u Bi­je­lji­ni Du­čić je po­sta­vljen u je­sen 1893. go­di­ne. Na­o­či­ti mla­di uči­telj osvo­jio je sr­ca mno­gih li­je­pih dje­vo­ja­ka Sem­be­ri­je, a is­ti­če se i kao pi­sac br­oj­nih čla­na­ka ko­ji su ob­ja­vlje­ni u Sa­ra­je­vu, No­vom Sa­du i u Pan­če­vu. U „Vje­sni­ku”, u pri­ka­zu knji­ge pri­po­vje­da­ka Jan­ka Ve­se­li­no­vi­ća „Se­ljan­ka”, Du­čić is­ti­če da je to je­dan od naj­bo­ljih umo­tvo­ra ovog pi­sa­ca, a na kra­ju po­ru­ču­je: „Za Sr­bi­na bi­će to pri­jat­na i ma­la za­ba­va, a za ne­sr­bi­na – ve­li­ka do­bit. To ve­lim či­ta­o­ci­ma, a pi­scu ono pri­ja­telj­sko: na­pri­jed, Jan­ko bra­te!”
Na Sve­tog Sa­vu 1894. go­di­ne, na srp­skoj za­ba­vi u Bi­je­lji­ni, Du­čić će upo­zna­ti tek svr­še­nu uče­ni­cu Tr­go­vač­ke ško­le Mag­da­li­nu Ži­va­no­vić. Lje­po­ti­ca je na za­ba­vi re­ci­to­va­la Zmaj-Jo­vi­nu pje­smu „Svi­je­tli gro­bo­vi”. Po­ti­ca­la je iz ugled­ne sem­be­rij­ske po­ro­di­ce, a po­sli­je smr­ti oca o njoj se sta­rao dje­da Pe­ro Ži­va­no­vić, tr­go­vac. Mla­di uči­telj i pje­snik op­či­njen je Mag­da­li­ni­nom lje­po­tom i iz tog su­sre­ta raz­vi­ja­će se lju­bav to­kom ci­je­le te go­di­ne.
Du­čić je, već ta­da, je­dan od naj­za­pa­že­ni­jih na­ci­o­nal­nih rad­ni­ka i, kao ta­kav, pri­vla­či pa­žnju po­li­cij­skih vla­sti Bi­je­lji­ne. Po na­lo­gu ko­tar­skog pred­stoj­ni­ka, u ma­ju 1894. po­li­ci­ja je iz­vr­ši­la pre­me­ta­či­nu u sta­nu tog mla­dog srp­skog uči­te­lja. Dvi­je pje­sme bi­le su sum­nji­ve po­li­ci­ji i zbog njih je sta­vljen pod is­tra­gu, a po­tom i op­tu­žen zbog „sme­ta­nja jav­nog mi­ra i re­da”. Jed­na pje­sma je „Oj, Bo­sno”, a dru­ga je „Otadž­bi­na”.
Na sa­slu­ša­nju su Du­či­ća na­ro­či­to te­re­ti­li za pje­smu „Otadž­bi­na”, a pje­snik se bra­nio da ju je do­bio još pri­je dvi­je go­di­ne od jed­nog pri­ja­te­lja, ko­ji je umro. Ka­ko su, me­đu­tim, obje pje­sme bi­le na­pi­sa­ne istom ru­kom i pot­pi­sa­ne ime­nom i pre­zi­me­nom okri­vlje­nog, Du­čić je mo­rao, na za­htjev okru­žnog pred­stoj­ni­ka, da na­pu­sti uči­telj­sku slu­žbu u Bi­je­lji­ni. Iako je bio od­li­čan pe­da­gog, ka­ko su is­ti­ca­li nje­go­vi pret­po­sta­vlje­ni, za­pa­že­ni na­ci­o­nal­ni rad­nik, vo­ljen u gra­đan­stvu, rje­še­njem Ze­malj­ske vla­de raz­ri­je­šen je uči­telj­ske du­žno­sti u srp­skim ško­la­ma u Bo­sni i He­ce­go­vi­ni.
Oti­ći će u ma­na­stir Ži­to­mi­slić, kod Mo­sta­ra, ali će u sr­cu po­ni­je­ti Mag­da­li­nu – pi­sa­će joj sva­ko­dnev­no. Li­je­pa Ma­ga je bi­la sta­ri­ja od Du­či­ća dvi­je go­di­ne i, u da­lji­ni, pje­snik je bi­vao i lju­bo­mo­ran. Pi­sa­će joj: „Smrk­ne mi se kad god po­mi­slim na tvo­je vla­da­nje. Ne si­ja sun­ce iz te­be... Mo­ju naj­svje­tli­ju lju­bav ne znaš da po­štu­ješ...” Za­no­si se mi­šlju da kre­ne na stu­di­je u Grac ili u Beč, gdje bi učio fi­lo­zo­fi­ju. Po­moć mu je obe­ćao i vla­di­ka mo­star­ski, a po nje­go­vom na­go­vo­ru obra­tio se op­šti­ni Čaj­ni­če za pot­po­ru, kao naj­bo­ga­ti­joj srp­skoj op­šti­ni, u to vri­je­me u Bo­sni. Raz­di­re ga čas ne­iz­vje­snost oko sti­pen­di­je, čas lju­bo­mo­ra, čas ne­iz­vje­sna bu­duć­nost. Ma­gu mo­li: „...Pi­ši mi, Ma­go, jer ina­če ne znam ka­ko će­mo! Za­bo­ga bar na­đi ko­mad li­je­pe ko­ver­te, pa li­je­po i čit­ko adre­si­raj! Ni­je ču­do što pi­sma pro­pa­da­ju, jer ono ni đa­vo ne bi pro­či­tao... Sju­tra ću mo­žda opet da ti pi­šem. Po­zdra­vi kog ho­ćeš, a te­bi sr­dač­no po­zdra­vlje od tvog Jo­ve.”
U no­vem­bru Ma­gi pi­še da je bio u Mo­sta­ru, kod svo­jih, i da je išao na za­ba­vu Srp­skog pje­vač­kog dru­štva. Do­bio je mje­sto uči­te­lja u Srp­skoj pra­vo­slav­noj ško­li u Ži­to­mi­sli­ću. Pre­ći će za uči­te­lja u Mo­star, 1895. go­di­ne, a Ma­ga Ži­va­no­vić osta­će nje­go­va ra­na ne­pre­bol­na. Nji­ho­va lju­bav će se ras­pli­nu­ti – osta­će sa­mo uspo­me­ne. Mag­da­li­na se ni­ka­da ne­će uda­ti, kao što se ni po­to­nji pje­snik Jo­van Du­čić ni­kad ne­će ože­ni­ti.
Ima dva­de­set tri go­di­ne. Ogle­dao se pje­sma­ma i član­ci­ma u „Go­lu­bu”, „Ja­vo­ru”, „Bo­san­skoj vi­li”, „Na­di”, „Stra­ži­lo­vu” i dru­gim li­sto­vi­ma ko­ji su na srp­skom je­zi­ku iz­la­zi­li u Austro­u­gar­skoj i že­li da oku­ša sre­ću u „Lje­to­pi­su” Ma­ti­ce srp­ske, u to vri­je­me knji­žev­nom ča­so­pi­su na naj­ve­ćem gla­su u Sr­ba. Po­čet­kom 1896. go­di­ne „Lje­to­pis” Ma­ti­ce srp­ske štam­pa Du­či­će­ve „Je­se­nje ele­gi­je”. Otva­ra­ju mu se vra­ta još jed­nog gla­si­la – no­vo­sad­ski list „Žen­ski svi­jet” ob­ja­vlju­je mu ne­ko­li­ko pje­sa­ma.
A sam Du­čić, za­jed­no sa pri­ja­te­lji­ma, osni­va u Mo­sta­ru „Zo­ru”, list za za­ba­vu, po­u­ku i knji­žev­nost. U ovom li­stu je ob­ja­vio pr­ve pre­ve­de­ne sti­ho­ve iz nje­mač­ke li­ri­ke. To je, u stva­ri, po­če­tak nje­go­vog pre­vo­di­lač­kog ra­da – na­red­nih go­di­na pre­ve­šće broj­ne sti­ho­ve sa ru­skog, nje­mač­kog i fran­cu­skog je­zi­ka, dje­la Pu­ški­na, Al­fon­sa Do­dea, Ljer­mon­to­va, Me­ri­mea, Haj­nea...
U „Zo­ri” pi­še raz­dra­ga­no o pr­vom „brat­skom sa­stan­ku” sa­ra­jev­skog srp­skog pje­vač­kog dru­štva „Slo­ga” i mo­star­skog srp­skog pje­vač­kog dru­štva „Gu­sle”. O Du­ho­vi­ma Mo­star­ce je na ovom pu­tu pred­vo­dio Alek­sa Šan­tić, ugled­ni pje­snik, a Du­čić je taj put oci­je­nio kao pr­vo­ra­zred­ni do­ga­đaj u „no­voj isto­ri­ji ovo­stra­nog srp­skog na­ro­da.”
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ