Tur­ci o ko­ji­ma go­vo­ri do­ku­ment štam­pan po­vo­dom pro­gla­še­nja kne­za Ni­ko­le za kra­lja i sa ko­ji­ma smo mi ima­li po­sla to­kom isto­ri­je, bi­li su pri­pad­ni­ci dr­ža­ve ko­ju je osno­vao Osman (1299–1326. ili 1324). Ta za­jed­ni­ca ko­ja je u po­čet­ku bi­la ma­li be­glug je osva­ja­nji­ma iz­ra­sla u moć­ni islam­ski sul­ta­nat. Od po­čet­ka ona je ide­o­lo­ški bi­la or­ga­ni­zo­va­na kao islam­ska po­li­tič­ka za­jed­ni­ca. Na­ci­ja u njoj ni­je igra­la ni­ka­kvu ulo­gu jer je sli­je­di­la ide­ju bož­jeg vje­ro­ve­sni­ka Mu­ha­me­da da je naj­va­žni­ja či­nje­ni­ca za de­fi­ni­sa­nje ne­ke ljud­ske za­jed­ni­ce re­li­gi­ja. Ka­ko su svi oni bi­li tur­ko­fo­ni ta­ko su ih okol­ni hri­šća­ni, pri­je sve­ga Gr­ci, na­zi­va­li Tur­ci­ma, zbog je­zi­ka ko­jim su go­vo­ri­li. Ali je i za te hri­šća­ne naj­va­žni­ja ka­rak­te­ri­sti­ka tih Tu­ra­ka bi­lo to što su mu­sli­ma­ni. Ta­ko da se po­jam Tur­čin po­is­to­vje­tio sa poj­mom mu­sli­man. Pa bi­ti Tur­čin za ne­mu­sli­ma­ne, ali i za mu­sli­ma­ne zna­či­lo je bi­ti mu­sli­man. Otud po­jam po­tur­ča­va­nje za ak­te pre­la­ska na islam. A pro­mje­na vje­re kao što zna­mo ne­ma ni­ka­ve ve­ze sa pro­mje­nom na­ci­je. Ali ka­ko su ve­ći­na tih mu­sli­ma­na bi­li tur­ko­fo­ni, ta­ko su i no­vo­pe­če­ni mu­sli­ma­ni sa vre­me­nom pri­hva­ta­li osman­ski, od­no­sno tur­ski je­zik. Ali oni su po­sta­ja­li Tur­ci ne zbog pri­hva­ta­nja je­zi­ka ne­go zbog pri­hva­ta­nja isla­ma.
Ka­kav je od­nos sa­mih Tu­ra­ka pre­ma pre­ma nji­ho­vom na­ci­o­nal­nom ime­nu naj­bo­lje je opi­sao Gi­jom Po­stel ko­ji o to­me ve­li: „Tur­ci vi­še od svih na­ro­da na svi­je­tu mr­ze svo­je ime, pa ga ni vla­da­ri ni pri­vat­na li­ca ne ko­ri­ste u zva­nič­nim do­ku­men­ti­ma. Ne­ma to­ga ko ne sma­tra uvre­dom da ga na­zo­vu Tur­či­nom, ta­ko da se či­ni da ri­ječ Tur­čin zvu­či kao da se ka­že pro­stak.“ Po­seb­no je va­žno, da se dr­ža­va ko­ja je osvo­ji­la pra­po­stoj­bi­nu Nje­go­še­vu, Bo­snu i nje­go­ve pret­ke Bo­san­ce na­tje­ra­la da se pre­se­le u Cr­nu Go­ru i sa vre­me­nom po­sta­nu Cr­no­gor­ci, ni­ka­da ni­je ni na­zi­va­la Tur­skom. Sve do kra­ja svo­ga po­sto­ja­nja po­sle Pr­vog svjet­skog ra­ta. Ona se ni­ka­da slu­žbe­no ni­je na­zi­va­la Tur­skom. O to­me po­zna­ti fran­cu­ski osma­ni­sta Luj Ba­zen ve­li: „Car­stvom na­zi­va­mo ve­li­ku sre­do­zem­nu si­lu ko­ja se, do svog kra­ja zva­la De­vlet-i-Osma­niye, Osman­ska dr­ža­va.“ Da­kle u dr­žav­no-prav­nom i po­li­tič­kom smi­slu to ni­je bi­la Tur­ska. I nje­ni sta­nov­ni­ci ni­su bi­li Tur­ci u smi­slu dr­žav­ne pri­pad­no­sti već mu­sli­ma­ni. Što je po­seb­no va­žno oni ni­su bi­li Tur­ci ni u et­nič­kom smi­slu.
Iz sve­ga ovo­ga se vi­di da su Nje­go­še­vi pre­ci osva­ja­nje svo­je ze­mlje do­ži­vje­li na je­di­ni na­čin na ko­ji se to mo­glo do­ži­vje­ti, kao osva­ja­nje u ime isla­ma. Da­kle Bo­sna, ma­ti­ca Nje­go­še­vih pre­da­ka je na­pad­nu­ta za­to što je bi­la hri­šćan­ska i sto­ga što ni­je htje­la da se do­bro­volj­no pot­či­ni mu­sli­ma­ni­ma u vi­du Osman­li­ja. O to­me šta je bio cilj mu­sli­ma­na-Osman­li­ja naj­bo­lje go­vo­ri je­dan od naj­ve­ćih isto­ri­ča­ra osman­skog car­stva Ha­lil Inal­džik: „Ga­za (si­no­nim dži­ha­da. Prim. M.J.) – sve­ti rat bio je kao ide­al zna­ča­jan či­ni­lac u osni­va­nju i raz­vo­ju Osman­ske dr­ža­ve. Dru­štvo u tim kra­je­vi­ma sa­o­bra­zi­lo se sa po­seb­nom kul­tu­rom i bi­lo pro­že­to ide­o­lo­gi­jom ne­pre­kid­nog sve­tog ra­ta i ne­su­sta­log ši­re­nja dar ul isla­ma (ze­mlja isla­ma. Prim. M.J.) sve dok ne ob­u­hva­ti či­tav svi­jet“.
Od pr­vog su­sre­ta sa isla­mom Nje­go­še­vi pre­ci su shva­ti­li da im op­sta­nak u ze­mlji gdje vla­da islam oba­ve­zno ga­ran­tu­je po­ni­ža­va­nje sa­mo za­to što ne že­le da na­pu­ste svo­ju pra­vo­slav­nu vje­ru. Isto­vre­me­no to po­ka­zu­je svu be­smi­sle­nost tvrd­nje ko­ju nam iz­no­se sa­da­šnji mu­sli­man­ski bo­san­ski isto­ri­ča­ri da su svi sta­nov­ni­ci sred­nje­ve­kov­ne Bo­sne bi­li pri­pad­ni­ci je­re­tič­ke, ali hri­šćan­ske, cr­kve bo­san­ske i da su je­dva do­če­ka­li da do­đu mu­sli­ma­ni da ih oslo­bo­de tla­če­nja. Ova sli­ka za­sno­va­na na in­for­ma­ci­ja­ma ko­je da­je Ku­ran je sa­mo pre­sli­ka­na u „Gor­ski vi­je­nac“, kad Nje­goš pje­va: „Što ute­če is­pod sa­blje tur­ske,/ Što na vje­ru pra­vu ne po­hu­li, / Što se ne hće u lan­ce ve­za­ti,/ To se zbje­ža u ove pla­ni­ne,/ Da gi­ne­mo i krv pro­li­va­mo, / Da ju­nač­ki ama­net ču­va­mo, -/ Div­no ime i sve­tu slo­bo­du! –“
(Na­sta­vi­će se)

pROF. DR mIROLjUB jEVTIĆ