Po­zna­ti be­o­grad­ski i srp­ski no­vi­nar i pi­sac Ra­do­van Po­po­vić, du­go­go­di­šnji ured­nik kul­tur­nog do­dat­ka „Po­li­ti­ke”, bri­ljant­no i ne­po­no­vlji­vo, is­pi­sao je mno­ge za­ni­mlji­ve knji­žev­ne bi­o­gra­fi­je na­ših vo­de­ćih pi­sa­ca. Zna­čaj­no mje­sto me­đu nji­ma za­u­zi­ma i ona ko­ja se od­no­si na Jo­va­na Du­či­ća, jed­nog od naj­ve­ćih srp­skih pje­sni­ka i po­zna­tog di­plo­ma­te. Nje­gov ži­vot i stva­ra­la­štvo Po­po­vić je pred­sta­vio u knji­zi „Knez srp­skih pje­sni­ka”. Kao i osta­le mno­go­broj­ne Po­po­vi­će­ve knji­ge ove vr­ste, i ovu knji­gu iz­dao je be­o­grad­ski „Slu­žbe­ni gla­snik”, a mi će­mo iz nje, uz auto­ro­vu sa­gla­snost i odo­bre­nje iz­da­va­ča, u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va, pre­ni­je­ti naj­zna­čaj­ni­je de­ta­lje. Ne­ke, do­sa­da mo­žda i ne­po­zna­te.
Mi­sti­fi­ka­ci­je oko Du­či­ća po­če­le su već od nje­go­vog ro­đe­nja. Isto­ri­ča­ri knji­žev­no­sti ni do da­na­šnjeg da­na ni­je­su utvr­di­li ka­da je ugle­dao svje­tlost da­na pi­sac ko­ga de­ce­ni­ja­ma jed­ni di­žu u ne­bo a dru­gi ni­po­da­šta­va­ju. Po jed­ni­ma, Du­čić je ro­đen 5. fe­bru­a­ra 1871, po dru­gi­ma (P. Sli­jep­če­vić) 1872. go­di­ne, a po tre­ći­ma (i po pi­šče­vim ri­je­či­ma ko­je i mi uzi­ma­mo za naj­vje­ro­do­stoj­ni­je), ro­đen je u Tre­bi­nju 5. fe­bru­a­ra 1874. Ne­spo­ran je, me­đu­tim, po­da­tak da je po­to­nji pi­sac i di­plo­ma­ta ro­đen u skrom­noj ka­me­noj ku­ći s de­be­lim zi­do­vi­ma, ma­lim pro­zo­ri­ma i čem­pre­som is­pred kuć­nog pra­ga.
Sam Du­čić će ka­sni­je tvr­di­ti da po­ti­če od ču­ve­nog ro­da Vla­di­sla­vi­ća. Iz­vje­sno je da ga je ro­di­la Jo­van­ka (Jo­ka), a otac mu je An­dri­ja, tr­go­vac, ko­ji je već 1875. go­di­ne po­gi­nuo kao usta­nik u her­ce­go­vač­koj bu­ni i bio sa­hra­njen u za­jed­nič­koj grob­ni­ci na gro­blju na Pa­sa­tu, kod cr­kve Sv. Đor­đa u Du­brov­ni­ku.
Maj­ka Du­či­će­va je bi­la pr­vi put uda­ta za Šće­pa­na Glo­gov­ca, s ko­jim je ima­la dvo­je dje­ce (Ri­sta i So­ku), a iz bra­ka s An­dri­jom Du­či­ćem ima­la je kćer Mi­lu i si­na Jo­va­na.
Jo­van će od­ra­sti u vr­tu Her­ce­go­vi­ne, ka­ko se Tre­bi­nje po­no­sno zva­lo. Bi­će okru­žen pri­ča­ma o sta­roj Tra­vu­ni­ji, o Du­brov­ni­ku i nje­go­voj go­spo­šti­ni. Tre­bi­nje i nje­go­vu oko­li­nu no­si­će du­bo­ko u se­bi do kra­ja ži­vo­ta, a u svo­ju bi­lje­žni­cu će za­pi­sa­ti: „Ve­li­ki bri­jeg Le­u­tar ko­ji se di­že iz­nad mog rod­nog Tre­bi­nja, kao mo­dro plat­no iz­me­đu ne­ba i ze­mlje, no­si ilir­sko ili grč­ko ime po ri­je­či elef­te­ri­ja, što zna­či slo­bo­da. Sa ovog se bri­je­ga vi­di na ve­drom da­nu, pre­ko mo­ra ko­je je u bli­zi­ni, oba­la Ita­li­je. Taj ve­li­ki vi­do­krug ni­je bio bez uti­ca­ja na moj za­vi­čaj i nje­go­ve lju­de...”
O svo­jim ze­mlja­ci­ma imao je naj­ljep­še mi­šlje­nje: „Vje­ru­jem da su od svi­ju lju­di u na­šoj ze­mlji, Her­ce­gov­ci po pri­ro­di naj­uč­ti­vi­ji, i naj­ma­nje sklo­ni splet­ka­ma. Nji­ho­va ubo­ga po­kra­ji­na na­pra­vi­la ih je skrom­nim, po­bo­žnim, umje­re­nim... Sr­bin iz te ze­mlje ni­je ni po svo­joj pri­ro­di sa­mo uč­tiv ne­go i to­pao i sr­da­čan, lju­bak i do­bro­stiv. Sklad­nost i har­mo­ni­ja tog ka­rak­te­ra či­ni da je on i opre­zan i pa­žljiv, isto­vre­me­no kad i po­no­san i re­šljiv...”
Osnov­nu ško­lu iz­u­čio je u Tre­bi­nju, a po­tom se s maj­kom upu­tio u Mo­star, kod po­lu­bra­ta Ri­sta Glo­gov­ca, tr­gov­ca. Tu je učio tro­go­di­šnju tr­go­vač­ku ško­lu i po­ma­gao po­lu­bra­tu u rad­nji. Is­ti­cao se na sve­to­sav­skim pro­sla­va­ma. Bio je, po ka­zi­va­nju sa­vre­me­ni­ka, po­od­ra­stao dje­čak, vi­tak i sta­sit, u na­rod­nom odi­je­lu, i sa stra­šću je re­ci­to­vao pro­log Su­bo­ti­će­ve dra­me ''Krst i kru­na”.
Iz Mo­sta­ra ga je ži­vot upu­tio naj­pri­je jed­nu go­di­nu u Uči­telj­sku ško­lu u Sa­ra­je­vu, a po­tom u Som­bor – u Srp­sku uči­telj­sku ško­lu, u to do­ba na gla­su. U toj srp­skoj pre­pa­ran­di­ji Du­čić će ste­ći i ime po­e­te. Pr­vu pje­smu je ob­ja­vio u som­bor­skom li­stu „Go­lub” 1886. go­di­ne. Zva­la se „Sa­mo­hra­na maj­ka”. Uzor u pje­sni­štvu mu je Vo­ji­slav Ilić, a po­čet­ni­ku se do­pa­la Ili­će­va „ot­me­nost to­na i ma­ni­ra” i sam je „po­že­lio tu spolj­nu go­spod­stve­nost”.
Go­di­ne 1887. oku­ša­va sre­ću u no­vo­sad­skom „Ne­ve­nu”, a pr­ve pje­sme ko­je mu ovaj list ob­ja­vlju­je oso­ko­li­će ga. Na­red­nih go­di­na nje­go­vo ime če­sto se po­ja­vlju­je na stra­ni­ca­ma „Bo­san­ske vi­le” i ce­tinj­ske „No­ve Ze­te”. U ra­no pro­lje­će 1890. umi­re mu se­stra Mi­le­va (Mi­la). U Sum­bo­ru je Jo­van Du­čić 1893. go­di­ne do­bio di­plo­mu uči­te­lja za srp­ske osnov­ne ško­le. Po­seb­no se u vri­je­me ško­lo­va­nja is­ti­cao u zna­nju ma­ter­njeg je­zi­ka, isto­ri­je i knji­žev­no­sti.
Kra­jem ma­ja pi­še u pan­če­vač­kom li­stu „Vje­snik”, s odu­še­vlje­njem, o pred­sto­je­ćoj pro­sla­vi u Du­brov­ni­ku, po­vo­dom ot­kri­va­nja spo­me­ni­ka pje­sni­ku Iva­nu Gun­du­li­ću. U „Vje­sni­ku” pri­ka­zu­je i no­ve knji­ge, kao što su: „Pje­sme” Ri­za-be­ga Ka­pe­ta­no­vi­ća Lju­bu­ša­ka, pr­vog „bo­san­skog Mu­ha­me­dan­ca” ili, pak, spjev Ra­do­va­na Ko­šu­ti­ća „Si­no­vi Bo­ga Mra­ka”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ