Nje­goš kao mi­sli­lac dao je ogro­man do­pri­nos ra­zu­mi­je­va­nju či­nje­ni­ce da je re­li­gi­ja pre­sud­ni iz­vor po­li­ti­ke i da­nas, a ka­mo­li u nje­go­vo vrije­me. Da je re­li­gi­ja bi­la pre­sud­ni iz­vor po­li­ti­ke u nje­go­vo vri­je­me naj­bo­lje se vi­di iz či­nje­ni­ce da je nje­go­va ma­la po­li­tič­ka za­jed­ni­ca, Srp­ska Cr­na Go­ra, bi­la te­o­krat­ski ure­đe­na i da je mo­nah ko­ji bi bio iza­bran na mje­sto mi­tro­po­li­ta ce­tinj­skog isto­vre­me­no po­sta­jao i svje­tov­ni po­gla­var, odnosno da je uslov da ne­ko bu­de svje­tov­ni po­gla­var bio da bu­de vla­di­ka. Od­go­vor za­što je to ta­ko je ve­o­ma jed­no­sta­van. Ta se za­jed­ni­ca su­o­či­la sa ne­mo­guć­no­šću da oču­va svo­ju vje­ru. Da­kle oču­va­ti vjer­sku auto­no­mi­ju zna­či­lo je pret­hod­no bi­ti po­li­tič­ki ne­za­vi­stan. A to bez dr­ža­ve ni­je mo­glo. Nje­goš je sto­ga sa­mo po­sled­nji u ni­zu vla­di­ka iz ku­će Pe­tro­vi­ća ko­ji je uspje­šno oba­vljao tu funk­ci­ju. Ali to ni­je va­žno sa­mo zbog isto­ri­je. Va­žno je to i zbog či­nje­ni­ce da su po­li­tič­ki od­no­si na bal­kan­skim pro­sto­ri­ma, ali i u ogrom­nim di­je­lo­vi­ma svi­je­ta, ne­ras­ki­di­vo ve­za­ni za re­li­gi­ju, a dje­lat­na po­li­ti­ka i po­li­tič­ka te­o­ri­ja iz dog­mat­skih raz­lo­ga ne že­le da vi­de tu či­nje­ni­cu. Dej­stvu­ju­ća po­li­ti­ka i po­li­tič­ka te­o­ri­ja po­la­zi od kon­cep­ci­ja ko­je su ma­te­ri­ja­li­stič­ke i plod fi­lo­zo­fi­je pro­svje­ti­telj­stva i ra­ci­o­na­li­zma, ko­ji po­gre­šno vje­ru­ju da je vri­je­me re­li­gi­je pro­šlo. A vri­je­me re­li­gi­je ne da ni­je pro­šlo, ne­go se sve vi­še vra­ća na ve­li­ka vra­ta u po­li­ti­ku. Po­li­ti­ko­lo­zi for­mi­ra­ni na sta­vo­vi­ma fran­cu­skih pro­svje­ti­te­lja ni­su u sta­nju da to vi­de i kao no­je­vi za­bi­ja­ju gla­vu u pi­je­sak ne že­le­ći da se su­o­če sa či­nje­ni­com da je to ne­tač­no, a sa­mim tim da je nji­hov pri­stup ne­na­u­čan. Ta­ko ima­mo pa­ra­dok­sal­nu si­tu­a­ci­ju, da se oni ko­ji se pred­sta­vlja­ju kao na­uč­ni­ci, po­na­ša­ju kao sve­šte­ni­ci, ili još bo­lje kao po­li­tič­ki ko­me­sa­ri ko­ji šti­te ide­je a ne na­uč­na sa­zna­nja. Tu se vi­di zna­čaj Nje­go­še­vog dje­la za ra­zu­mi­je­va­nje uti­ca­ja re­li­gi­je na po­li­ti­ku. Nje­goš je svo­jim dje­lom, opi­su­ju­ći pro­šlost uka­zao ka­kva će nam bi­ti bu­duć­nost i da su „lu­na i krst dva stra­šna sim­bo­la“, ko­ji ne sa­mo da su ob­li­ko­va­li po­li­ti­ku u nje­go­vo vre­me ne­go je ob­li­ku­ju i da­nas. Isti­ne ko­je ot­kri­va Nje­goš mno­gi­ma ne od­go­va­ra­ju i na­sto­je da ga uklo­ne i li­še ana­li­zu nje­go­vog de­la su­šti­ne. Za­to se go­vo­ri da je Nje­goš po­gre­šno pred­sta­vljao ne­ke stva­ri, da je kva­rio brat­stvo i je­din­stvo i da ga tre­ba iz­ba­ci­ti iz oba­ve­zne lek­ti­re.
Njegošev ži­vot je od po­čet­ka bio ne­iz­bje­žno po­ve­zan sa isla­mom. Pre­ma po­da­ci­ma ko­je na­ma da­je naj­po­u­zda­ni­ji mo­gu­ći iz­vor, cr­no­gor­ski kralj Ni­ko­la, Pe­tro­vi­ći uop­šte ni­su Cr­no­gor­ci ne­go Bo­san­ci. U pu­bli­ka­ci­ji štam­pa­noj po­vo­dom 50. go­di­šnji­ce vla­da­vi­ne kra­lja Ni­ko­le, u go­di­ni ka­da se on kru­ni­sao za kra­lja a Cr­nu Go­ru iz­di­gao na rang kra­lje­vi­ne 1910. pi­še: „Kao što su sko­ro sve ugled­ni­je po­ro­di­ce cr­no­gor­ske to­kom vre­me­na do­se­lje­ne u Cr­nu Go­ru iz dru­gi­jeh srp­ski­jeh ze­ma­lja, ta­ko je do­se­lje­na i po­ro­di­ca Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, i to, pre­ma pre­da­nju ko­je se u toj po­ro­di­ci ču­va, iz Bo­sne, iz mje­sta Zje­ni­ce. To se nji­ho­vo do­se­lje­nje od­no­si do­bu vla­da­vi­ne Iva­na Cr­no­je­vi­ća (1471–1490). Po do­se­lje­nju oni se na­sta­ni­še na Nje­gu­ši­ma u Ka­tun­skoj na­hi­ji”. U po­me­nu­tom na­vo­du se Osman­li­je na­zi­va­ju Tur­ci­ma. Ka­ko je Tur­ska sa­da se­ku­lar­na dr­ža­va i svi je kao ta­kvu tre­ti­ra­ju, poj­mo­vi Tur­čin, tur­ski i sl. se od ovo­vre­me­nog či­ta­o­ca ra­zu­mi­ju kao et­nič­ki i se­ku­lar­ni. Da­kle od re­li­gi­je oslo­bo­đe­ni poj­mo­vi. Si­tu­a­ci­ja je u vre­me osva­ja­nja Ze­ni­ce od tih „Tu­ra­ka“ bi­la znat­no druk­či­ja. Po­jam Tur­čin u to vri­je­me i za osva­ja­če i za osvo­je­ne imao je sa­svim dru­go zna­če­nje. Bio je to si­no­nim za mu­sli­ma­ne, a ne za se­ku­lar­nu na­ci­ju i to iz vr­lo jed­no­stav­nog raz­lo­ga. Islam ne po­zna­je i ne pri­zna­je na­ci­ju kao va­žnu ka­te­go­ri­ju za od­re­đi­va­nje bi­lo ko­je ljud­ske za­jed­ni­ce čak i ka­da je et­nič­ki ja­sno pre­po­zna­tlji­va, da­kle i ka­da svi pri­pad­ni­ci islam­ske vjer­ske za­jed­ni­ce či­ne isto­vre­me­no i pri­pad­ni­ke iste et­nič­ke za­jed­ni­ce od­no­sno na­ro­da ili da­na­šnje na­ci­je.
(Na­sta­vi­će se)