Opis bo­rav­ka 2011. go­di­ne u Car­skom gra­du – Be­ču – pro­fe­sor La­kić po­či­nje re­če­ni­com: „Odav­de po­či­nje Bal­kan“, za­tim na­sta­vlja: „Beč je grad isto­ri­je; vi­še nje­mač­ke i evrop­ske, ne­go na­še bal­kan­ske. Imam u vi­du po­zna­te ri­je­či još po­zna­ti­jeg austrij­skog dr­žav­ni­ka Me­ter­ni­ha da Bal­kan po­či­nje iz cen­tra Be­ča, ko­ji se do­bro vi­di sa pro­zo­ra mo­ga pre­bi­va­li­šta u Be­ču. Ni­sam se sta­nio ov­dje za­to što sam pro­fe­si­o­nal­ni isto­ri­čar. Po­ku­ša­vam da s oslon­cem na stru­ku pro­nik­nem u su­šti­nu ovih ri­je­či.
U sva­kom slu­ča­ju, Beč je odi­sta „pre­kra­san grad“ , ka­ko su ga do­ži­vlja­va­li mno­gi do­se­lje­ni­ci iz na­ših ju-kra­je­va. Beč je ta­kav uvi­jek bio. Mo­žda ne­kad čak i vi­še, ne­go sa­da. Pre­kra­snim ga i da­nas či­ne nje­go­ve sta­ri­ne; u pro­šlo­sti Hab­zbur­ška mo­nar­hi­ja je bi­la ve­le­si­la sa pre­ko 30 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka. Da­nas ih ima tri-če­ti­ri pu­ta ma­nje. Ali je Beč i da­lje svjet­ska me­tro­po­la.
Mno­gi na­ši stva­ra­o­ci ži­vje­li su u Be­ču: ško­lo­va­li se, stu­di­ra­li ili pro­sto stva­ra­li, te­kli in­te­lek­tu­al­nu ka­ri­je­ru. Me­đu nji­ma su Vuk Ka­ra­džić, Bran­ko Ra­di­če­vić, Nje­goš, Đu­ra Da­ni­čić, Do­si­tej Ob­ra­do­vić, Ivan Ma­žu­ra­nić, Ila­ri­on Ru­va­rac – ro­do­na­čel­nik srp­ske kri­tič­ke isto­ri­o­gra­fi­je, en­ci­klo­pe­di­sta Sta­no­je Sta­no­je­vić, Val­ta­zar Bo­gi­šić, Jo­van Cvi­jić i dru­gi. Do­si­tej Ob­ra­do­vić bi­lje­ži da „ šest po­le­snih i ra­do­snih go­di­na pro­đe mi u Be­ču“. Svi su se oni usa­vr­ša­va­li u Be­ču. I ob­ja­vlji­va­li. Naj­vi­še VuK Ka­ra­džić, pa Bran­ko Ra­di­če­vić. I Nje­goš je 1847. u Be­ču ob­ja­vio Gor­ski vi­je­nac, na ko­me se po­mi­nje ime Ju­go­sla­vi­ja čak 70 go­di­na pri­je nje­nog kon­sti­tu­i­sa­nja za su­ve­re­nu i me­đu­na­rod­no pri­zna­tu dr­ža­vu. Kad sve to zna­mo, ovaj ve­le­grad nam ne­ka­ko bi­va bli­ži i pri­sni­ji. In­tim­ni­je ga do­ži­vlja­va­mo. I da­nas u Be­ču ži­vi ve­li­ka sku­pi­na Bal­kA­na­ca, naj­vi­še Sr­ba, oko 180.000. Ta­ko je Beč, po­sli­je Či­ka­ga, naj­ve­ći srp­ski grad – u ino­stran­stvu.
Isto­ri­ja odav­no ko­ra­ča ploč­ni­ci­ma ovo­ga pre­li­je­pog gra­da. Na­rav­no, sa broj­nim tu­ri­sti­ma ko­jih je, iz­gle­da, čak i vi­še od ži­te­lja gra­da. U naj­stro­žem cen­tru – Rin­gu, pje­šač­koj zo­ni – op­slu­žu­je ih od 60 do 70 fi­ja­ke­ra, uglav­nom u cr­ve­no-cr­nom ru­hu... Pro­la­zim po­red pre­li­je­pih pa­la­ta i spo­me­nič­kih kom­plek­sa, kao što su Šen­brun, Pra­ter i dru­gi. Im­pre­si­o­ni­ra­ju lje­po­tom Dvo­rac Hab­zbur­go­va­ca, Par­la­ment, Rat­ha­us, Ru­ska cr­kva – jed­na od naj­ljep­ših, ne­dav­no po­dig­nu­ta u sla­vu Sve­tog Ni­ko­la­ja. Di­van je i spo­me­nik Cr­ve­noj ar­mi­ji. Beč odi­sta ima pu­no ze­le­nih po­vr­ši­na – grad­skih par­ko­va. Ali mu ne­do­sta­ju bu­le­va­ri sa dr­vo­re­di­ma, pa se sti­če uti­sak da je pre­na­tr­pan gra­đe­vi­na­ma, kao, re­ci­mo, cen­tar Ati­ne. Na sta­ri­nu se sklad­no na­sla­nja­ju no­va zda­nja sa­da­šnjih in­sti­tu­ci­ja OUN, ko­jih je pu­no u Be­ču, za­tim tu­ri­stič­kih obje­ka­ta... U tra­ga­nju za isto­ri­jom u Be­ču, za­dr­ža­vam se kod pa­la­te Bel­ve­de­re. I ona nam nu­di po­uč­nu pri­ču. Ov­dje je pot­pi­san 25. mar­ta 1941. go­di­ne akt o pri­stu­pa­nju Ju­go­sla­vi­je Troj­nom pak­tu Rim – Ber­lin – To­kio. Naš ta­da­šnji am­ba­sa­dor u Tre­ćem Raj­hu Ivo An­drić bio je pot­pu­no za­o­bi­đen, pa je po­nu­dio ostav­ku – što ni­je pri­hva­će­no. Ma­nje se zna da je naš di­plo­ma­ta imao ko­rekt­ne od­no­se s Ge­rin­gom i da je spa­sao si­gur­ne smr­ti pre­ko 2.000 vr­hun­skih polj­skih in­te­lek­tu­a­la­ca. O to­me sam go­vo­rio na na­uč­nom sku­pu u Kra­ko­vu. To pri­sut­ni ni­su zna­li, ali mi se či­ni da su me pri­lič­no rav­no­du­šno pri­hva­ti­li, iako je to bi­la pri­ča za po­nos i na­šeg An­dri­ća i on­da­šnje Polj­ske. Mo­žda i za­to što sam iz­la­gao na ru­skom je­zi­ku, ko­ji ni­je bio – zva­nič­ni rad­ni je­zik.
No, vra­ti­mo se Bel­ve­de­ru i tom vre­me­nu. On­da­šnja Evro­pa sla­vi­la je naš 27. mart 1941. go­di­ne – ka­da je Ju­go­sla­vi­ja po­ni­šti­la pakt od 25. mar­ta i obo­ri­la do­ta­da­šnju vla­du. U Be­o­gra­du su iz­bi­le ve­li­čan­stve­ne de­mon­stra­ci­je. I u Cr­noj Go­ri, na­rav­no. Evrop­ska štam­pa je pi­sa­la: Ovo je pr­vi po­šte­ni ša­mar Hi­tle­ru! Ju­go­slo­ve­ni su ba­ci­li Hi­tle­rov „no­vi po­re­dak“ – na đu­bri­šte isto­ri­je, gdje mu je i mje­sto. Bra­vo Sr­bi! Vaš pri­mjer će sli­je­di­ti svi slo­bo­do­lju­bi­vi na­ro­di svi­je­ta! Ovaj pod­vig vam Evro­pa ne­će ni­ka­da za­bo­ra­vi­ti! I ni­je! U Be­ču sam bio ka­da je ta ista Evro­pa sta­vi­la em­bar­go na pri­jem Sr­bi­je za član­stvo u Evrop­skoj uni­ji, a Cr­noj Go­ri po­sta­vi­la rok – ad ca­len­das gre­cas! Sta­ra da­ma je po­ru­či­la da još ni­smo zre­li za Evro­pu. I još nam ka­žu – za­bo­ra­vi­te pro­šlost i okre­ni­te po­gled u bu­duć­nost. A da ni­je bi­lo i ova­kve pro­šlo­sti, vje­ro­vat­no ne bi ni Evro­pa ima­la ova­kvu sa­da­šnjost“, za­klju­ču­je aka­de­mik La­kić u svom pu­to­pi­su.
(KRAJ)

Pri­re­dio:
dr Vu­kić Ilin­čić