pROF. DR mIROLjUB jEVTIĆ


Po­sto­je tri lič­no­sti ko­je su me­đa­ši srp­ske isto­ri­je, kul­tu­re, dr­žav­nog i dru­štve­nog ži­vo­ta. To su Sve­ti Sa­va, Ka­ra­đor­đe i Nje­goš. Sve­ti Sa­va kao ute­me­lji­vač srp­ske dr­ža­ve za­jed­no sa svo­jim ocem Ste­fa­nom Ne­ma­njom, Ka­ra­đor­đe „bič tir­ja­nah” ko­ji „iz mr­tvi­jeh Sr­be do­zva, du­nu ži­vot srp­skoj du­ši”. I na kra­ju Nje­goš, Lov­ćen­ski taj­no­vi­dac. On je, po mi­šlje­nju auto­ra ovih re­do­va, su­bli­ma­ci­ja sve­ga onog što su Sve­ti Sa­va i Ka­ra­đor­đe. Su­bli­ma­ci­ja sve­ga onog što je srp­stvo, pra­vo­sla­vlje, hri­šćan­stvo i čo­ve­ko­lju­blje. Cje­lo­kup­no Nje­go­še­vo dje­lo je oda bor­bi za prav­du, pri­je sve­ga za prav­du pa tek on­da za slo­bo­du, jer slo­bo­de ne­ma bez prav­de. Nje­goš je bo­rac ne sa­mo za­to što je vla­dar te­o­krat­ske srp­ske Cr­ne Go­re ne­go za­to što se bez bor­be ne­ki lju­di i ne­ke ide­je ne mo­gu do­ve­sti: „k po­zna­ni­ju pra­va, a to je ljud­ska du­žnost naj­sve­ti­ja”. On je vla­dar ali i sve­šte­nik, mo­nah, vla­di­ka rat­nič­ke srp­ske pra­vo­slav­ne hri­šćan­ske za­jed­ni­ce ko­ja je pri­mo­ra­na na bor­bu. Kre­a­tor po­li­ti­ke ko­ja se in­spi­ri­še pra­vo­sla­vljem, da­kle re­li­gi­jom. Za­to je nje­gov ži­vot sav utkan u pred­met pro­u­ča­va­nja po­li­ti­ko­lo­gi­je re­li­gi­je i za­to ovaj rad pri­pa­da toj na­uč­noj obla­sti. Na­ža­lost, ta se či­nje­ni­ca ni­je vi­dje­la. Nje­goš je pred­sta­vljan pri­je sve­ga kao pje­snik, nor­mal­no i vla­dar, ali se nje­go­va ulo­ga po­li­tič­kog dje­lat­ni­ka in­spi­ri­sa­nog re­li­gi­jom za­ne­ma­ri­va­la iz vi­še raz­lo­ga. Pri­je sve­ga zbog to­ga što je nje­go­vo dje­lo na­sta­lo u ma­loj i od svud sti­snu­toj Cr­noj Go­ri srp­skoj, ko­ja ni­je ima­la ni­je­dan grad za vri­je­me nje­go­vog ži­vo­ta. Bi­la je to se­ljač­ka, pa­stir­ska za­jed­ni­ca. Sa­mim tim, ima­la je i ma­lu in­te­lek­tu­al­nu sna­gu. Ali i zbog to­ga što je i da­le­ko ve­ća Sr­bi­ja, ko­ja je već pro­bu­đe­na od sna i pr­ko­sna, žu­ri­la ka Evro­pi ko­ja se in­spi­ri­sa­la ra­ci­o­na­li­zmom. A ra­ci­o­na­li­zam ni­je imao mno­go ra­zu­mi­je­va­nja za re­li­gi­ju, na­ro­či­to za re­li­gi­ju kao sred­stvo po­li­tič­ke bor­be. Evro­pa ko­ja je do­mi­ni­ra­la svi­je­tom već od ta­da po­ku­ša­va­la je da gra­di svi­jet bez vje­re. Za­to joj, sve to što se de­ša­va­lo na pro­sto­ri­ma Bal­ka­na ni­je bi­lo po vo­lji jer je sve to mi­ri­sa­lo na sred­nji vi­jek i vri­je­me vjer­skih ra­to­va. A oni su for­mal­no bi­li već da­le­ka pro­šlost, ma­da su su­štin­ski re­li­gi­o­zni od­no­si i te ka­ko op­te­re­ći­va­li me­đu­e­vrop­ske od­no­se.
Evro­pa se bo­ja­la re­li­gij­skih ata­vi­za­ma, ko­ji su uti­ca­li npr. na stva­ra­nje Bel­gi­je, baš pred Nje­go­še­vo stu­pa­nje na pre­sto 1830. Na gru­pi­sa­nje u nje­mač­ko austrij­skim su­ko­bi­ma u 19. vi­je­ku, gdje su se nje­mač­ke po­kra­ji­ne sko­ro ne­po­gre­ši­vo svr­sta­va­le na pro­te­stant­sku ili ri­mo­ka­to­lič­ku stra­nu u za­vi­sno­sti ko­joj su re­li­gi­ji pri­pa­da­li. Po­li­ti­ku ru­skog car­skog dvo­ra ko­ji je u Krim­ski rat 1853. go­di­ne ušao vo­đen po­tre­bom da se pra­vo­sla­vlje iz­bo­ri za glav­nu hri­šćan­sku kon­fe­si­ju u Je­ru­sa­li­mu. Kao re­zul­tat tog an­ti­re­li­gi­o­znog sta­va, ka­da je ro­đen pr­vi pra­vi fa­kul­tet po­li­tič­kih na­u­ka u Pa­ri­zu 1872. go­di­ne pod ime­nom „Slo­bod­na ško­la za po­li­tič­ke na­u­ke” re­li­gi­ja ni­je bi­la pred­met po­seb­nog in­te­re­so­va­nja. Sr­bi­ja ni­je ima­la ni­ka­kav uni­ver­zi­tet, tek Ve­li­ku ško­lu, pa je nor­mal­no da ni­je bi­lo mno­go pri­mjet­ne na­uč­ne evrop­ske prak­se u to­ta­li­te­tu u srp­skim pro­sto­ri­ma. Dok se o po­li­tič­kim na­u­ka­ma ni­je ni raz­mi­šlja­lo. Mje­sta je bi­lo sa­mo za tra­di­ci­o­nal­ne di­sci­pli­ne. Ta­ko da, kad se Nje­goš po­čeo de­be­lo pro­u­ča­va­ti, on se pro­u­ča­vao kao ro­do­lju­bi­vi pje­snik i po­li­tič­ki dje­lat­nik ko­ji je či­tav ži­vot ulo­žio u bor­bu za oču­va­nje svo­je ma­le za­jed­ni­ce ko­ja je tek do­bi­ja­la obri­se dr­ža­ve. Pro­u­ča­va­la se nje­go­va bor­ba da se Cr­na Go­ra ko­li­ko god mo­že pro­ši­ri i dru­gim po­tla­če­nim Sr­bi­ma da na­du da će i oni bi­ti slo­bod­ni.
Za­to je sa­svim lo­gič­no da se Nje­go­šu ta­da ni­je mo­glo pri­stu­pa­ti iz ugla po­li­ti­ko­lo­gi­je re­li­gi­je ko­ja kao na­uč­na di­sci­pli­na ni­je po­sto­ja­la ni­gdje u svi­je­tu. Sa­da su se okol­no­sti pro­mi­je­ni­le. Po­li­ti­ko­lo­gi­ja re­li­gi­je kao for­mi­ra­na di­sci­pli­na ima sna­ge da se uhva­ti u ko­štac sa Nje­go­še­vim na­sle­đem ko­je pred­sta­vlja ne­is­cr­pan iz­vor is­tra­ži­va­nja za ovu mla­du po­li­ti­ko­lo­šku di­sci­pli­nu. Za­to se mo­no­gra­fi­ja „Nje­goš i islam” i svr­sta­va u tu oblast i kao ta­kva je pr­vi­je­nac u broj­noj li­te­ra­tu­ri ko­ja se ba­vi Nje­go­šem.
(Na­sta­vi­će se)