Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


P
ro­fe­sor La­kić je u vi­še na­vra­ta bo­ra­vio u Fran­cu­skoj, ta­ko da ovaj pu­to­pis ima ele­men­te dnev­nih za­pi­sa i sje­ća­nja. Zad­nji put do sa­da bio je u Pa­ri­zu kao član Ko­mi­si­je za od­bra­nu dok­to­ra­ta u Sor­bo­ni 2005. go­di­ne. Bi­lo je, po­red du­žih, i kra­ćih po­sje­ta, po prin­ci­pu en pa­sent. Ovaj dio pu­to­pi­sa je na­slo­vio sa Pa­ri­ski me­da­ljo­ni, po­što ga je uvi­jek, ka­ko ka­že, uz­bu­đi­vao su­sret sa Pa­ri­zom, po­seb­no bo­ra­vak u nje­mu.
La­kić Pa­riz do­ži­vlja­va kao put kroz isto­ri­ju ci­vi­li­za­ci­je, li­te­ra­tu­re i umjet­no­sti.
U sje­ća­nji­ma Ver­saj mo­ra za­u­ze­ti upa­dlji­vo mje­sto, na­gla­ša­va La­kić. U jed­noj sa­li ovog dvor­ca stva­ra­na je Ver­saj­ska Ju­go­sla­vi­ja – pr­va za­jed­nič­ka dr­ža­va ju­žno­slo­ven­skih na­ro­da. Fran­cu­zi su Ju­go­sla­vi­ju sma­tra­li svo­jim če­dom ili, bo­lje ka­za­no, svo­jim dje­lom. Pri­tom su za­ne­ma­ri­va­li ključ­nu či­nje­ni­cu da je ide­ja ju­go­slo­ven­stva mno­go sta­ri­ja od dr­ža­ve.
Me­đu zna­me­ni­to­sti­ma Pa­ri­za su sva­ka­ko Les in­vel­li­des.Tu je sa­hra­njen Na­po­le­on Bo­na­par­ta. La­kić ka­že da ga je „za­vo­lio“ još kao stu­dent isto­ri­je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu, naj­vje­ro­vat­ni­je zog pro­fe­so­ra – aka­de­mi­ka Jor­ja Ta­di­ća, ko­ji je stu­den­te svo­jim auto­ri­te­tom „pri­mo­ra­vao“ da za­vo­le nje­gov pred­met – op­štu isto­ri­ju. „Na­po­le­on je bio lič­nost ko­ja se mo­ra za­vo­lje­ti. Naj­ja­či dr­žav­nik svo­ga vre­me­na. I voj­sko­vo­đa. Za­hva­lju­ju­ći Ra­tu i mi­ru La­va Tol­sto­ja do­ži­vje­li smo i Na­po­le­o­nov po­hod na Ru­si­ju 1812. go­di­ne. Ka­da sam osma­trao Pa­no­ra­mu Bo­ro­din­ske bit­ke u Mo­skvi – vi­dio sam svu ve­li­či­nu i Na­po­le­o­na i La­va Tol­sto­ja“.
Mu­zej Les in­vel­li­des je ta­ko ko­ci­pi­ran da se svi po­sje­ti­o­ci mo­ra­ju po­klo­ni­ti Na­po­le­o­nu jer je nje­gov grob na dnu, a po­sma­tra se sa agle­ri­je. „Ge­ni­jal­na ide­ja – ar­hi­tek­te ovog Ma­u­zo­le­ja!“, za­klju­ču­je La­kić.
Pri obi­la­sku cr­kve No­tr Dam, La­kić za­pi­su­je svoj uti­sak, da se su­sreo sa sta­ri­jom isto­ri­jom i da spo­me­ni­ci du­go pam­te. „Zvo­na No­tr Da­ma su 1389. go­di­ne ogla­si­la po­bje­du Sr­ba na Ko­so­vu – nad ve­li­kom tur­skom voj­skom. U stva­ri po­bje­du hri­šća­na nad mu­ha­me­dan­skim osva­ja­či­ma. Odav­no se zna za nas – za­hva­lju­ju­ći na­šim pre­ci­ma. Du­bo­ki su na­ši ko­ri­je­ni i u ci­vi­li­za­cij­skom smi­slu. Ta tra­di­ci­ja je i da­nas na­še ve­li­ko bo­gat­stvo. Za­to po­sto­je isto­rij­ski i ne­is­to­rij­ski na­ro­di“...
Cen­tar svih pa­ri­skih cen­ta­ra je La­tin­ski kvart. U cen­tru La­tin­skog kvar­ta je Sor­bo­na. Je­li­sej­ska po­lja u Pa­ri­zu mo­žda ni­je­su naj­du­ža ave­ni­ja. Ali sva­ka­ko je­su naj­ljep­ša. Po­či­nju sa tr­gom Eto­i­le ,što zna­či zvi­je­zda. I odi­sta u Trg se sli­va de­se­tak bu­le­va­ra. U cen­tru je Tri­jum­fal­na ka­pi­ja ko­ja do­mi­ni­ra mo­nu­men­tal­no­šću i lje­po­tom. Za­vr­ša­va­ju sa Pla­ce de la kon­kor­de, jed­nim opet ve­li­čan­stve­nim tr­gom ve­li­či­ne jed­nog na­šeg osred­njeg gra­da.
Za­ni­mlji­va je pri­ča o ge­ne­ra­li­ma De Go­lu i Pe­te­nu. Pr­vi je sim­bol ot­po­ra Fran­cu­za pr­o­tiv fa­ši­zma u Dru­gom svjet­skom ra­tu, a dru­gi – Pe­ten je ve­li­ki po­bjed­nik, ta­ko­đe nad Njem­ci­ma u Pr­vom svjet­skom ra­tu. Pri­li­kom ra­ni­jeg bo­rav­ka u Pa­ri­zu, ga­zda­ri­ca sta­na u ko­jem je La­kić bo­ra­vio, Ma­dam­me Pa­u­let, odu­še­vlja­va­la se Pe­te­nom. Za­ni­mlji­vo je La­ki­će­vo i nje­no spo­re­nje. „On je žr­tvo­vao svoj ugled po­bjed­ni­ka i spa­sio Fran­cu­sku u Dru­gom svjet­skom ra­tu – pa je ko­la­bo­ri­rao sa mno­go ja­kom Nje­mač­kom.“ Na La­ki­će­vo kon­tra­pi­ta­nje: „A šta bi bi­lo sa Evro­pom i svi­je­tom da su svi po­stu­pi­li kao Pe­ten?“, ni­je mo­gla da od­go­vo­ri, „ali je bi­la uvje­re­na“, ka­že La­kić „upr­kos po­od­ma­klim go­di­na­ma, da će do­če­ka­ti dan ka­da će De Gol vi­si­ti, jer je po­slao u smrt ve­li­kog Pe­te­na – iz lju­bo­mo­re!“
Ovom za­ni­mlji­vom di­ja­lo­gu La­kić do­da­je svo­ju kon­sta­ta­ci­ju da „ta utak­mi­ca sa De Go­lom još uvi­jek tra­je. Trg Eto­i­le je pre­i­me­no­van u Pla­ce de Gol. Jed­ni su to pri­hva­ti­li, dru­gi su osta­li vjer­ni sta­rom ime­nu. Ta utak­mi­ca tra­je. Ka­da sam bio u Pa­ri­zu 2005. go­di­ne – či­ni mi se da ma­lu pred­nost, ipak, ima De Gol. Vri­je­me či­ni svo­je.“
Sli­čan pri­mjer i sud­bi­na kao Pe­te­no­va je i slu­čaj srp­skog ge­ne­ra­la Mi­la­na Ne­di­ća. Ju­nak u Pr­vom svjet­skom ra­tu, ta­ko­đe pro­tiv Nje­ma­ca, a ko­la­bo­ra­ci­o­ni­sta u Dru­gom svjet­skom ra­tu, sa is­ti­ma. Čud­ni li su pu­te­vi Go­spod­nji! Da sud­bi­na obo­ji­ce ge­ne­ra­la ni­je ža­lo­sna, bi­la bi smi­je­šna, ka­ko bi re­kao ve­li­ki Na­po­le­on. (primj. V.I.)
La­kić bi­lje­ži još je­dan za­ni­mljiv de­talj iz Pa­ri­za, a ve­zan je za na­šeg sli­ka­ra Uro­ša To­ško­vi­ća. La­kić je uče­stvo­vao u or­ga­ni­za­ci­ji iz­lo­žbe pre­ko di­rek­to­ri­ce Kul­tur­nog cen­tra u pa­ri­skoj op­šti­ni Nan­ter, u ko­joj su na vla­sti bi­li ko­mu­ni­sti. Pr­vo su ob­i­šli za­jed­no ate­lje sli­ka­ra To­ško­vi­ća i sve se do­go­vo­ri­li. To je bi­lo u vre­me­nu sa­mog La­ki­će­vog po­vra­ta­ka iz Pa­ri­za 1974. go­di­ne. Di­rek­to­ri­ca mu je ka­sni­je pi­smom ja­vi­la da su joj pro­pa­la dva do­go­vo­re­na su­sre­ta sa To­ško­vi­ćem, a pi­smo je za­vr­ši­la sa, za La­ki­ća „no­vim fran­cu­skim eks­pre­si­o­nom: Ja­mae deu sans tra­is! Bez tre­će ne­ma sre­će!“
(Na­sta­vi­će se)