Gra­na Ste­va­no­vi­ća se di­je­li na pet ogra­na­ka. To su: Re­džo­vi­ći, Đor­đi­je­vi­ći, Šun­do­vi­ći, Đu­ro­vi­ći i Jo­zo­vi­ći. Pr­va če­ti­ri ogran­ka su stal­no ži­vje­li na Za­br­đu, ali su Đu­ro­vi­ći po mu­škoj li­ni­ji iz­u­mr­li. Jo­zo­vi­ći su stal­no na­se­lje­ni u Ba­jo­vom Po­lju.
Gra­na To­pu­za: u di­je­lu ko­ji se od­no­si na po­ri­je­klo Jo­vo­vi­ća iz­ne­se­ne su raz­li­či­te ver­zi­je pre­da­nja (...) Po­sto­ji još jed­na ne­do­u­mi­ca na ko­ju va­lja uka­za­ti. Pre­da­nje ka­že da je pop Si­me­un Du­čić Vu­ji­no­vić imao si­na Jo­va po ko­me je ci­je­lo brat­stvo do­bi­lo pre­zi­me Jo­vo­vić. Pop Si­me­un je imao bra­ta Stje­pa­na (Ste­va­na) i Sta­no­ja, po ko­me su na­zva­ne gra­ne Ste­va­no­vi­ća i Sta­no­je­vi­ća, kao što smo i u pret­hod­nim na­stav­ci­ma in­tre­pre­ti­ra­li (...).
Gra­nu To­pu­za, da­kle, mo­že­mo sa go­to­vo ap­so­lut­nom si­gur­no­šću pra­ti­ti od Ri­sta, si­na Go­lu­bo­vog. Ri­stov otac Go­lub je ne­sum­nji­vo po­sto­jao. Ta­ko se u pre­su­di ka­di­je ne­ve­sinj­skog i piv­skog, od 9. mar­ta 1805. go­di­ne, u spo­ru sa Piv­skim ma­na­sti­rom, u ve­zi ze­mlje u Je­zer­ci­ma i Ko­ri­ta­ma, kao tu­že­na stra­na po­mi­nju: Đor­đi­je, Sta­no­je i Ar­se­ni­je, Jo­va­no­vi si­no­vi, i Go­lub, sin Ja­ko­vljev.
U ge­ne­a­lo­gi­ji gra­ne Sta­no­je­vi­ća, Jo­van je tre­ći po re­du pre­dak. On je bio Sta­no­jev sin, od­no­sno unuk ro­do­na­čel­ni­ka brat­stva Jo­va. Nje­go­vi si­no­vi, Đor­đi­je i Ar­se­ni­je se vi­še ni­gdje ne po­mi­nju. Da li su po­me­nu­ta dvo­ji­ca na­ših pre­da­ka ima­li po­tom­stvo, ili ne, to se ne zna.
O Go­lu­bu po­sto­ji i jed­no vr­lo za­ni­mlji­vo pre­da­nje. On je imao po­ro­di­cu od 52 čla­na. To je, za­pra­vo, bi­la po­ro­dič­na za­dru­ga. Po­sje­do­vao je ve­li­ke kom­plek­se ze­mlje. No, 1810. pa sve do 1812. go­di­ne ha­ra­la je ne­ka opa­ka bo­lest, ko­le­ra ili ku­ga, ko­ja je po­ko­si­la Go­lu­bo­vu po­ro­di­cu. Pre­ži­vio je sa­mo Go­lub i sin mu Ri­sto, ko­ji se na­la­zio kod ova­ca u Za­ka­me­nu, gdje su Jo­vo­vi­ći ima­li ne­ke sje­no­ko­se. U Za­ka­me­nu po­sto­ji je­dan to­po­nim ko­ji pod­sje­ća na pri­su­stvo Jo­vo­vi­ća, jer se zo­ve Jo­vo­vi­ća to­ri­ne.
Go­lub se po­mi­nje i u jed­nom za­pi­su u Piv­skom ma­na­sti­ru ko­me je, 1814. go­di­ne, po­klo­nio jed­nu nji­vu u Do­njem se­lu zva­nom „Po­mo­zi Bog”...
Da­kle, Jo­vo­vi­ći su naj­pri­je ži­vje­li u Do­njem se­lu, da­na­šnjem za­se­o­ku se­la Sto­lac. O to­me ne­ma ni­ka­kve raz­li­ke u pre­da­nji­ma. To je jed­na ne­ve­li­ka, pi­to­ma uva­la sa re­la­tiv­no bla­gim na­gi­bom pre­ma rje­či­ci Bu­ko­vi­ci. Do­nje se­lo se na­la­zi na pri­soj­noj stra­ni, ta­ko da je ve­ći dio da­na iz­lo­žen Sun­cu ( ...). Re­al­na je pret­po­stav­ka da su u nje­mu bi­le na­se­lje­ne i ne­ke po­ro­di­ce Ta­di­ća. Toj pret­po­stav­ci ide u pri­log i či­nje­ni­ca što se na Bu­ko­vi­ci, ne­po­sred­no uz Do­nje se­lo, ne­ka­da na­la­zio mlin ko­ji je pri­pa­dao Ta­di­ći­ma.
Do­nje se­lo odav­no pri­pa­da Cic­mi­li­ma, ali još ima ku­ća, na nje­go­vom obo­du, na za­pad­noj stra­ni, ko­je pri­pa­da­ju Smri­ječ­nu, od­no­sno Ta­di­ći­ma (...)
Oči­gled­no da se Jo­vo­vi­ći ni­su du­go za­dr­ža­li ni u Du­bra­va­ma. Na­i­me, broj do­ma­ćin­sta­va i ži­te­lja se po­ve­ćao, a oni su u to vri­je­me ima­li ma­lo ob­ra­di­ve ze­mlje, pa su bi­li pri­nu­đe­ni, da kao i ve­ći­na on­da­šnjih sta­nov­ni­ka Pi­ve, pre­vas­hod­no ba­ve sto­čar­stvom. To je i bio raz­log što su se Jo­vo­vi­ći po­no­vo po­mje­ri­li na svo­je pro­stra­ni­je i bo­lje ka­tu­ne.
Na­sta­ni­li su se na Kr­stu i Ka­lam­ba­ri, is­pod br­da Pa­nos. Po ne­kim pre­da­nji­ma, je­dan dio Jo­vo­vi­ća je na tim lo­ka­ci­ja­ma ži­vio do kra­ja 18. vi­je­ka, ili pr­vih de­ce­ni­ja 19. Na ta­kav za­klju­čak upu­ću­je jed­no ka­zi­va­nje o kom sam slu­šao u do­ba dje­ča­štva, da su se ne­ki Jo­vo­vi­ći sa Kr­sta od­se­li­li na Gla­si­nac. Na­kon ne­kog vre­me­na pro­mi­je­ni­li su pre­zi­me i pro­zva­li se Gu­ta­lji (....).
Me­đu Jo­vo­vi­ći­ma, po­seb­no onim sta­ri­jim, če­sto su is­ti­ca­ni ja­ki i do­sta ubje­dlji­vi raz­lo­zi za vje­ro­va­nje da su se Jo­vo­vi­ći sa Kr­sta i Ka­lam­ba­ra po­stup­no pre­se­li­li u Gu­je, tj. da­na­šnje Za­br­đe, gdje su u to vri­je­me ži­vje­li Vu­ji­no­vi­ći, broj­no, za on­da­šnje pri­li­ke, bo­ga­to brat­stvo, ko­je je po­sje­do­va­lo ve­li­ke kom­plek­se kva­li­tet­ne ze­mlje na Za­br­đu, Ko­va­či­ma, Je­zer­ci­ma, Ko­ri­ti­ma, Li­si­ni i Gla­so­vi­toj, i vje­ro­vat­no, u Osoj­nom Ora­hu. Iz­me­đu ova dva brat­stva je vre­me­nom do­šlo do skla­pa­nja me­đu­sob­nih bra­ko­va. Po ne­kim pre­da­nji­ma Jo­vo, je­di­ni pre­ži­vje­li po­to­mak Vu­ji­no­vi­ća, bio je od odi­ve Jo­vo­vi­ća, pa se iz to­ga iz­vla­či za­klju­čak da je Jo­vo, ka­da je od­ra­stao do­šao na Za­br­đe, ože­nio se i pri­hva­tio pre­zi­me Jo­vo­vić. Na­rav­no, za ovu tvrd­nju ne po­sto­je va­lid­ni do­ka­zi, ali se ona jed­no­stav­no ne mo­že od­ba­ci­ti.
Za­br­đe je, da­kle, po­sta­lo stal­no od­re­di­šte – pre­bi­va­li­šte Jo­vo­vi­ća. Ono je ma­tič­no se­lo svih Jo­vo­vi­ća po­ri­je­klom iz Pi­ve. Osim po­sje­da na Za­br­đu, Je­zer­ci­ma, Ko­ri­ti­ma i di­je­lom Mu­ra­to­vi­ce, Jo­vo­vi­ći su ima­li i ze­mlju u Po­lja­ni­ca­ma, u pod­nož­ju pla­ni­ne Le­de­ni­ce (...). Go­di­ne 1845. Ta­di­ći, Jo­vo­vi­ći, Đi­ka­no­vi­ći i Ga­go­vi­ći ot­ku­pi­li su ze­mlju u Bre­zi­ca­ma od ne­kog Tur­či­na Sma­i­la (...). Sti­ca­jem isto­rij­skih okol­no­sti Ba­jo­vo Po­lje je po­čet­kom dru­ge po­lo­vi­ne 19. vi­je­ka po­sta­lo dru­go sta­ni­šte Jo­vo­vi­ća. Ka­da je do­šlo do tur­sko-cr­no­gor­skog ra­ta, 1860/ 61. go­di­ne, Tur­ci su iz Gac­ka pro­dr­li u Pi­vu i po­pa­li­li go­to­vo sva se­la u Gor­njoj žu­pi (...) Jo­vo­vi­ći su bi­li pri­nu­đe­ni da na­pu­ste Za­br­đe i pre­se­le svo­je po­ro­di­ce u Ba­jo­vo Po­lje.
(Na­sta­vi­će se)


Pri­re­dio:
Ve­se­lin La­za­re­vić