Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Pr­vo­ste­pe­no sud­sko vi­je­će Vi­šeg su­da u Pod­go­ri­ci (pred­sje­da­vao su­di­ja Mi­lić Me­đe­do­vić), pred ko­jim je na op­tu­že­nič­koj klu­pi sje­dio sa­mo Vi­do­je Go­lu­bo­vić, ni­je na pr­vom su­đe­nju uva­ži­lo sta­no­vi­šte za­mje­ni­ka vi­šeg dr­žav­nog tu­ži­o­ca Mi­o­dra­ga Lat­ko­vi­ća da se u slu­ča­ju gnu­sne li­kvi­da­ci­je Ha­sa­na Kla­pu­ha i nje­go­ve po­ro­di­ce u ka­njo­nu Pi­ve, u lje­to 1992. go­di­ne, ra­di o kla­sič­nom rat­nom zlo­či­nu.
Sud je sma­trao da je u pi­ta­nju ubi­stvo sa pred­u­mi­šlja­jem i iz ko­ri­sto­lju­blja, pa je če­tvo­ri­ci op­tu­že­nih u od­su­stvu iz­re­kao ta­da naj­ve­ću mo­gu­ću vre­men­sku ka­znu od po 20 go­di­na za­tvo­ra, dok je Go­lu­bo­vić zbog ne­pri­ja­vlji­va­nja zlo­či­na (ne­po­bit­no je utvr­đe­no da on ni­je imao ni­ka­kvog di­rekt­nog udje­la u ovom zlo­či­nu), do­bio ka­znu od osam mje­se­ci.
Vr­hov­ni sud je, me­đu­tim, uva­žio žal­bu tu­ži­o­ca Lat­ko­vi­ća pa je na po­no­vlje­nom su­đe­nju kra­jem 1996. go­di­ne no­vo sud­sko vi­je­će Vi­šeg su­da u Pod­go­ri­ci (pred­sje­da­vao su­di­ja Pe­tar Sto­ja­novć) po­no­vo na po 20 go­di­na za­tvo­ra (ta­da je to još bi­la naj­ve­ća mo­gu­ća vre­men­ska za­tvor­ska ka­zna), osu­di­lo če­tvo­ri­cu zli­ko­va­ca: ta­da če­tr­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnjeg Zo­ra­na Vu­ko­vi­ća, zva­nog Zo­co, dvi­je go­di­ne mla­đeg Jan­ka Ja­nji­ća, zva­nog Tu­ta, Ra­do­mi­ra Ko­va­ča (38), zva­nog Klan­fa i Zo­ra­na Si­mo­vi­ća (35). Svi­ma nji­ma, kao pri­pad­ni­ci­ma spe­ci­jal­nog od­re­da „Dra­gan Ni­ko­lić“, od­no­sno je­di­ni­ce iz sa­sta­va Voj­ske Re­pu­bli­ke Srp­ske, su­đe­no je i ovog pu­ta u od­su­stvu, dok je Vi­do­je Go­lu­bo­vić zbog ne­pri­ja­vlji­va­nja zlo­či­na opet osu­đen na osam mje­se­ci za­tvo­ra.
Pra­vo je ta­ko za­do­vo­lje­no, a prav­da još če­ka sve dok ka­zna ne stig­ne kriv­ce. Zo­ran Vu­ko­vić i Ra­do­mir Ko­vač su, isti­na, 1999. go­di­ne do­spje­li pred Ha­ški tri­bu­nal i zbog rat­nih zlo­či­na osu­đe­ni pred me­đu­na­rod­nim su­dom – Vu­ko­vić na 12, a Ko­vač na 20 go­di­na. Po­što su i je­dan i dru­gi već iz­dr­ža­li dvi­je tr­ći­ne ka­zne, oba su se na­šli na slo­bo­di, ali i jed­nog i dru­gog če­ka dva­de­se­to­go­di­šnja ro­bi­ja zbog zlo­či­na u ka­njo­nu Pi­ve, ko­ji, za ču­do, ni­je ni spo­me­nut to­kom sud­skog pro­ce­sa u Ha­gu, iako je u to vri­je­me, po­red osta­log, po­sto­ja­la i me­đu­na­rod­na po­tjer­ni­ca ko­ju je Cr­na Go­ra ras­pi­sa­la za nji­ma.
Po­što rat­ni zlo­či­ni ne za­sta­ri­je­va­ju, ista ka­zna če­ka i Zo­ra­na Si­mo­vi­ća, o ko­jem se odav­no ni­šta ne zna, a ko­lo­vo­đa ove zlo­či­nač­ke dru­ži­ne Jan­ko Ja­njić sam je se­bi pre­su­dio. Na­kon hap­še­nja Vu­ko­vi­ća i Ko­va­ča, on se još ne­ko vri­je­me slo­bod­no kre­tao po Fo­či, opa­san bom­ba­ma, i pri­je­tio da će ih ak­ti­vi­ra­ti ako mu se iko pri­mak­ne ili po­ku­ša da ga uhap­si. Pri­pad­ni­ci KFOR-a su 12. ok­to­bra 2000. go­di­ne ipak po­ku­ša­li da i nje­mu na­mak­nu li­si­ce. Uvre­ba­li su pri­li­ku kad je Ja­njić ušao u stan kod bra­ta, vje­ro­vat­no ra­ču­na­ju­ći da tu ne­će ostva­ri­ti svo­ju pa­kle­nu pri­jet­nju. Ja­njić je, me­đu­tim, ugra­bio da uđe u pro­sto­ri­ju u ko­joj ni­je bi­lo bra­to­ve po­ro­di­ce i tu ak­ti­vi­ra bom­be i raz­ne­se se (tom pri­li­kom su, ka­ko je zva­nič­no sa­op­šte­no, ra­nje­na če­ti­ri Njem­ca, pri­pad­ni­ka KFOR-a).
Tek ako, i kad, Vu­ko­vić, Ko­vač i Si­mo­vić sta­nu pred li­ce prav­de, od­no­sno ako do­đe do no­vog su­đe­nja, mo­žda će se sa­zna­ti za­što su ta­ko pod­mu­klo i svi­re­po di­gli ru­ku na ovu ne­du­žnu, sa­svim lo­jal­nu mu­sli­man­sku po­ro­di­cu, ko­ja je od ta­da­šnje srp­ske vla­sti u Fo­či ima­la ured­ne do­zvo­le za slo­bod­no kre­ta­nje, ko­ja, uosta­lom, uto­či­šte ni­je po­tra­ži­la ta­mo gdje ga je ta­da tra­ži­la ve­ći­na mu­sli­ma­na – ni­je se osla­nja­la na vjer­ske i na­ci­o­nal­ne ve­ze, već na ljud­ske, pri­ja­telj­ske i kom­šij­ske.
A sa­mo nji­ho­vi dže­la­ti zna­ju da li je onog su­mrač­nog ljet­njeg da­na 1992. go­di­ne na mo­stu na Pi­vi oba­rač vu­kla na­ci­o­na­li­stič­ka mr­žnja i za­sli­je­plje­nost, ili je uz sve to bi­lo i po­hle­pe.
Sju­tra: I SPO­RA PRAV­DA BO­LjA OD NE­PRAV­DE


I da­lje po­či­va­ju u Nik­ši­ću

Po­smrt­ni osta­ci po­ro­di­ce Kla­puh i da­lje po­či­va­ju na pe­ri­fe­ri­ji nik­šić­kog grad­skog gro­blja, gdje su pri­vre­me­no sa­hra­nje­ni na­kon zlo­či­na. Iako je bi­lo obe­ća­nja i sa naj­vi­ših mje­sta u dr­ža­vi, još ni­je ni­šta uči­nje­no da se oni pre­ne­su i sa­hra­ne u Sa­ra­je­vu po že­lji Ha­sa­no­vog i Fe­ri­di­nog si­na Fe­ri­da.