Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Tog še­sto­jul­skog da­na 1992. go­di­ne pri­je pod­ne, še­zde­set­če­tvo­ro­go­di­šnji Fo­čak Ha­san Kla­puh, eko­no­mi­sta, ugled­ni pri­vred­nik i du­go­go­di­šnji ru­ko­vo­di­lac, do ra­ta i pot­pred­sjed­nik fo­čan­ske op­šti­ne, za­u­sta­vio se na uli­ci is­pred zgra­de u ko­joj je sta­no­vao po­red gru­pe na­o­ru­ža­nih i uni­for­mi­sa­nih mo­ma­ka, me­đu ko­ji­ma je pre­po­znao svo­je kom­ši­je Zo­ra­na Vu­ko­vi­ća i Jan­ka Ja­nji­ća.
Sa­znao je da su kre­nu­li put Šće­pan Po­lja da iz rat­nim po­ža­rom za­hva­će­nog gra­da na ušću Će­ho­ti­ne u Dri­nu iz­ve­du i do cr­no­gor­ske gra­ni­ce is­pra­te Mi­la­na i Du­šan­ku Šo­bot iz Her­ceg No­vog, ko­ji su se u Fo­či za­te­kli zbog ne­kog smrt­nog slu­ča­ja u po­ro­di­ci.
Zlo­sreć­ni čo­vjek je oči­gled­no po­mi­slio da je to, mo­žda, pri­li­ka da se i on sa pe­de­set­pe­to­go­di­šnjom su­pru­gom Fe­ri­dom, gra­đe­vin­skim in­ži­nje­rom, i dva­de­set­pe­to­go­di­šnjom kćer­kom Se­nom, tek di­plo­mi­ra­nim lje­ka­rom, naj­bo­ljim stu­den­tom na sa­ra­jev­skom me­di­cin­skom fa­ku­le­tu, iz­ba­vi i sklo­ni iz rat­nog pa­kla – ima­ju u Nik­ši­ću, Pod­go­ri­ci i dru­gim mje­sti­ma po Cr­noj Go­ri do­sta pri­ja­te­lja i po­zna­ni­ka ko­ji će ih obje­ruč­ke pri­hva­ti­ti i po­mo­ći im, a na­du mu je po­seb­no uli­va­lo to što su me­đu voj­ni­ci­ma i kom­ši­je Zo­ran Vu­ko­vić i Jan­ko Ja­njić, ko­ji su bez pre­do­mi­šlja­nja pri­hva­ti­li da po­ve­zu i Ha­sa­na i nje­go­vu po­ro­di­cu...
Već oko pod­ne, ma­ka­da­mom od Fo­če put Šće­pan Po­lja, truc­ka­la se ko­lo­na od če­tvo­ro vo­zi­la. U jed­nom Šo­bo­ti, u osta­la tri po­ro­di­ca Kla­puh i šest nji­ho­vih pra­ti­la­ca i za­štit­ni­ka – po­red Vu­ko­vi­ća i Ja­nji­ća još i bra­ća Ra­do­mir i Mi­lo­mir Ko­vač, Zo­ran Si­mo­vić i Vi­do­je Go­lu­bo­vić.
Šo­bo­ti su od­mah na­sta­vi­li put Plu­ži­na i Nik­ši­ća, a Ja­njić i nje­go­va dru­ži­na su uve­li Ha­sa­na u bir­ti­ju tu na gra­nič­nom pre­la­zu da bi mu na­pla­ti­li pre­voz i prat­nju od Fo­če do­tle. Ja­njić je, bi­lo je ja­sno od po­čet­ka, bio ko­lo­vo­đa i svi su se po­vi­no­va­li nje­go­voj vo­lji i ri­je­či. Ni­ka­da se ne­će sa­zna­ti ko­li­ko je nov­ca uzeo od Kla­pu­ha, ali će gran­ča­ri ka­sni­je is­pri­ča­ti da je on u dva na­vra­ta iz­la­zio iz ka­fa­ne i od su­pru­ge tra­žio još nov­ca, „do­pla­tu” na ko­joj je in­si­sti­rao nje­gov kom­ši­ja Ja­njić.
Za to vri­je­me, ka­ko će se ta­ko­đe ka­sni­je sa­zna­ti, ne­ki od gra­ni­ča­ra, ko­ji su oči­gled­no do­bro po­zna­va­li „pra­ti­o­ce”, dis­kret­no su pri­pit­ki­va­li Fe­ri­du Kla­puh i nje­nu kćer­ku ot­kud oni u tom dru­štvu. Na ob­ja­šnje­nje da su Vu­ko­vić i Ja­njić nji­ho­ve kom­ši­je, gra­ni­ča­ri su sum­nji­ča­vo vr­tje­li gla­vom, ali one ni­je­su ra­zu­mje­le ni­ti ozbilj­no shva­ti­le to upo­zo­re­nje.
Kad je sa Ha­sa­nom „pod­mi­rio ra­ču­ne”, Ja­njić mu je re­kao da će on i nje­go­vi mom­ci ipak od­ve­sti nje­ga i nje­go­vu po­ro­di­cu do Plu­ži­na po­što ne­ma re­dov­nog sa­o­bra­ća­ja i ne­ma iz­gle­da da će se sko­ro ne­ka­ko pre­ve­sti do piv­ske „pre­sto­ni­ce”.
Ne slu­te­ći ni­ka­kvo zlo i ne oba­zi­ru­ći se čak ni na ona ja­sna upo­zo­re­nje po­li­ca­ja­ca – gra­ni­ča­ra, ne­sreć­na po­ro­di­ca Kla­puh je obje­ruč­ke pri­hva­ti­la Ja­nji­će­vu „do­bro­du­šnu” po­nu­du, uvje­re­na da će se od Plu­ži­na la­ko pre­ba­ci­ti do Nik­ši­ća, do pri­ja­te­lja i si­gur­ne slo­bod­ne te­ri­to­ri­je.
Sju­tra: SA­TI­MA RA­NjE­NE ŽI­VJE­LE U LI­TI­CI


Stan

Ne zna se šta je bi­lo u skrom­nom pr­tlja­gu po­ro­di­ce Kla­pu­ha, ko­ji je ostao u ge­pe­ku vo­zi­la ko­jim su ih nji­ho­vi „pra­ti­o­ci i za­štit­ni­ci” do­ve­zli do gra­nič­nog pre­la­za na Šće­pan Po­lju i po­ve­zli da­lje pre­ma Plu­ži­na­ma, ali se si­gur­no zna da je Ha­san Kla­puh, kad su kre­nu­li iz Fo­če, ključ od sta­na dao kom­ši­ji Zo­ra­nu Vu­ko­vi­ću i ala­lio mu i stan i po­kuć­stvo, ako se oni ko­jim slu­ča­jem ne vra­te. Zna se, ta­ko­đe, da se Vu­ko­vić, ina­če ko­no­bar po za­ni­ma­nju, a ta­da i otac dvo­je dje­ce, već sju­tra­dan sa po­ro­di­com use­lio u stan Kla­pu­ha.