PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Pe­tro­vić je ve­o­ma ra­no, još kao uče­nik, a na­ro­či­to kao vi­so­ko­ško­lac, po­čeo da is­po­lja­va iz­ra­zi­tu na­klo­nost pre­ma na­u­ci. Na­rav­no, u po­čet­ku je to bi­lo na­sto­ja­nje da na re­dov­nim ča­so­vi­ma stek­ne što bo­lje zna­nje iz gra­di­va ko­je je pred­sta­vlja­lo dio na­stav­nog pro­gra­ma. Po­red to­ga, ta sklo­nost se is­po­lja­va­la ne sa­mo u nje­go­vom stal­nom i na­gla­še­nom in­te­re­so­va­nju za upo­zna­va­nje što ši­reg pod­ruč­ja iz pred­metâ ko­je je učio u ško­li u okvi­ru pri­rod­nih na­u­ka i ma­te­ma­ti­ke, već i či­ta­njem li­te­ra­tu­re, pre­ko ko­je je sve du­blje i sve­stra­ni­je ula­zio u raz­ne obla­sti. Pri stal­nom ši­re­nju zna­nja je isto­vre­me­no bio sve vi­še pod­sti­can i mo­ti­vi­san, da se i sa­mo­stal­no upo­zna­je sa po­jed­nim obla­sti­ma, ko­je su ga is­pu­nja­va­le ra­do­šću i za­do­volj­stvom. Za nje­ga, da­kle, pro­ni­ca­nje u sve ra­zno­vr­sni­je i du­blje taj­ne na­u­ke, ni­je pred­sta­vljao ne­ku na­met­nu­tu oba­ve­zu i za­da­va­lo po­seb­no op­te­re­će­nje ne­go, na­pro­tiv, otva­ra­lo mu vi­di­ke i upu­ći­va­lo ga da ne­pre­kid­no pro­du­blju­je sa­zna­nja iz ra­znih obla­sti. Br­zo je uvi­dio da se ori­gi­nal­nim na­uč­no­i­stra­ži­vač­kim ra­dom čo­vjek mo­že ba­vi­ti sa­mo ako pret­hod­no do­bro sa­vla­da zna­nje ko­je je do ta­da bi­lo ostva­re­no. Ja­sno mu je bi­lo, na­kon sti­ca­nja naj­vi­šeg obra­zo­va­nja u svo­joj otadž­bi­ni, da se sa­mo u ne­kom ve­li­kom svjet­skom vi­so­ko­bra­zov­nom, na­uč­nom i kul­tur­nom cen­tru mo­že pri­pre­mi­ti za da­lji sa­mo­stal­ni i ori­gi­nal­ni rad u okvi­ru na­u­ke.
Sto­ga je pu­ni za­mah svo­jih spo­sob­no­sti i mo­guć­no­sti mo­gao po­ste­pe­no da ostva­ru­je ka­da je do­spio u Pa­riz i tu na­šao iz­van­red­no po­volj­ne uslo­ve za afir­ma­ci­ju svo­jih mla­da­lač­kih am­bi­ci­ja. Pr­vi ve­ći uspjeh je ostva­rio u gra­du svje­tlo­sti, pri­li­kom iz­ra­de i od­bra­ne svo­je dok­tor­ske di­ser­ta­ci­je. Na­rav­no, nje­go­va dok­tor­ska te­za je bi­la od­raz pret­hod­nog ve­o­ma in­ten­ziv­nog škol­skog, ali i sa­mo­stal­nog ra­da. Iako je di­ser­ta­ci­ja ra­đe­na pod men­tor­skim vođ­stvom nje­go­vih pro­fe­so­ra, tre­ba ima­ti u vi­du da se Pe­tro­vić i sa­mo­stal­no mno­go an­ga­žo­vao, ne sa­mo na iz­ra­di tog spe­ci­jal­nog na­uč­nog ra­da ne­go i na sve­u­kup­nom ši­re­nju i pro­du­blji­va­nju ma­te­ma­tič­kog zna­nja.
Pe­tro­vić je, ina­če, ve­o­ma mlad, sa sve­ga 31 go­di­nu, po­stao naj­pri­je do­pi­sni, a dvi­je go­di­ne ka­sni­je i re­dov­ni član Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je na­u­ka. Već od pr­vog da­na svo­ga dje­lo­va­nja na mje­stu pro­fe­so­ra te­o­rij­ske ma­te­ma­ti­ke na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu Ve­li­ke ško­le u Be­o­gra­du ste­kao je za­vid­nu re­pu­ta­ci­ju ne sa­mo kao iz­van­re­dan na­stav­nik, već i kao na­uč­nik či­ji su re­zul­ta­ti po­sta­li svjet­ski po­zna­ti i pri­zna­ti.
Pe­tro­vić je pri­mljen i za do­pi­snog čla­na Ju­go­slo­ven­ske aka­de­mi­je zna­no­sti i umjet­no­sti u Za­gre­bu, a ta­ko­đe i Če­ške kra­ljev­ske aka­de­mi­je u Pra­gu. Pe­tro­vić na­sta­vlja ve­o­ma ži­vu i plod­nu na­uč­nu dje­lat­nost, ob­ja­vlju­je ra­do­ve ne sa­mo iz svo­je uže spe­ci­jal­no­sti, te­o­rij­ske ma­te­ma­ti­ke, već i po­je­di­nih nje­nih pri­mje­na. Ba­vi se pro­ble­ma­ti­kom kon­struk­ci­je po­seb­nih ra­ču­nar­skih na­pra­va, ali i ne­kim pro­ble­mi­ma iz do­me­na fi­zi­ke. Ta­ko je, re­ci­mo, ob­ja­vio ras­pra­vu o elek­trič­nim osci­la­ci­ja­ma i o to­me re­fe­ri­sao u SKA, o če­mu je bi­la oba­vi­je­šte­na i Pa­ri­ska aka­de­mi­ja na­u­ka i ob­ja­vi­la od­go­va­ra­ju­ći po­vo­ljan pri­kaz u Comp­tes ren­du­su. Tre­ba, me­đu­tim, po­seb­no na­gla­si­ti da je i pri­je ovih na­i­me­no­va­nja Pe­tro­vić bio član dvi­ju ugled­nih na­uč­nih dru­šta­va, član So­ciété mathéma­ti­que de Fran­ce u Pa­ri­zu po­stao je 1895, a Cir­co­lo ma­te­ma­ti­co di Pa­ler­mo na­red­ne, tj. 1896. go­di­ne.
Pe­tro­vić je uveo ne­ko­li­ko po­seb­nih, od­no­sno spe­ci­jal­nih funk­ci­ja ko­je je na­zi­vao tran­sce­den­ti­ma. Ta­kve nje­go­ve funk­ci­je su se po­ka­za­le ko­ri­snim ne sa­mo u okvi­ru po­seb­nog i spe­ci­fič­nog di­rekt­nog is­pi­ti­va­nja, već i kao dio jed­nog ši­reg i sve­stra­ni­jeg pro­u­ča­va­nja rješenja po­je­di­nih di­fe­ren­ci­jal­nih jed­na­či­na i dru­gih pro­ble­ma. Tre­ba uvi­jek ima­ti u vi­du da je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih i naj­va­žni­jih do­me­na ma­te­ma­ti­ke kao ključ­ne, osnov­ne i pri­mar­ne eg­zakt­ne na­u­ke, je­ste da se sva­ki njen re­zul­tat ili do­stig­ni­će, ka­sni­je mo­že ko­ri­sno i efi­ka­sno pri­mi­je­ni­ti i za rješavanje ne­kih dru­gih pro­ble­ma iz fi­zi­ke, me­ha­ni­ke, astro­no­mi­je, he­mi­je, teh­ni­ke ili sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta. Po­red to­ga, Pe­tro­vić je, na­ro­či­to po­sled­njih de­ce­ni­ja po­znat u ši­rim ma­te­ma­tič­kom kru­go­vi­ma kao autor dva­ju ve­o­ma zna­čaj­nih te­o­re­ma ko­je je ele­gant­no do­ka­zao, a ko­je da­nas pred­sta­vlja­ju sa­stavn­mi dio te­o­ri­je ana­li­tič­kih funk­ci­ja (u ovi­ru Ko­ši­je­ve i Jen­se­no­ve te­o­ri­je). U li­te­ra­tu­ri se če­sto ci­ti­ra, ali i ko­ri­sti kao osnov­na ne­jed­na­kost re­la­ci­ja ko­ja no­si Pe­tro­vi­će­vo ime i ima po­seb­nu ulo­gu kod raz­ma­tra­nja po­je­di­nih ge­o­me­trij­skih pro­ble­ma, kao i pri­mje­nu o ocje­ni iz­vje­snih in­te­gra­la.
U svom ra­du u okvi­ru Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je na­u­ka, Mi­ha­i­lo Pe­tro­vić je po­ka­zao za­i­sta ve­o­ma ve­li­ko an­ga­žo­va­nje. Bio je ne sa­mo re­dov­ni član ne­go i dio ru­ko­vo­de­ćih struk­tu­ra u toj vr­hun­skoj na­uč­noj usta­no­vi. Me­đu­tum, ni­ka­da ni­je po­stao pred­sjed­nik te usta­no­ve, iako je dva pu­ta ušao u naj­u­ži iz­bor i umje­sto da bu­de na­i­me­no­van za pred­sjed­ni­ka, ka­ko je to zah­ti­je­va­lo član­stvo te usta­no­ve, dr­žav­ni apa­rat sa kra­lje­vom ka­ma­ri­lom se to­me su­prot­sta­vio i ta­ko ga one­mo­gu­ćio da za­u­zme mje­sto ko­je mu je pri­pa­da­lo. (NA­STA­VI­ĆE SE)