<br /> Pje­snik Ga­nin je uhap­šen kra­jem 1924. go­di­ne pod op­tu­žbom da pri­pa­da od­re­du ru­skih fa­ši­sta. Ga­nin je, me­đu­tim, ubi­jen zbog svog ma­ni­fe­sta o mi­ru i slo­bod­nom ra­du.
Nje­go­vi po­gle­di oštro su se mi­mo­i­šli sa ide­o­lo­škim prin­ci­pi­ma par­ti­je na vla­sti. Ci­ti­ra­mo jed­nu re­če­ni­cu: „Iza svih ri­je­či ko­mu­ni­zma o slo­bo­di, jed­na­ko­sti i brat­stvu na­ro­da sto­ji smrt i ra­za­ra­nje, ra­za­ra­nje i smrt.“
Ga­nin je na po­li­cij­skim sa­slu­ša­nji­ma uvi­jek na­gla­ša­vao da mu je Ser­gej Je­se­njin sa­mo pri­ja­telj i da ne di­je­li nje­go­ve po­li­tič­ke sta­vo­ve. Me­đu­tim, pre­ma broj­nim svje­do­če­nji­ma, Je­se­njin ni­je iz­bje­gao po­ziv na sa­slu­ša­nje u GPU.
Ga­nin i još tri­na­est pje­sni­ka, pro­znih pi­sa­ca i no­vi­na­ra stri­je­lja­ni su u mar­tu 1925. go­di­ne. Je­se­njin se ta­da na­la­zio na Kav­ka­zu i te­ško je pre­ži­vlja­vao smrt svog pri­ja­te­lja.
I ovu pje­smu Je­se­njin od po­čet­ka po­sve­ću­je ni­ko­me dru­go­me ne­go Alek­se­ju Ga­ni­nu. Čak iako pa­žlji­vo pro­či­ta­te sa­mo ove dvi­je sa­ču­va­ne stro­fe, ja­sno je da se ne go­vo­ri o opro­šta­ju sa ži­vo­tom sa­mog pje­sni­ka, ne­go opro­šta­ju pje­sni­ka sa svo­jim pri­ja­te­ljem.
Po­sto­je sum­nje da Je­se­nji­no­va pje­sma ni­je pred­smrt­na za­bi­lje­ška i da je na­pi­sa­na po­la go­di­ne pri­je nje­go­ve smr­ti. Skep­ti­ci pri­mje­ću­ju da je Se­r­gej mo­gao da je na­pi­še ra­ni­je i da ju je pre­pi­sao svo­jom kr­vlju, od­no­sno is­ko­ri­stio u pred­ve­čer­je svo­je smr­ti. Ali, je li mo­gao da je pre­pi­še sam?
Da­na 28. de­cem­bra 1925. go­di­ne pje­snik Ser­gej Je­se­njin pro­na­đen je obje­šen u so­bi br. 5 u ho­te­lu „An­gle­ter“. Pred­smrt­na za­bi­lje­ška ni­je na­đe­na. Po­ja­vlju­je se tek na­red­nog da­na. Ele­gi­ja „Do­vi­đe­nja, dru­že moj, do­vi­đe­nja“ ni­je po­sve­će­na Vol­fu Er­li­hu, ka­ko se pret­po­sta­vlja­lo, već stri­je­lja­nom pri­ja­te­lju Ga­ni­nu.
Eks­per­ti­za kr­vi ni­je ura­đe­na. Za­što? Je­di­ni do­kaz da je Je­se­njin uoči smr­ti ipak na­pi­sao pje­smu svo­jom kr­vlju mo­gla bi bi­ti svje­ža ra­na na ti­je­lu, kao što je rez ve­na na ru­ci. Ta­kve ra­ne ima na nje­go­vom ti­je­lu, ali ona ni­je ne­što što ra­svje­tlja­va do­ga­đaj, ne­go ga još vi­še za­pli­će.
U za­pi­sni­ku in­spek­to­ra Ni­ko­la­ja Gor­bo­va pi­še: „Pri­li­kom ski­da­nja ti­je­la sa ko­nop­ca i po­sma­tra­ju­ći ga bio je pri­mi­je­ćen rez na nje­go­voj de­snoj ru­ci, ogre­bo­ti­ne na zglo­bu li­je­ve ru­ke, mo­dri­ca pod li­je­vi okom...“
Pret­po­sta­vi­te sa­mi. Ne­ma ma­sti­la. Ra­stro­jen, Ser­gej Je­se­njin od­lu­ču­je ra­no uju­tro da iz­vr­ši sa­mo­u­bi­stvo uve­če. Pri­lič­no čud­no. Sje­da za sto, re­že ve­nu na de­snoj ru­ci. Pi­še... Me­đu­tim, Je­se­njin je, kao ve­ći­na lju­di, bio de­šnjak. Da­kle, pi­sao je de­snom ru­kom. U tom slu­ča­ju ni­je la­ko sje­ći ve­nu na de­snoj ru­ci, bo­lje re­ći ne­lo­gič­no je, po­što bi kr­va­ri­la i po pa­pi­ru. Ali, ne tre­ba tra­ži­ti lo­gi­ku u po­na­ša­nju sa­mo­u­bi­ce.
U knji­zi „Pra­vo na pje­smu“ Vol­fa Er­li­ha, iz­me­đu osta­log, pi­še: „ U 20 ča­so­va sam od­lu­čio da odem. Po­zdra­vi­li smo se. Ma­lo ka­sni­je, vra­tio sa se jer sam za­bo­ra­vio nov­ča­nik. Je­se­njin je sje­dio za sto­lom opu­šte­no, bez jak­ne, umo­tan u ka­put. Pre­gle­dao je sta­re sti­ho­ve. Na sto­lu je bi­la otvo­re­na fa­sci­kla. Po­tom smo se opro­sti­li. “
Sju­tra­dan je por­tir po­svje­do­čio da je oko 22 sa­ta kod nje­ga do­šao Je­se­njin s mol­bom: „Ni­ko­ga ne pu­štaj­te u so­bu! “ Iz ove mol­be – ni­ko­ga ne pu­sti­ti –iz­vu­čen je lo­gi­čan za­klju­čak da je Je­se­njin već raz­mi­šljao o sa­mo­u­bi­stvu. Ali, dru­gi ka­žu da je mo­gu­će i dru­ga­či­je. Je­se­njin se pla­šio ne­zva­nih go­sti­ju.
U knji­zi sje­ća­nja Eli­za­be­te Us­ti­no­ve „Če­ti­ri da­na Ser­ge­ja Je­se­nji­na“ na­vo­di se: „Oti­šla sam 28. da po­zo­vem Je­se­nji­na na do­ru­čak. Du­go sam ku­ca­la. Er­lih je do­šao i obo­je smo ku­ca­li. Na kra­ju sam pi­ta­la uprav­ni­ka da otvo­ri so­bu ka­la­u­zom. Uprav­nik je otvo­rio i ušao. Po­tom sam i ja ušla u so­bu. Kre­vet je bio ne­dir­nut. Oti­šla sam do oto­ma­na, bio je pra­zan. Na di­va­nu ni­kog. Po­di­gla sam oči i vi­dim ga u om­či, po­red pro­zo­ra.“
Da­kle, uprav­nik je ot­klju­čao i ušao. Pi­ta­nje: ka­ko je mo­gao uprav­nik ta­ko da po­stu­pi?
Va­si­lij Mi­haj­lo­vić Na­za­rov se po­sli­je re­vo­lu­ci­je ba­vio ču­va­njem sta­ni­ca, skla­di­šta i ka­rak­te­ri­stič­nim ope­ra­ci­ja­ma kao ko­man­dir vo­da le­njin­grad­skog 18. pu­ka GPU. Za uprav­ni­ka „An­gle­te­ra“ ime­no­van je 14. mar­ta 1925. go­di­ne.
Ka­sni­je se udo­vi­ca uprav­ni­ka Na­za­ro­va, sje­ti­la da su nje­nog su­pru­ga po­zva­li 27. de­cem­bra uve­če po­vo­dom ne­če­ga što se de­si­lo u ho­te­lu. Ka­ko pret­po­sta­vlja, ra­di­lo se o smr­ti Ser­ge­ja Je­se­nji­na ka­sno uve­če u de­set sa­ti. Ali ka­ko ka­da je u to vri­je­me Je­se­njin re­kao por­ti­ru da ni­ko­ga ne pu­šta u so­bu? Da­kle, bu­de uprav­ni­ka „An­gle­te­ra“ i ne mo­že se ob­ja­sni­ti kao pu­ka slu­čaj­nost. Ipak, ne­lo­gič­no... (Na­sta­vi­će se)

Pi­še: Ve­se­lin LA­ZA­RE­VIĆ