U za­vje­štaj­nom pi­smu mi­tro­po­lit za­hum­sko-her­ce­go­vač­ki Va­si­li­je 1666. go­di­ne, po­red osta­log, is­ti­če: „Ku­pih Ve­li­ki Do i sve Vla­do­vi­će i Za­u­gli­ce, Bog se­dok. I tko bi se po­ku­sio da ne­što ot­ni­mi ot ma­na­sti­ra, ot­ni­mio Go­spod Bog ta­ko­vo­mu ra­zo­ri­te­lju nje­gov dom, ku­ću i sto­ku, sa si­no­vi, i va­se nje­go­vo ime­ni­je da mu Go­spod Bog po­ra­zi i ra­si­pa va­ne­za­pu va ve­ki amin; da ga trag i ožak po­gib­ne va ve­ki, amin.” Na­vo­di se da je na­ve­de­nu kle­tvu vla­di­ka Va­si­li­je upu­tio po­vo­dom to­ga što je bio ukra­den sav ma­na­stir­ski alat, a is­po­sta­vi­lo se da su to uči­ni­li si­no­vi kne­za Ra­i­ča, kao i to da su či­ni­li oti­ma­či­nu i pa­kost na ma­na­stir­skom ima­nju. O to­me ka­ko se pro­klet­stvo i ob­i­sti­ni­lo pi­še Pe­tar Šo­ba­jić: „Na­i­šao bio sa dru­ži­nom Ba­jo Pi­vlja­nin, ha­ram­ba­ša i svra­tio kod po­bra­ti­ma Đu­ra Bac­ko­vi­ća u Pje­šiv­ce. Oda­tle po­šlje svo­je haj­du­ke iz dva pu­ta kne­zu Ra­i­ču u Ro­šca da mu spre­me po nji­ma što za hra­nu. Oba pu­ta oni ne odu do Ra­i­ča, a iz­ve­ste Ba­ja da Ra­ič ne da ni­šta. On­da Ba­jo uda­ri sa haj­du­ci­ma na ku­ću Ra­i­če­vu i po­bi­ju mu svih šest si­no­va.” Vla­di­ka Va­si­li­je je bio ozlo­je­đen zbog tog zlo­či­na, a po­me­nu­tu kle­tvu je upu­tio sa­mo u ci­lju da bi se ukra­de­ni alat vra­tio i ka­ko se ta­kva i slič­na de­ša­va­nja ne bi po­na­vlja­la. Za­to je on pri­mo­rao ta­da već sta­rog kne­za Ra­i­ča da se po­no­vo ože­ni i dao mu bla­go­slov ka­ko bi do­bio na­sled­stvo. To se za­i­sta i de­si­lo, pa je sta­ri­na knez Ra­ič do­bio na­sled­ni­ke. Od njih su po­sta­la ugled­na brat­stva pod Ostro­gom – Ra­i­če­vi­ći i Po­po­vi­ći, kao i Stan­ko­vi­ći ko­ji po­ti­ču od Ra­do­sa­va, unu­ka jed­nog od šest si­no­va ko­je je ubio Ba­jo Pi­vlja­nin sa dru­ži­nom. Ova brat­stva ni­je­su se­be sma­tra­la sta­rin­ci­ma, već Bje­lo­pa­vli­ći­ma, a od njih je bi­lo vr­lo ugled­nih lju­di u ple­me­nu, ko­ji su za­u­zi­ma­li is­tak­nu­te po­lo­ža­je, a o ne­ki­ma od njih bi­će na­po­me­na u da­ljem tek­stu.
Od do­la­ska vla­di­ke Va­si­li­ja u Ostrog, on po­sta­je ne sa­mo du­hov­ni cen­tar, već i cen­tar po­kre­ta ot­po­ra pro­tiv tur­skih oku­pa­tor­skih ti­ra­na i te­žnji Mle­ča­na i Ri­mo­ka­to­lič­ke cr­kve, ko­ja je ko­ri­ste­ći te­žak po­lo­žaj srp­sko­ga na­ro­da po­ku­ša­la da mu se pri­ka­že kao za­štit­nik i ti­me na­sto­ja­la da ga po­u­ni­ja­ti. Sv. Va­si­li­je i ma­na­stir Ostrog po­sta­li su du­hov­ni cen­tar, stub pra­vo­sla­vlja, pro­svjet­no i du­hov­no sre­di­šte, kao i bra­na svim ne­pri­ja­te­lji­ma.
Ka­da se vla­di­ka Va­si­li­je na­se­lio u Ostrog imao je na­mje­ru da na­pra­vi ma­na­stir gdje bi vr­šio slu­žbu Bo­gu, kao i da pro­ši­ri ma­na­stir­ska ima­nja, ka­ko bi ma­na­stir mo­gao funk­ci­o­ni­sa­ti. Za­to je pr­vo ku­pio vi­še ima­nja u bli­zi­ni ma­na­sti­ra, a ne­ka su mu bi­la po­klo­nje­na. O to­me ta­da­šnji mi­tro­po­lit za­hum­sko-her­ce­go­vač­ki Va­si­li­je pi­še: „I pri­lo­žih ov­dje usud­no svoj trud i svo­je ime­ni­je ne po­šte­deh, Bo­ga ra­di i sve­ti­je Bo­go­ro­di­ce, mi­lo­sti ra­di. I po­no­vih iza (?) ne­ko­je­ju bra­ti­je­ju, ka­ko se sa­mo de­lo ka­že so­bo­ju. I mno­gi mi pa­kost de­ja­še, ali Bog po­moščnik mne bist na va­sa­ko de­lo bla­gi. I pi­šem va uz­na­ni­je slu­žab­ni­kom cr­kov­nim, po mne ko­ji slu­ži­te Bo­gu i sve­tej Bo­go­ro­di­ci u Ostro­gu, u stu­de­noj ste­ne, to­plo­ti ra­di Bo­ži­je, da ve­ste i vi hri­sti­ja­ni, po mne ko­ji uz­bu­de­te, što ku­pih Ve­lji Do za dva­na­est gro­ša i po; i Spi­ži­ća ze­mlju u Do­bro Po­lje; ot pu­ta do re­ke, i s ja­zom, za dva gro­ša, a što je nje­go­vo bi­lo pod lo­zom to je pri­lo­žio cr­kvi; i što sam ku­pio Za­nu­gli­cu u Mi­la­no­vi­ća, u Ra­i­ča i u Vuj­mi­la, za koš i bu­kvi­cu pše­ni­ce, be pše­ni­ca sku­pa; a u Pe­tra Živ­ko­vi­ća što sam ku­pio Za­nu­gli­cu za dva gro­ša, a vi­še što sam mu dao, vi­di Bog i sve­ta Bo­go­ro­di­ca.
To sve pri­lo­žih i dah cr­kvi u Ostro­gu za okr­mle­ni­je i ute­še­ni­je bra­ti­jam. Gde mi je ta­mo dru­gi trud i ime­ni­je, ko­je pri­lo­žih i spen­žah za svo­ju du­šu ot svo­je­go usr­di­ja, tu i za­jed­no da je i ovo vi­še pi­sa­no­je. Vas pre­dah na ru­ke vi­šnje­ga Bo­ga i sve­tej Bo­go­ro­di­cem. Le­to 7174 (1666). To je ta­ko da se zna­jet.”
Pr­va ima­nja ko­je je vla­di­ka Va­si­li­je ku­pio za po­tre­be ma­na­stir­skog ži­vo­ta (eko­no­mi­je) bi­la su ima­nja Mi­la­na i Da­mja­na u Ko­sje­ra­di­ći­ma, od ko­jih su ugled­na brat­stva Mi­la­no­vi­ći i Da­mja­no­vi­ći u Bje­lo­pa­vli­ći­ma. Ova ima­nja su se na­la­zi­la u Ko­sje­ra­di­ći­ma, na mje­stu gdje se sa­da na­la­zi Do­nji ma­na­stir i ima­nja oko nje­ga. Pr­vi je svoj po­sjed ustu­pio Mi­lan, a od nov­ca ko­ji je do­bio ku­pio je, uz bla­go­slov vla­di­ke, ima­nje u Po­ža­ru, gdje se na­se­lio. Na­kon nje­ga, ne­što ka­sni­je, isto je to uči­nio i Da­mjan, ko­ji se, ta­ko­đe, uz bla­go­slov vla­di­ke Va­si­li­ja, na­sta­nio u se­lu Po­žar. Ova dva ugled­na brat­stva iz­nje­dri­la su ve­li­ki broj is­tak­nu­tih lju­di, od ko­jih će­mo ov­dje iz­dvo­ji­ti Pe­tro­ni­ja Da­mja­no­vi­ća, ko­ji je bio igu­man ma­na­sti­ra Ostrog od 1784. do 1805. go­di­ne, i to u vre­me­nu jed­nog od naj­bur­ni­jih, ali i naj­ve­li­čan­stve­ni­jih pe­ri­o­da bje­lo­pa­vlić­ke isto­ri­je, ka­da su iz­vo­je­va­ne za­di­vlju­ju­će po­bje­de nad vi­še­stru­ko broj­ni­jom tur­skom voj­skom u bit­ka­ma na Ću­ri­o­cu 1792. go­di­ne i Mar­ti­ni­ći­ma 1796. go­di­ne. U tim, ali i u dru­gim is­tak­nu­tim de­ša­va­nji­ma, svo­ju ve­li­ku ulo­gu imao je i igu­man Ostro­ški Pe­tro­ni­je Da­mja­no­vić.(Na­sta­vi­će se)

PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ