Pi­še: Ve­se­lin LA­ZA­RE­VIĆ


Poznaje se sa Je­se­nji­nom od 1918. go­di­ne. Čud­no je to što Je­se­nji­na u vri­je­me smr­ti, Us­ti­nov zna vi­še od se­dam go­di­na. Oni su bi­li kom­ši­je, pri­ja­te­lji, u Le­njin­gra­du. Us­ti­nov po­sre­du­je za Ser­ge­ja, a u svo­jim član­ci­ma na­zi­va ga la­žnim bolj­še­vi­kom i ne­iz­lje­či­vim psi­ho-ban­di­tom.
Oso­blje „An­gle­te­ra“, ali i isto­ri­ča­ri, se svih ovih go­di­na ču­di: Gdje je ukle­ta so­ba br 5? Od­go­vor je da je, pri­je 25 go­di­na zgra­da pot­pu­no sru­še­na. Sa­ču­van je, od­no­sno pre­u­zet sa­mo spo­lja­šnji iz­gled zgra­de. Po­gled sa pro­zo­ra je, ta­ko­đe, ostao isti.
Ta so­ba je, u prin­ci­pu, bi­la so­ba 5/6, kao ne­ki ob­je­di­nje­ni broj. Svi zna­mo o po­sto­ja­nju taj­nih vra­ta, iz­me­đu dvi­je so­be.
U sje­ća­nji­ma sa­vre­me­ni­ka go­vo­ri se o to­me, da je tu bi­la apo­te­ka, ili ne­ka pro­sto­ri­ja gdje su se ču­va­li lje­ko­vi.
Svje­do­ka da je u so­bi br. 5, u de­cem­bru 1925. go­di­ne ži­vio Je­se­njin je ma­lo, u to vri­je­me bi­lo je oko 150 sta­na­ra, uklju­ču­ju­ći i sta­re Je­se­nji­no­ve po­zna­ni­ke. Čud­no da ni­ko od njih, za če­ti­ri da­na, ni­je ga sreo... A mo­žda Je­se­njin ni­ka­da ni­je i ži­vio u „An­gle­te­ru“?
Li­sta sta­nov­ni­ka ho­te­la ni­je sa­ču­va­na, a u re­gi­stra­cij­skoj knji­zi ho­te­la, za de­cem­bar 1925. go­di­ne, ime­na Je­se­nji­na i Us­ti­no­va ni­je­su za­pi­sa­na.
Pre­ma Er­li­hu, Je­se­njin ni­je raz­gla­io svoj do­la­zak u Le­njin­gra­du, ni za če­ti­ri da­na pro­ve­de­na u gra­du. Čud­no da ga ni­ko ni­je pre­po­znao. Ne­ki ka­žu da ni­je iz­la­zio iz so­be u ko­joj su se sku­plja­li nje­go­vi ma­lo­broj­ni pri­ja­te­lji. Je­se­njin im je či­tao no­ve sti­ho­ve, a oni su pro­vo­di­li vri­je­me, po­red to­ga, uz vi­no i raz­go­vo­re. Me­đu nji­ma je bio i Er­lih.
Oni ko­ji za­stu­pa­ju ver­zi­ju o ubi­stvu Je­se­nji­na, po­sve­ću­ju na­ro­či­tu pa­žnju na par Us­ti­no­vih.
Bi­o­gra­fi­ju Ge­or­gi­ja već zna­mo, a nje­go­va su­pru­ga Eli­za­be­ta Us­ti­no­va, od­no­sno tet­ka Li­za, ka­ko ju je iz mi­lo­šte zvao Je­se­njin, Ne­ki isto­ri­ča­ri i is­tra­ži­va­či ka­žu da je Eli­za­be­ta, u stva­ri, Ana Ja­ko­vlje­va Ru­bin­štajn.
Ana je bi­la od­go­vor­ni ured­nik no­vi­na „Kra­sna­ja ga­ze­ta“, i ured­nik iz­da­vač­ke ku­će „Par­ti­zda­ta“. Bi­la je član ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je od ma­ja 1917. go­di­ne. Vo­di pro­pa­gand­nu dje­lat­nost, za­tim je bi­la pred­sjed­nik PKK, ko­mi­si­je za či­šće­nje re­do­va VKP. Po ne­kim do­ka­zi­ma po­ve­za­na je sa ubi­stvom Ki­ro­va.
U svom ra­du vi­še pu­ta je ko­ri­sti­la ope­ra­tiv­ne pse­u­do­ni­me.
Glav­ni adut u ver­zi­ji sa­mo­u­bi­stva Ser­ge­ja Je­se­nji­na je pred­smrt­na za­bi­lje­ška sti­ho­va, na­pi­sa­na kr­vlju pje­sni­ka. Ali, mo­ra­mo ima­ti na umu da eks­per­ti­za za isti­ni­tost kr­vi ni­je ra­đe­na. To je ele­gi­ja ko­ju su zna­li i zna­ju na­pa­met mi­lo­ni lju­di na pla­ne­ti. „Do­vi­đe­nja dru­že, do­vi­đe­nja! Ti mi pri­ja­te­lju jed­nom bi­ja­še sve. Ure­čen ra­sta­nak bez na­šeg htje­nja obe­ća­va i sa­sta­nak, zar ne?“ Pred­smrt­ni za­pis tre­bao je, na­rav­no, da se na­la­zi na mje­stu sa­mo­u­bi­stva. Ali, ovaj list sa tek­stom ni­je se na­la­zio u so­bi br 5 ho­te­la „An­gle­ter“.
Za­bi­lje­ška do­la­zi u mu­zej, na op­šte iz­ne­na­đe­nje, 1930. go­di­ne, tu je do­no­si iz­vje­sni Ge­or­gi Gor­ba­čov, biv­ši za­mje­nik na­čel­ni­ka po­li­tič­kog odje­lje­nja le­njin­grad­skog voj­nog okru­ga, če­ki­sta.
Do­nio ga je na za­htjev istog Vol­fa Er­li­ha, a Er­li­hu ga je dao sam Je­se­njin, u ju­tro, 27. de­cem­bra, od­no­sno dan pri­je svo­je smr­ti.
O to­me ka­ko je Er­lih bli­zak pri­ja­telj, svi su­de is­klju­či­vo po knji­zi sa­mog Er­li­ha „Pra­vo na pje­sme“. Za­pra­vo, knji­ga je na­sta­la sa do­sta raz­vi­je­nom fan­ta­zi­jom. U stva­ri, Er­lih ni­je bio bli­zak pri­ja­telj Je­se­nji­nu.
Iz knji­ge Vol­fa Er­li­ha, „Pra­vo na pje­sme“, ci­ti­ra­mo: „Ser­gej se na­gi­nje ka sto­lu, uzi­ma list iz bi­lje­žni­ce, po­ka­zu­je iz da­le­ka. Za­tim go­vo­ri: sa­vi­jam list u če­tvrt, sta­vljam u džep va­šeg ka­pu­ta“, i do­dao: „Ovo je za vas. Ni­je­sam je pi­sao o va­ma, ali ni vi ni­je­ste pi­sa­li za me­ne.“
Us­ti­nom že­li da pro­či­tam, ja ta­ko­đe, sta­vio sam ru­ku u džep. „Ne, če­kaj. Kad osta­neš sam pro­či­taj, ne­moj žu­ri­ti“.
Oni ko­ji sum­nja­ju da je Volf Er­lih sa­u­če­snik u ubi­stvu Je­se­nji­na, ka­žu da je sam Er­lih re­kao, da je za­bo­ra­vio u me­te­žu pje­smu u svom dže­pu. A čak i sle­de­ćeg da­na, ka­da je bio u so­bi u ko­joj je le­ža­lo Je­se­nji­no­vo ti­je­lo, Er­lih ne zna za­što, ali se sje­tio li­sta. List pre­da­je is­tra­zi dan ka­sni­je, 29. de­cem­bra.
Uvje­re­nje in­spek­to­ra Gor­bo­va, da je to bi­lo sa­mo­u­bi­stvo bi­lo je ta­da ka­da o pred­smrt­noj za­bi­lje­šci još ni­je bi­lo ni ri­je­či.
U pa­riš­kom žur­na­lu „Bro­je­vi“, 1934. go­di­ne, Alek­sej Deh­te­rev je na­pi­sao da je ove sti­ho­ve Je­se­njin na­pi­sao to­kom svog bo­rav­ka na Kav­ka­zu. I ni­je to bi­la pje­sma od dvi­je, ne­go od če­ti­ri ili pet stro­fi. Je­se­njin je oti­šao na Kav­kaz u ju­lu 1925. go­di­ne i to na dva mje­se­ca. Na­pu­stio ga je od­mah na­kon što je sa­znao da su stri­je­lja­li nje­go­vog bli­skog dru­ga Alek­se­ja Ga­ni­na.
(Na­sta­vi­će se)