PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


Mi­tro­po­lit Va­si­li­je je od­u­stao od na­sta­nje­nja u mje­stu Dre­no­šti­ca i ko­nač­no od­lu­čio da je bo­gom­da­no mje­sto da ma­na­stir sa­gra­di u ostro­škoj sti­je­ni, gdje je već po­sto­ja­la cr­kva, kao i vi­še is­po­sni­ca u ko­ji­ma su bo­ra­vi­li mo­na­si. To mje­sto je pru­ža­lo i ve­ću bez­bjed­nost od upa­da Tu­ra­ka i po­volj­ni­je uslo­ve za od­bra­nu. Da se do­se­li na te­ri­to­ri­ju Bje­lo­pa­vli­ća i pre­se­li u Ostrog pri­vo­lio ga je pop Mi­lu­tin Bo­ško­vić, knez bje­lo­pa­vlić­ki. Mi­tro­po­lit Va­si­li­je je ta­da bla­go­slo­vio nje­ga i nje­go­vo brat­stvo, pa im je sve od ta­da išlo u na­pre­dak, a Bo­ško­vi­ći su po­sta­li ne sa­mo jed­no od pred­vod­ni­ka ple­me­na Bje­lo­pa­vli­ća, već i mno­go ši­re. Pop Mi­lu­tin Bo­ško­vić je, da­kle, pre­sud­no uti­cao da mi­tro­po­lit Va­si­li­je za sje­di­šte svo­je epar­hi­je iza­be­re Bje­lo­pa­vli­će i Ostrog. Me­đu­tim, ni on to sam ne bi mo­gao uči­ni­ti da sve­šte­ni­ku Bo­ško­vi­ću u to­me ni­je­su po­mo­gli Bje­lo­pa­vli­ći, ko­ji su se oba­ve­za­li da će ga ma­te­ri­jal­no po­ma­ga­ti i fi­zič­ki ču­va­ti, ta­ko da se sva­ka ku­ća u ple­me­nu bje­lo­pa­vlić­kom oba­ve­za­la da će go­di­šnje ma­na­sti­ru Ostro­gu da­va­ti po ba­gaš ži­ta, kao i sir, vu­nu i dr. po­moć, a sva­ke dru­ge go­di­ne po ov­na. Ti da­ro­vi, u uslo­vi­ma te­ških ma­te­ri­jal­nih osku­di­ce, za funk­ci­o­ni­sa­nje i ži­vot ma­na­sti­ra bi­li su zna­čaj­ni, i oni su da­va­ni u kon­ti­nu­i­te­tu. Po­red ovih re­dov­nih da­ro­va Bje­lo­pa­vli­ći su ma­na­stir iz­da­šno po­ma­ga­li i u dru­gim pri­li­ka­ma, kao npr. ka­da je ve­li­ki broj Her­ce­go­va­ca iz epi­sko­pi­je Za­hum­ske (Tre­binj­ske) uspio da pre­bjeg­ne od uža­snog tur­skog zu­lu­ma. U tom kr­va­vom tur­skom po­ho­du ve­li­ki broj srp­skog ži­vlja je stra­dao. Bje­lo­pa­vli­ći, iako su i sa­mi osku­di­je­va­li, sa­ku­plja­li su znat­nu po­moć svo­joj jed­no­rod­noj bra­ći u ne­vo­lji, ko­ja su spas pro­na­šli u ma­na­sti­ru Ostro­gu. Ova­kva do­bro­čin­stva Bje­lo­pa­vli­ća mi­tro­po­lit Va­si­li­je je na­gra­dio ve­li­kim bo­žan­skim da­rom, a nje­go­ve ču­do­tvor­ne mo­šti šti­ti­li su ovo ple­me i nje­ne ži­te­lje da op­sta­nu u mno­go­broj­nim is­ku­še­nji­ma, kao što su bi­li če­sti ra­to­vi ko­je su Bje­lo­pa­vli­ći vje­ko­vi­ma vo­di­li pro­tiv vi­še­stru­ko broj­ni­jih tu­đin­skih za­vo­je­va­ča.
Još s po­čet­ka 17. vi­je­ka ču­lo se za Ostro­ške pod­vi­žni­ke, na če­lu sa igu­ma­nom Ostro­škim Isa­i­jom. On se pod­vi­za­va­še ve­o­ma stro­go u jed­noj is­po­sni­ci (pe­ći­ni) u Ostro­škoj sti­je­ni. Po upo­ko­je­nju Bog pro­sla­vi nje­go­ve mo­šti, ko­je su Tur­ci pro­na­šli i za­pa­li­li. Do­la­skom u ma­na­stir Ostrog mi­tro­po­lit Va­si­li­je se na­sta­nio u pe­ći­ni (ke­li­ji, is­po­sni­ci) bo­go­u­god­ni­ka i pod­vi­žni­ka Isa­i­je.
Ohra­bren po­dr­škom Bje­lo­pa­vli­ća, mi­tro­po­lit Va­si­li­je je pri­o­nuo na po­sao. On je iz Ostro­ga upra­vljao svo­jom epar­hi­jom oko 15 go­di­na. Vla­sni­ci ima­nja u bli­zi­ni sve­ti­nje su mu ustu­pi­li po­sje­de ili nji­hov dio, kao i pro­da­va­li ih na za­htjev vla­di­ke, a od pro­da­tog ku­po­va­li se­bi ne­ko dru­go ima­nje u bli­zi­ni, gdje su na­sta­vi­li ži­vot. Oni su ti­me htje­li da­ti i svoj lič­ni udio u iz­grad­nji ma­na­sti­ra i kom­plek­sa ma­na­stir­skih ima­nja. Je­di­ni ko­ji mu je u to vri­je­me či­nio pa­kost bio je knez Ra­ič iz obli­žnjeg se­la Ro­šca, za či­je pret­ke Pe­tar Šo­ba­jić („Bje­lo­pa­vli­ći i Pje­šiv­ci”) tvr­di da su sta­ro­sje­di­o­ci, ko­je su za­te­kli Bje­lo­pa­vli­ći. Vla­di­ka Va­si­li­je se ža­lio pa­tri­jar­hu Srp­sko­me Mak­si­mu 1667. go­di­ne u Pe­ći na kne­za Ra­i­ča. Pa­tri­jarh u pi­smu, na­slo­vlje­no kne­zu Ra­i­ču, pre­kli­nje da vi­še ne či­ne ne­pri­li­ke ma­na­sti­ru i nje­go­voj imo­vi­ni, a pro­kli­nje one ko­ji bi to na­sta­vi­li. U nje­mu pi­še: Mak­sim, bo­ži­je­ju mi­lo­sti­ju, pa­tri­jarh pek­ski i vsem Sr­bljem i Blga­rom i pro­čim.
Pi­šem v bo­go­hra­ni­mo­je ple­me Vra­že­grm­ce kir kne­zu Ra­i­ču i vsem hri­sti­ja­nom mir i bla­go­slo­ve­ni­je, ko­ji se po­vi­nu­ju za­ko­nu bo­ži­ju i sta­ri­je­mu pi­sa­ni­ju, da ve­ste ka­ko pri­ho­di k nam vla­di­ka Va­si­li­je i ska­za nam da je ku­pio Ve­lji Do u Sa­ve La­ko­vi­ća za 12 gro­ša ipo. I ašče se ko­ji od vas hri­sti­jan po­ku­sit, da ot­ni­mit taj Do ot ma­na­sti­ra, zo­vo­ma Ostrog, hram Va­ve­de­ni­ja pre­sve­ti­je vla­di­či­ce na­še Bo­go­ro­di­ce i pri­sno­dje­vi Ma­ri­je, da ot­ni­mit je­mu Go­spod Bog ta­kvo­mu ra­zo­ri­te­lju nje­gov dom i nje­ga i nje­go­ve si­no­ve i nje­go­vu sto­ku i vse nje­go­vo ime­ni­je da mu Go­spod Bog po­ra­zit i ra­si­pa vne­za­pu. I da trag i ko­ren po­gib­net va vje­ki, amin. I za ta Do i za dru­gu ze­mlju, ko­ju je ku­pio vla­di­ka te je cr­kvi osta­vio, ili je ko­ji hri­sti­ja­nin cr­kvi pro­dao ili pri­lo­žio za svo­ju du­šu, pak je dru­gi bez pu­ta pri­ti­sku­je, da pri­ti­sne vsa­ka rđa, nje­ga i nje­gov dom, il cr­kov­no kra­de ili bez pu­ta tre, po­tro nje­ga Go­spod Bog. I ako će­te svo­joj cr­kvi i svo­jim ka­lo­ge­rom kra­sti ili pa­kost tvo­ri­ti, a tu­ždi cr­kvom i ka­lo­ge­rom mil­sti­nju da­va­ti, ako će­te ta­ko či­ni­ti, ne­će­te od Bo­ga ni jed­no do­bro ima­ti. A ko­ji će pre­slu­ša­ti si­je pi­sa­ni­je da je­ste pro­klet i da ga trag po­gi­ne, a on se ne ras­tvo­ri va vje­ki. Amin.
Mje­se­ca ok­tom­vri­ja 5, v lje­to 7175 (1667) u Pe­ki.
(Na­sta­vi­će se)