Pi­še: Ve­se­lin LA­ZA­RE­VIĆ



O Ser­ge­ju Je­se­nji­nu se sve zna, ta­ko da se ne­će­mo ba­vi­ti stva­ri­ma ko­je su do­bro po­zna­te. Ovom pri­li­kom iz­ni­je­će­mo po­dat­ke ko­ji su ni­ma­lo, ili ma­lo po­zna­ti ši­roj či­ta­lač­koj jav­no­sti. Pri­je do­la­ska u Le­njin­grad svom po­zna­ni­ku Vol­fu Eri­hu po­slao je te­le­gram. „Hit­no na­đi dvi­je-tri so­be, 20. do­la­zim da ži­vim u Le­njin­grad. Oba­vi­je­sti me te­le­gra­mom”.
Ci­je­lo okru­že­nje ko­je je bi­lo sa Je­se­nji­nom do­bro je zna­lo za­što je oti­šao u Le­njin­grad. Oti­šao je da se ba­vi stva­ra­la­štvom, opro­stio se, ali ne za­u­vi­jek, sa Mo­skvom. Ni­je uzeo mno­go stva­ri, jer ni­ka­da ni­je ni imao mno­go. Po­nio je ko­fer sa neo­bja­vlje­nim ru­ko­pi­si­ma. Ser­gej Je­se­njin je na­mje­ra­vao da ži­vi u Le­njin­gra­du, ali ne i da ta­mo umre. U sje­ver­noj pre­sto­ni­ci če­ka­lo ga je mno­go po­sla. Na­mje­ra­vao je da iz­da svo­ju zbir­ku pje­sa­ma, čak je i re­kao: „Vi­še od sve­ga že­lim ove `Sabrane pjesme`”. Na­mje­ra­vao je da po­kre­ne i iz­da­va­nje sop­stve­nog knji­žev­nog ča­so­pi­sa.
Je­se­njin je imao mno­go pla­no­va, ali sa­mo­u­bi­stvo se u nji­ma ni­je na­la­zi­lo. Na nje­gov te­le­gram Er­lih ni­ka­da ni­je od­go­vo­rio, ni­ti mu je na­šao bi­lo ka­kvu so­bu... Ven­ja­min Sme­hov, po ko­me je dje­li­mič­no i ra­đen ovaj felj­ton, u svo­joj knji­zi, po­sta­vlja pi­ta­nje:
Zar ovo ni­je čud­no po­na­ša­nje pri­ja­te­lja. Za­to, ka­da je Ser­gej Alek­san­dro­vič Je­se­njin sti­gao u Le­njin­grad, na­šao je smje­štaj u, za nje­ga, zlo­kob­nom „An­gle­te­ru”. A mo­žda je sve ovo i na­mjer­no in­sce­ni­ra­no. Za­pra­vo, po­sta­vlja se pi­ta­nje ko je Volf Er­lih? Sme­hov da­lje pi­še:
Volf Er­lih Jo­si­fo­vič bio je so­vjet­ski pje­snik, pro­zni pi­sac i me­mo­a­ri­sta. Sa Je­se­nji­nom se upo­znao u apri­lu 1924. go­di­ne u Le­njin­gra­du. O ovom su­sre­tu je na­pi­sao: „On je bio is­ku­sni­ji od nas. Raz­go­va­ra­li smo na ti”.
Je­se­njin da­je Er­li­hu zbir­ku pje­sa­ma sa po­sve­tom: „Dra­gom Vo­vi i pje­sni­ku Er­li­hu sa ve­li­kom lju­ba­vlju”. S. Je­se­njin.
Sa­vre­me­ni­ci i ko­le­ge Je­se­nji­na i Er­li­ha go­vo­ri­li su jed­no, a da­na­šnji is­tra­ži­va­či in­si­sti­ra­ju na dru­go. Ka­žu: Vo­va Er­lih to­kom 1925. go­di­ne bio je an­ga­ži­van pri­ja­telj­ski u Le­njin­gra­du i ba­vio se iz­da­vač­kim po­slo­vi­ma za Ser­ge­ja Je­se­nji­na, ali po slu­žbe­noj du­žno­sti da nad­gle­da Ser­ge­ja.
Ima se u vi­du slu­žba u GPU. Dr­žav­no po­li­tič­ko upra­vlja­nje, ko­je je u to vri­je­me stal­no pra­ti­lo po­slo­ve i po­stup­ke stva­ra­lač­ke in­te­li­gen­ci­je.
Sre­di­nom dva­de­se­tih slo­bod­nu vo­lju i vje­ru u Bo­ga za­mi­je­ni­la je re­pre­si­ja Sta­lji­no­vog re­ži­ma. Jed­na ne­pro­mi­šlje­na ri­ječ pri­vla­či­la bi pa­žnju do­u­šni­ka i če­ki­sta. Hap­še­nja su bi­la uče­sta­la, za­tva­ra­nje, stri­je­lja­nje...
Do no­vem­bra 1924. go­di­ne u pro­sto­ri­je za is­pi­ti­va­nje pri­vo­đe­no je oko če­tr­na­est Je­se­nji­no­vih pri­ja­te­lja – umjet­ni­ka, pi­sa­ca, dok­to­ra... Ser­gej Je­se­njin je uvi­jek vo­lio pi­jan­ke i va­žio je za iz­van­red­nog pri­po­vje­da­ča, a na­kon svog pu­ta po Evro­pi i Ame­ri­ci sa su­pru­gom Isi­do­rom Dan­kan iz­gle­da­lo je kao da se pro­mi­je­nio. Na­ziv nje­go­ve no­ve po­e­me „Ze­mlja ni­tko­va”, ali i tekst po­e­me bio je stra­šan za do­u­šni­ke i vla­sto­drž­ce.
Na­vo­di­mo: „Pra­zna na­kla­pa­nja i raz­go­vo­ri. Do­bro, a šta smo do­bi­li za­uz­vrat? Do­šli su isti pre­va­ran­ti, isti lo­po­vi. Za­ko­nom re­vo­lu­ci­je sve su uze­li za pli­jen”.
So­vjet­ske vla­sti ne pra­šta­ju ta­kve iz­ja­ve. Čak i pri­ja­telj­ske ve­ze Je­se­nji­na s uti­caj­nim li­de­ri­ma Sa­vje­ta ze­mlje, Ka­li­no­vim, Ki­ro­vim, Fron­zom... Ni­ko od njih ni­je mo­gao da spri­je­či hap­še­nje pje­sni­ka.
Je­se­nji­na na raz­go­vor po­zi­va Džer­žin­ski, ko­ji ga je od­mah pi­tao: „Ka­ko ži­vi­te ta­ko ne­za­šti­će­ni”? Ovo je zvu­ča­lo bu­kval­no: „Ka­ko si još uvi­jek živ?”.
Zgra­da br 29, uli­ca „Ne­kra­so­va”, biv­ša „Ba­sej­na­ja”. Ov­dje je do­šao Je­se­njin 14. de­cem­bra 1925. go­di­ne čim je sti­gao u Le­njin­grad. Dvo­so­ban stan u cen­tru Sankt Pe­ter­bur­ga je pri­pa­dao Vol­fu Er­li­hu. Ovu udob­nost tre­ba­lo je za­slu­ži­ti. Ali, Eri­ha ne­ma ku­ći.
Je­se­njin osta­vlja svoj ko­fer, i ka­iš sa ko­jim će ga na­ći obje­še­nog na­kon če­ti­ri da­na i po­ru­ku: „Vo­va, po­ša­lji mi stva­ri u ho­tel, S. Je­se­njin”.
Ho­tel „An­gle­ter” iz­gra­đen je po­čet­kom 19. vi­je­ka. Zda­nje je do­ži­vje­lo sjaj mo­nar­hi­je, ali i nje­nu pro­past. Do 1917. go­di­ne u „An­gle­te­ru” se na­la­zio štab an­ti­bolj­še­vič­kih sna­ga. Dru­gi ho­tel u Pe­trov­gra­du po­sli­je „Asto­ri­je” sa­ču­vao je svoj imidž i za vri­je­me bolj­še­vi­ka. U nje­mu su od­si­je­da­li pi­sci, glum­ci, po­li­ti­ča­ri, ali i stran­ci. Na ula­zu je uvi­jek sta­ja­la jed­na oso­ba iz ČE-ke (ka­sni­je KGB), ko­ja je te­melj­no pro­vje­ra­va­la bu­du­će sta­na­re. Ka­ko je, on­da, ov­dje mo­gao od­sje­sti Je­se­njin sa svo­jim stra­šnim spi­skom kri­vič­nih dje­la? O sa­mom smje­šta­ju Je­se­nji­na u „An­gle­te­ru” mo­že­mo sa­mo na­ga­đa­ti. U nje­mu je, u to vri­je­me, ži­vio Ge­or­gi Us­ti­nov, ko­ji, u stva­ri, i smje­šta Ser­ge­ja Je­se­nji­na u ovaj ho­tel. Ge­org Fe­o­fa­no­vič Us­ti­nov. No­vi­nar, pi­sac, pu­bli­ci­sta i troc­ki­sta, bio je član bolj­še­vič­ke par­ti­je od 1905. go­di­ne.
(Na­sta­vi­će se)