PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


Pa­tri­jarh je bio uvje­ren da će bu­du­ći mi­tro­po­lit u pot­pu­no­sti od­go­vo­ri­ti za­dat­ku, bez ob­zi­ra na mla­da­lač­ke go­di­ne (28 go­di­na), jer je u nje­mu vi­dio ve­li­kog du­hov­ni­ka i za­štit­ni­ka svo­ga na­pa­će­nog srp­sko­ga na­ro­da, oko­va­nog su­ro­vim ste­ga­ma tur­ske oku­pa­ci­je. Nje­gov po­vra­tak u epar­hi­ju kao mi­tro­po­li­ta na­i­šao je na odu­še­vlje­nje ne sa­mo pa­ro­hi­ja­na, već i vjer­no­ga na­ro­da, jer su u nje­mu vi­dje­li pred­vod­ni­ka i du­hov­ni­ka ko­ji je ne­po­ko­le­blji­vo i pre­da­no ra­dio u slu­žbi Bo­gu i svo­me na­ro­du. Po­vrat­kom u svo­ju epar­hi­ju mi­tro­po­lit Va­si­li­je je ve­li­ki dio vre­me­na po­sve­tio ši­re­ći ri­ječ Bož­ju svu­da po epar­hi­ji, uli­va­ju­ći vje­ru i na­du na­ro­du da se od­u­pre svim is­ku­še­nji­ma i da na­sta­vi da ho­di sve­to­sav­skim pu­tem. Na­rod ga je već ta­da sma­trao za sve­ti­te­lja, uvje­riv­ši se u nje­go­ve mo­ći pro­zor­lji­vo­sti, ko­ju je do­bio od Bo­ga, i ču­do­tvor­stva ko­ja je či­nio. Išao je u na­rod, kao i na­rod k nje­mu do­la­zio, po­vo­dom raz­li­či­tih is­ku­še­nja, ne­vo­lja, po­mo­ći i sl, a on je mo­ći­ma svo­jih mo­li­tvi, po­u­ka­ma, kao i ma­te­ri­jal­nim do­bro­čin­stvi­ma po­mo­gao vjer­ni­ma. Ve­li­ku ak­tiv­nost mi­tro­po­lit Va­si­li­je je po­sve­tio ob­na­vlja­nju sve­ti­nja, me­đu ko­ji­ma i ma­na­sti­ra Tvr­doš. Ova­kav nje­gov ar­hi­pa­stir­ski rad bio je ne­pri­ja­telj­ski do­če­kan od ne­vjer­ni­ka, po­tur­če­nja­ka i la­tin­skih pro­pa­ga­to­ra pred ko­ji­ma, bez ob­zi­ra na pri­jet­nje, ni­je ustuk­nuo.
Na­kon smr­ti mi­tro­po­li­ta is­toč­no He­ce­go­vač­kog Paj­si­ja Tre­bje­ša­ni­na, ko­je­ga su ubi­li Tur­ci, pa­tri­jarh srp­ski sa sje­di­štem u Pe­ći Ga­vri­lo Ra­jić po­sta­vio je za mi­tro­po­li­ta ove epar­hi­je 1651. go­di­ne, do­ta­da­šnjeg mi­tro­po­li­ta Tre­binj­skog (Za­hum­skog), Va­si­li­ja. O to­me je u pa­tri­jar­škoj gra­ma­ti pa­tri­jarh Ga­vri­lo na­pi­sao: „Ga­vril, mi­lo­sti­ju Bo­ži­je­ju, ar­hi­e­pi­skop Pek­ski i vsem Sr­bljem i Blga­rom i svi­jem inim stra­nam i za­pad­na­go po­mo­ri­ja pa­tri­jarh. Smer­ni­je mo­je pi­šet v bo­go­spa­snu epar­hi­ju, je­že zo­ve se Nik­šić i Pla­nu i Ko­la­ši­no­vi­će i Mo­ra­ču, je­že jest ka­di­luk Pri­je­polj­ski, pre­po­dob­njej­šim igu­ma­nom, sve­šte­no­i­no­kom i ino­kom, bla­go­go­vjer­nim pro­to­po­pom, čest­njej­šim sve­šte­ni­kom, iže v Hri­stu Bo­ga bla­go­vjer­nim hri­stja­nom, vo­je­vo­dam, spa­hi­jam, kne­zo­vom i vsem pra­vo­slav­nim hri­sti­ja­nom, ve­li­kim že i ma­lim, bla­go­dat Bo­ži­ja i po­mošt sve­tih srb­skih pro­sve­ti­tel bu­di sa va­sem va­mi. Po sih vje­sto vi bu­di ka­ko da­doh i bla­go­slo­vih vi­še re­če­nu epar­hi­ju vla­di­ke Zahlsko­mu, kir Va­si­li­ju, što dr­žao po­koj­ni Vla­di­ka Mak­sim i sve­to­po­čiv­ši vla­di­ka Paj­sej, bu­di im vječ­na­ja pa­mjat. Pa­ki že pri­met sa usr­di­jem vi­še re­če­no­ga vla­di­ku i čest mu tvo­ri­te po­dob­nu ka­ko za­kon(omu) svo­je­mu mi­tro­po­li­tu, i čto jest ure­če­ni vla­dič­ki hak i mi­lo­sti­nja i bla­go­slo­ve­ni­je, to sve, sa mi­ro­sti­ju, is­pra­vi­te bez vsa­ka­go pre­ko­slo­vi­ja; ka­ko ste i do­se­le ima­li usr­di­je ta­ko­žde i ot­se­le. Ašče li se obre­te ko­ji sve­šte­nik ne­po­ko­ran i čto mu je ure­če­no ke­sim ca­rev sa mi­ro­sti­ju ne pla­ti, ta­ko imat pod(n)eti kle­tvu sa otlu­če­ni­jem. Ašče li lju­bo ko­ji hri­sti­ja­nin bu­de sa­pro­ti­van ili ca­re­vo, sa ne pla­ti, ta­ko­vi, ho­ščet bi­ti pro­klet i otlu­čan ot cr­kve Bo­ži­je i ot sa­bo­ra hrj­sti­jan­sko­ga. N(o), za­ko­nu Bo­ži­je­mu po­vi­nuj­tes i svo­je­mu vla­di­ke čest tvo­ri­te po­dob­nu, ja­ko da pri­met bla­go­slo­vi­je a ne kle­tvu. Ta­ko da vi jest v raz­u­me i ja­ko da bla­go­dat Go­spo­da Bo­ga i po­krov pre­či­sti­je Bo­go­ma­te­re na vas i na če­dah i do­mo­veh va­ših pra­vo­slav­nih.
I pi­sa se si­ja sin­ge­li­ja v vsa­ko sa­hra­nje­ni­je i utvr­žde­ni­je i po­da­des, vla­di­ke zahlmsko­mu kir Va­si­li­ju v ru­ce v le­to 7159-go, od ro­žde­stva Hri­sto­va 1651-vo­je, mje­se­ca no­je­vri­ja 27, in­dik­ti­on 4. na Grač(a)ni­ci”.
Mi­tro­po­lit Va­si­li­je na­kon no­vo­po­sta­vlje­nja još ne­ko vri­je­me je ostao u ma­na­sti­ru Tvr­doš, ka­ko bi za­vr­šio još ne­ke oba­ve­ze ko­je je se­bi po­sta­vio u ta­mo­šnjoj epar­hi­ji, pa je oda­tle upra­vljao Is­toč­no-her­ce­go­vač­kom epar­hi­jom sa sje­di­štem u Ono­go­štu. Nje­go­vim po­sta­vlje­njem za mi­tro­po­li­ta i do­la­skom iz ma­na­sti­ra Tvr­doš u Ono­gošt on je imao na­mje­ru da sa­gra­di ma­na­stir, gdje bi bi­lo sre­di­šte mi­tro­po­li­je. Do­la­skom u Ono­gošt (Nik­šić) pr­vo­bit­no je kao sje­di­šte mi­tro­po­li­je iza­brao ma­na­stir Sv. Lu­ke u Žu­pi nik­šić­koj, po­tom je ob­no­vio ma­na­stir Sve­tog ve­li­ko­mu­če­ni­ka Di­mi­tri­ja u mje­sto Po­pe kraj Ono­go­šta. Ni u jed­nom od ovih ma­na­sti­ra ni­je mo­gao da bo­ra­vi du­že vri­je­me zbog per­ma­nent­ne opa­sno­sti od Tu­ra­ka, ko­ji su na sve na­či­ne gle­da­le da ga osu­je­te u nje­go­voj mi­si­ji, pa je za­to od­lu­čio da na­đe ne­ko skro­vi­ti­je mje­sto. On je pr­vo­bit­no za to od­re­dio jed­no mje­sto ko­je se zva­lo Mi­li­ća pe­ći­na, iz­vi­še se­la Za­gor­ka u pod­nož­ju pla­ni­ne Ga­rač. Me­đu­tim, to mje­sto mu se uči­ni­lo ne­be­zbjed­nim i u do­ma­ša­ju tur­skog oku­pa­to­ra, pa je za no­vo od­re­di­šte iza­brao jed­no sta­ro cr­kvi­šte u se­lu Dre­no­šti­ca.
(Na­sta­vi­će se)