Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Za­to ovaj ve­li­ki re­di­telj ni­jed­nog tre­nut­ka, ma ka­ko pa­zio na re­do­sled se­kven­ci i iz­la­ga­nja u nji­ma, ne za­dr­ža­va se na sa­moj pri­či ne­pre­kid­no ši­re­ći iz ka­dra u ka­dar nje­no dje­lo­va­nje – pa su mu mno­go va­žni­ja uz­ne­mi­re­nja i sve ono što na­la­zi u svo­jim ju­na­ci­ma. Film za­to ima svo­ju slo­je­vi­tost, ta­jan­stve­nost, emo­ci­o­nal­nu pri­vlač­nost, mi­sa­o­nost, iz­van­red­nu pla­stič­nost, po­seb­no iz­me­đu re­al­nog i ira­ci­o­nal­nog, su­ro­vog i lir­skog, a u mno­gim dje­lo­vi­ma li­kov­ni ele­men­ti kom­po­zi­ci­je su do­mi­nant­ni ta­ko da u po­je­di­nim se­kven­ca­ma je­din­stvo iz­ra­za do­vo­di do pra­vog sa­vr­šen­stva.
Otu­da je pri­rod­no što u ova­kvom film­skom dje­lu na­la­zi­mo auten­tič­nu vi­zu­el­nu po­e­zi­ju. Ken­dži Mi­zo­gu­či, tri­de­se­tih go­di­na sta­je na če­lo po­kre­ta no­vog re­a­li­zma, sni­ma ne­ko­li­ko fil­mo­va sa pa­tri­ot­skim te­ma­ma, a na po­čet­ku ra­ta okre­će se sa­mu­raj­skim i isto­rij­skim sa­dr­ža­ji­ma. Sni­mio je pre­ko sto­ti­nu igra­nih fi­mo­va.
Je­dan je od naj­zna­čaj­ni­jih ja­pan­skih re­di­te­lja igra­nog fil­ma.
„Le­gen­da o Uge­cu” uz­ne­mi­ru­je, zbu­nju­je i za­di­vlju­je, ali pri­je sve­ga to je pre­li­jep film i tje­ra nas da po­gne­mo gla­ve jer gle­da­ti ga zna­či bi­ti u pri­su­stvu pra­ve ve­li­či­ne. Za­sni­va­ju­ći svoj film na bo­ga­stvi­ma le­gen­de nje­ne auto­no­mi­je i pi­to­resk­no­sti, ne­za­vi­sno­sti za re­al­ne okvi­re. Mi­zo­gu­či je upo­tri­je­bio sa­mo nje­ne mi­to­lo­ške ozna­ke ko­je je la­ko iz­vu­ći i pa­ra­fra­zi­ra­ti iz sa­mog si­žea. Le­gen­da je po­slu­ži­la pre­tekst, ali ne za va­ri­ja­ci­je o smi­slu ži­vo­ta, o ljud­skoj sud­bi­ni, ili već ne­če­mu slič­nom, već kao plod­no po­lje, pr­ve i naj­či­sti­je in­spi­ra­ci­je.
Pri­tom, Mi­zo­gu­či ni­ka­ko ne pri­sta­je da bu­de do­sle­dan u jed­noj ide­ji, pot­pun u jed­nom uti­sku ko­ji pru­ža; to je i je­ste raz­log zbog ko­ga ovaj film hi­lja­du pu­ta su­ge­ri­še no­vi smi­sao. Mo­gao bi bi­ti: sli­ke dva čo­vje­ka raz­li­či­tih ami­bi­ci­ja – je­dan ko­ji sla­sti ži­vo­ta po­ku­ša­va da pro­na­đe u rat­nič­kom po­zi­vu, dok je dru­gi umjet­nik či­ji duh po­ku­ša­va da ot­kri­je sklad dru­gih svje­to­va ma­nje re­al­nih. Su­kob re­al­no­sti i fan­ta­sti­ke, rat­ni­ka i umjet­ni­ka, stva­ra­nja i ra­za­ra­nja. Za­tim, te­ma stra­sne lju­ba­vi: prin­ce­za Va­ka­so i Gen­džu­ro; ko­li­ko se stra­vič­ne uz­bu­dlji­vo­sti kri­je u re­in­kar­na­ci­ji prin­ce­zi­noj, u nje­nom vra­ća­nju iz za­grob­nog svi­je­ta u že­lji da osje­ti za­do­volj­stva ze­malj­skog ži­vo­ta. Ili: rat od­vla­či Gen­džu­ra od ku­će i otad te­ku nje­go­va uli­sov­ska lu­ta­nja (že­na ga če­ka sa si­nom kod ku­će, kao ne­kad Pe­ne­lo­pa Odi­se­ja; prin­ce­za Va­ka­so sa­dr­ži u se­bi sve Kir­ke i sve Po­li­fe­me) – to je no­va te­ma Mi­zo­gu­či­je­va.
Ovo bes­pri­mjer­no bo­gat­stvo, ko­je će sva­kim no­vim gle­da­njem bi­ti sa­mo uve­li­ča­no, taj­na je sna­ge a vri­jed­no­sti ovog fil­ma. „Le­gen­da o Uge­cu” je bio film ko­ji je skre­nuo pa­žnju me­đu­na­rod­ne jav­no­sti, iako mo­žda, po ne­kim kri­ti­ča­ri­ma i ni­je naj­bo­lji Mi­zo­gu­či­jev film (jer bi to la­ko mo­gao bi­ti i Zan­gi­ku mo­no­ga­ta­ri iz 1939), ovo je ipak film po ko­me je Mi­zo­gu­či naj­po­zna­ti­ji u Evro­pi i Ame­ri­ci i bez sum­nje re­mek-dje­lo svjet­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je. Film je bio u no­mi­na­ci­ji za Oska­r: Ku­su­ne Ka­i­no­šo za ko­stim.
Uče­stvo­vao je i na film­skom fe­sti­valu u Ve­ne­ci­ji: Ken­dži Mi­zo­gu­či osvo­jio je „Sre­br­nog la­va”, a bio je u no­mi­na­ci­ja za Zlat­nog.
(KRAJ)