Pi­še: dr Vu­kić Ilin­čić


San­džač­ka voj­ska je kod Moj­kov­ca če­ka­la ne­pri­ja­te­lja, od­luč­na da mu za­da smr­to­no­san uda­rac, da se bo­ri do po­sled­njeg čo­vje­ka: da za­pam­te bu­du­ći na­ra­šta­ji ka­ko se bra­ni svo­ja ze­mlja i slo­bo­da.
Ka­ko ka­že Mi­lo­van Đi­las: „Austri­ja je sve­stra­no po­zna­va­la Cr­nu Go­ru. Pa ipak ni­je mo­gla iz­be­ći po­gre­šku sva­kog osva­ja­ča. Ona je zna­la da je Bo­žić pra­vo­slav­ni­ma naj­ve­ći pra­znik, a Bad­nji dan u Cr­noj Go­ri po­ve­zan i s pre­da­njem”, što je po­sta­lo, „vi­še od pre­da­nja i ne­što dru­go sem us­kr­snu­ća ne­za­vi­sno­sti: nji­hov du­hov­ni i ose­ćaj­ni svet.”
Ne­pri­ja­telj je mi­slio da će od­lu­čan uda­rac Cr­noj Go­ri za­da­ti baš na pra­znik i da će se to ne­ga­tiv­no od­ra­zi­ti na Cr­no­gor­ce, od kra­lja do po­sled­njeg voj­ni­ka. Kr­va­vi Bo­žić je aso­ci­rao na po­kolj i ne­sre­ću. Voj­ni­ci i ofi­ci­ri San­džač­ke voj­ske kao da su htje­li da do­ka­žu ne­pri­ja­te­lju da sla­ve pra­znik i u ta­kvim okol­no­sti­ma.
„Ali baš zbog to­ga što je to bio bri­žlji­vo smi­šlje­ni na­pad i na nji­ho­vo pra­znič­ko i ljud­sko ra­do­va­nje i na nji­ho­vu isto­rij­sku bit­nost, ot­por je sku­pio sve si­le i do­bio pre­su­dan, sud­bin­ski smi­sao”, ka­ko kon­sta­tu­je Đi­las – ro­đe­ni Moj­kov­ča­nin.
Na­pad je pr­vi ot­po­čeo ne­pri­ja­telj 6. ja­nu­a­ra 1916. go­di­ne, na po­lo­ža­je Ko­la­šin­ske bri­ga­de. Austro­u­gar­ski 6. kra­ljev­ski ma­đar­ski puk iz bri­ga­de ge­ne­ra­la Švar­ca na­pa­dao je u prav­cu Boj­na nji­va–Raz­vrš­je. Na Boj­noj nji­vi do­če­kao ga je Do­njo­mo­rač­ki ba­ta­ljon, ko­ji je bio pred­stra­ža Ko­la­šin­ske bri­ga­de. Do­njo­mo­rač­ki ba­ta­ljon se mo­rao po­vla­či­ti pre­ma Raz­vrš­ju pod za­šti­tom Li­pov­skog i Ko­la­šin­skog ba­ta­ljo­na.
Na­pad na Raz­vrš­je vo­dio je lič­no ge­ne­ral Raj­nel. Bor­ba se vo­di­la či­ta­vog da­na. Usled sni­je­žnih pa­da­vi­na vi­dlji­vost je bi­la sla­ba, ta­ko da je uči­nak ar­ti­lje­ri­je bio ne­za­do­vo­lja­va­ju­ći. Raz­vrš­je je pred­sta­vlja­lo naj­zna­čaj­ni­ju stra­te­gij­sku tač­ku za obje stra­ne. Na osta­lom di­je­lu fron­ta ne­pri­ja­telj je ta­ko­đe tog da­na bio od­bi­jen.
Ko­la­šin­ska bri­ga­da je uspje­la da u svo­jim ru­ka­ma za­dr­ži čvor moj­ko­vač­kih po­lo­ža­ja – Raz­vrš­je. „U od­bra­ni Boj­ne nji­ve i Raz­vrš­ja ona je ima­la 93 po­gi­nu­la i 175 ra­nje­nih. Me­đu po­gi­nu­li­ma bi­li su i bar­jak­ta­ri: Pe­ro Do­žić, Pa­vle Si­mo­no­vić, Ni­ko­la La­ki­će­vić, Mi­la­din Pe­ro­vić, ? Vu­ji­sić i Mak­sim Vu­ji­sić, za­tim ofi­ci­ri Mr­ko­je Beć­ko­vić iz Ro­va­ca i Sa­va Dra­gić iz Gor­nje Mo­ra­če”.
Uve­če 6. ja­nu­a­ra ser­dar Jan­ko Vu­ko­tić iz­dao je na­red­bu da sju­tra­dan, 7. ja­nu­a­ra, Pr­va san­džač­ka di­vi­zi­ja na­pad­ne ne­pri­ja­te­lja i pri­mo­ra ga na po­vla­če­nje pre­ko ri­je­ke Le­pe­šni­ce. Vu­ko­tić je iz Ko­la­ši­na do­šao u Šti­ta­ri­cu da ne­po­sred­no ru­ko­vo­di bor­bom.
„Uoči na­pa­da, Pr­va di­vi­zi­ja se na­la­zi­la na po­lo­ža­ji­ma na li­ni­ji: Maj­sto­ro­vi­na – Li­si­či­ne – Raz­vrš­je – li­je­va oba­la Rud­ni­ce – li­je­va oba­la Ta­re do Do­bri­lo­vi­ne”.
Bje­lo­polj­ska bri­ga­da se na­la­zi­la na Ulo­še­vi­ni, Ko­la­šin­ska na Raz­vrš­ju, Uskoč­ki ba­ta­ljon (iza­šav­ši iz sa­sta­va Uskoč­ko-drob­njač­ke bri­ga­de) bio je u se­lu Ra­ki­ti, sa za­dat­kom da uz­vod­no od Le­pe­šni­ce na­pad­ne po­za­di­nu ne­pri­ja­te­lja na Boj­noj nji­vi i Ulo­še­vi­ni; Drob­njač­ki ba­ta­ljon bio je di­vi­zij­ska re­zer­va; Br­zav­ski ba­ta­ljon bio je iz­vi­đač­ki od­red na li­ni­ji Sli­je­pač Most–Br­za­va, sa za­dat­kom da pra­ti kre­ta­nje ne­pri­ja­te­lja na tom prav­cu.
(Na­sta­vi­će se)