Ve­o­ma la­ko je uoči­ti Mi­zo­gu­či­je­ve su­ge­sti­je ko­je uka­zu­ju na mo­ral­nu vri­jed­nost onog što či­ne Gen­džu­ro i To­bi. Na­pu­šta­nje se­la i sre­di­ne ko­ja ih ogra­ni­ča­va i od­re­đu­je ni­je ni­čim oprav­da­no i po mno­go če­mu pred­sta­vlja pred­o­dre­đe­nje za ko­nač­ni po­raz.
Ta var­lji­va sre­ća ko­ja ih je u jed­nom tre­nut­ku za­de­si­la su­vi­še je ola­ko do­šla i bez nji­ho­vog stvar­nog na­po­ra i po­seb­nog žr­tvo­va­nja da bi mo­gla oni­ma ko­ji to po­sma­tra­ju iz­gle­da­ti re­al­no. Za­to se niz si­tu­a­ci­ja i pred­sta­vlja kao is­ku­še­nje ili pro­či­šće­nje kroz ko­je čo­vjek mo­ra da pro­đe ako na­u­mi da se su­prot­sta­vi sop­stve­noj sud­bi­ni.
Iz per­spek­ti­ve tra­di­ci­o­nal­nog mo­ra­la, ko­ji Mi­zo­gu­či ne od­ba­cu­je, to je obez­vre­đi­va­nje sop­stve­nog po­sto­ja­nja i gri­jeh po­sli­je ko­ga mo­ra da do­đe do is­pa­šta­nja i ne­ke vr­ste ka­zne.
Da li je to isto­vre­me­no i opo­me­na da se sre­ća ne mo­že na­ći iz­van stvar­no­sti? Da bi se Gen­džu­ro vra­tio se­bi i svo­joj re­al­no­sti, tu je bu­di­stič­ki sve­šte­nik i, još vi­še, one sce­ne u ko­ji­ma se opi­su­je smrt Gen­džu­ro­ve že­ne, ko­ju ubi­ja­ju voj­ni­ci raz­u­la­re­ni u svo­joj po­ma­mi za hra­nom. Zar i To­bi­je­va že­na ni­je si­lo­va­na? Za Mi­zo­gu­či­ja smrt ni­je ni­ka­kvo ko­nač­no sta­nje, pa je glas Gen­džu­ro­ve že­ne i te ka­ko pri­su­tan i raz­o­ran. Sve ono što je u pod­svi­je­sti čo­vje­ka, bi­lo to sa­mo na­slu­ći­va­nje, ha­lu­ci­na­ci­je ili sje­ća­nja, ov­dje se rav­no­mjer­no iz­la­že — jer čo­vjek je otvo­ren na sve stra­ne i iz­lo­žen po­sma­tra­nju iz ne­ko­li­ko po­zi­ci­ja.
Gen­džu­ro­vo osvje­šći­va­nje je ipak bol­no, i to baš u onim dje­lo­vi­ma fil­ma gdje se i on sam ko­le­ba oko to­ga da li je prin­ce­za Vo­ka­so stvar­no bi­će, ili ne­ka­kva ču­do­vi­šna avet, ili utva­ra ko­ja ni­je ni­šta dru­go do ka­zna i po­ni­že­nje na ko­je je osu­đen već sa­mim tim što je po­že­lio sre­ću ko­ju ni­čim ni­je za­slu­žio. Vra­ti­ti se se­bi i svo­me vr­tu ve­o­ma je bol­no, ali je i to još uvi­jek ča­sni­je od pa­ra­zit­stva. Otu­da se u pri­ka­zi­va­nju ovog tra­gič­nog sna Mi­zo­gu­či ne slu­ži sa­mo iz­u­zet­no sup­til­no na­đe­nom at­mos­fe­rom, na oso­ben na­čin kom­po­no­va­nim ka­dro­vi­ma i pro­sto­rom iz ko­jeg iz­ra­nja­ju sim­bo­li, već i raz­mi­šlja­njem, što fil­mu da­ju isto­vre­me­no po­et­sku i in­te­lek­tu­al­nu di­men­zi­ju. To je film o sud­bi­ni i eg­zi­sten­ci­ji, u ko­me se mi­je­ša­ju smrt i ži­vot, eg­zo­tič­nost i re­al­nost, vječ­nost i var­lji­vost tre­nut­ka. Čak i u pa­sa­ži­ma ko­ji nas pot­pu­no ve­zu­ju za le­gen­du re­al­nost je ve­o­ma čvr­sto ukom­po­no­va­na oko sre­di­šnjih pro­sto­ra, ta­ko da film ima svo­ju ori­gi­nal­nu, oso­be­nu kom­po­zi­ci­ju. Ključ fil­ma je u mi­je­ša­nju re­al­nog i nad­re­al­nog, što je te­ma ko­ja se in­fil­tri­ra u sva­ki Mi­zo­gu­či­jev ka­dar, kao i u glu­mu. Re­di­telj nas po­vla­či iz jed­nog ni­voa stvar­no­sti u dru­gi, po­ne­kad nas upo­zo­riv­ši, a po­ne­kad ne. Mi­zo­gu­či ko­tro­li­še ton fil­ma iz­u­zet­no pre­ci­zno, ta­ko da se aura ne­ze­malj­skog ni­ka­da ne ras­pli­nju­je. To je le­gen­da u ko­joj pre­po­zna­je­mo ži­vot i ži­vot ko­ji nam se či­ni ne­stva­ran, ču­dan po­put le­gen­di, ali pun onih sva­ko­dnev­nih i vječ­nih isti­na, pri­gu­še­ne stra­sti, iro­ni­je, lje­po­te, sim­bo­la, da na kra­ju te­ško ra­za­zna­je­mo da li je to ne­ka vr­sta tra­gič­nog sna ili mo­guć­nost da sa­gle­da­mo svi­jet re­al­no­sti. Ono što Mi­zo­gu­či­ja iz­di­že iz­nad, ne­ka nam bu­de do­pu­šte­no, osta­lih re­di­te­lja je­ste upra­vo sup­ti­lan iz­raz ko­ji sva­kom od dje­lo­va ova­kve kom­po­zi­ci­je da­je isto­vre­me­no i do­ži­vljaj i smi­sao.(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj