Bi­blij­ski mo­tiv o blud­nom si­nu do­bi­ja isto­vre­me­no me­ta­fi­zič­ko zna­če­nje, ali i ži­vot­nu sna­gu ko­ja ga či­ni pod­sti­ca­jem za raz­mi­šlja­nja o Ijud­skoj sre­ći i u na­šoj re­al­no­sti. Fi­zič­ke rad­nje i sam opis do­ga­đa­ja po­ti­sku­ju se pred onim sup­til­ni­jim unu­tra­šnjim ob­ja­šnje­nji­ma, ta­ko da se u fil­mu sve vi­še gu­bi od­re­đe­nost tre­nut­ka i vre­me­na pa nam se ne­pre­kid­no smje­nju­ju uti­sci — da li je to ne­kad dav­no bi­lo, ili se do­ga­đa upra­vo ovog ča­sa, a mo­žda su to do­ga­đa­ji ko­ji se ni­kad ne­će ni ostva­ri­ti. Mi­zo­gu­či ima ne­vje­ro­va­tan smi­sao za po­sma­tra­nje u vre­me­nu i pro­sto­ru pa sva­ka nje­go­va sli­ka po­sje­du­je unu­tra­šnju di­men­zi­ju. Čak i spolj­na lje­po­ta i sta­tič­ni pred­me­ti do­bi­ja­ju svo­ju funk­ci­ju u po­sma­tra­nju i film­skom is­ka­zi­va­nju. On bi že­lio da shva­ti isto­vre­me­no sa­svim od­re­đe­nog čo­vje­ka ka­kav je nje­gov ju­nak Gen­džu­ro, ali isto ta­ko i da ga oslo­bo­di ba­nal­nih uslov­no­sti i sa­gle­da u op­štim re­la­ci­ja­ma. Zbog to­ga se iz­vje­sni ka­dro­vi či­ne sta­tič­nim i sti­če se uti­sak da je vri­je­me sta­lo ili da su zbi­va­nja iz­van kon­tro­le, sa­me re­al­no­sti. Ali, to isto­vre­me­no ne zna­či da Mi­zo­gu­či, uz svu im­pre­siv­nost, ne­do­re­če­nost i za­go­net­nost svo­jih za­pa­ža­nja, te­ži i sa­vr­še­noj pri­či i ide­a­li­zo­va­noj for­mi. On ne kri­je nje­ne ma­ne, do­zvo­lja­va iz­vje­snu he­te­ro­ge­nost u sa­mom ma­te­ri­ja­lu — naj­va­žni­je mu je da se iz sce­ne u sce­nu ili iz se­kven­ce u se­kven­cu pri­bli­ža­va tom uz­vi­še­nom smi­slu o ljud­skoj pri­ro­di.
Ma ko­li­ko da je film atrak­ti­van, pre­pun čul­no­sti i iz­u­zet­nih vi­zu­el­nih kom­po­zi­ci­ja, u nje­mu s vre­me­na na vri­je­me iz­bi­ja ču­de­sna su­ro­vost. Ona se ogle­da u is­ku­še­nji­ma Gen­džu­ra, ali i u ono­me što pre­ži­vlja­va sam To­bi — skrom­ni voj­nik uža­sa­va­ju­će su­je­te ko­ja ga za­slje­plju­je i gu­ra ka sla­vi i blje­sku po sva­ku ci­je­nu. Nje­go­ve pred­sta­ve o sre­ći svo­de se go­to­vo na in­stink­te pa u tom pre­o­bra­že­nju po­sta­je va­ra­li­ca spre­man na sve sa­mo da bi do­bio od­go­va­ra­ju­će una­pre­đe­nje. Zar se pri to­me ne ko­ri­sti gla­vom mr­tvog rat­ni­ka ko­ju je ne­ko dru­gi po­gu­bio, ri­tu­al ko­ji po­zna­ju i na­ši pro­sto­ri? Iz ob­ma­ne ide u ob­ma­nu dok pot­pu­no ne po­sta­ne žr­tva ilu­zi­je. To je ži­vot za je­dan tre­nu­tak u ko­me ap­surd ne do­zvo­lja­va ni­ka­kvo pre­i­spi­ti­va­nje osje­ća­nja. Zar obo­ji­ca ne uži­va­ju u tom sa­zna­nju da im se ži­vot pre­tvo­rio u raj a ka­da im je već ta­ko li­je­po, za­što bi se pri­sje­ća­li onog što su ne­ka­da bi­li? Ako se oni na tre­nut­ke za­bo­ra­vlja­ju i ne ra­zu­mi­ju svoj sop­stve­ni ži­vot i ne raz­mi­šlja­ju o to­me ka­ko tre­ba da ga uskla­de sa svi­je­tom i vre­me­nom — Mi­zo­gu­či osta­vlja do­volj­no pro­sto­ra gle­da­o­ci­ma da se sa­mi od­re­de pre­ma ovim vječ­nim te­ma­ma. Me­đu­tim, ovo ni­je obič­na pri­ča o du­ho­vi­ma. Le­gen­da o Uge­cu kroz po­dje­lu stvar­nog i nat­pri­rod­nog istra­žu­je Lju­bav, čast, od­go­vor­nost i po­ro­di­cu, a na sva­ku od tih te­ma na­slo­njen je svi­jet du­ho­va ko­ji Mi­zo­gu­či bri­žno osli­ka­va pre­ko po­zna­tog svi­je­ta i ni­je­dan od svje­to­va ne osta­je ne­pro­mi­je­njen. Bu­da­la­sti mu­škar­ci i tr­pe­lji­ve že­ne u Uge­cu, svi za­jed­no pro­la­ze kroz te­ške tran­sfor­ma­ci­je, pro­u­zro­ko­va­ne in­ter­ak­ci­jom nat­pri­rod­nog i re­al­nog.
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj