Pi­še: dr Vu­kić ILIN­ČIĆ


Dok su je­di­ni­ce glav­no­ko­man­du­ju­ćeg ge­ne­ra­la Ma­ken­ze­na sko­ro osvo­ji­le ci­je­lu Šu­ma­di­ju, na Drin­skom fron­tu 62. di­vi­zi­ja ge­ne­ra­la Kal­ze­ra uza­lud­no je po­ku­ša­va­la da pre­đe Dri­nu. Austro­u­gar­ske je­di­ni­ce ve­ću ak­tiv­nost pred­u­zi­ma­ju od 22. ok­to­bra 1915. go­di­ne, od ka­da po­či­nju pra­vi od­bram­be­ni bo­je­vi San­džač­ke voj­ske. Po­sli­je ob­ja­ve ra­ta od stra­ne Bu­gar­ske, 14. ok­to­bra 1915. go­di­ne, Vr­hov­na ko­man­da Sr­bi­je na­šla se pred ner­je­ši­vim te­ško­ća­ma.
Na mol­bu srp­ske Vr­hov­ne ko­man­de u po­moć sr­bi­jan­skim tru­pa­ma u Ma­ke­do­ni­ji pri­klju­če­ne su dvi­je bri­ga­de: Gor­njo­va­so­je­vić­ka i San­džač­ka. Ovaj no­vi zdru­že­ni sa­stav na­zvan je Ko­sov­ski od­red pod ko­man­dom bri­ga­di­ra Lu­ke Goj­ni­ća. Broj­no sta­nje Ko­sov­skog od­re­da bi­lo je oko 3.000 lju­di.
Austro­u­gar­ska 62. di­vi­zi­ja ima­la je za­da­tak da pro­di­re pre­ma Uži­cu. Užič­ki od­red i Do­njo­va­so­je­vić­ka bri­ga­da mo­ra­li su se po­vla­či­ti pre­ma Zla­ti­bo­ru. U po­moć im je sti­gla Pr­va san­džač­ka di­vi­zi­ja, ko­ja je pre­šla pre­ko Li­ma i za­po­sje­la li­ni­ju: Var­da–Vra­no­vi­na–Pa­štan–Br­do–Vi­hra.
Tih da­na bu­gar­ske tru­pe su za­u­ze­le Sko­plje i za­po­si­je­da­njem Vra­nja pre­sje­kle sve ko­mu­ni­ka­ci­je Sr­bi­je sa ju­gom. Srp­ska Vr­hov­na ko­man­da po­či­nje shva­ta­ti di­men­zi­je „bez­iz­la­zno­sti sop­stve­ne si­tu­a­ci­je”.
Bo­ji­šte kod Vi­še­gra­da zbog to­ga do­bi­ja da­le­ko ši­ru voj­nu va­žnost. Od­u­sta­je se od sla­nja Ko­sov­skog od­re­da iz San­džač­ke voj­ske, na ko­ju je pa­la od­go­vor­nost za sud­bi­nu srp­ske voj­ske.
Na­red­ba Vr­hov­ne ko­man­de je bi­la: „...na sva­ki na­čin spri­je­či­ti na­stu­pa­nje ne­pri­ja­te­lja prav­cem: Pri­boj–No­va Va­roš–Sje­ni­ca i da­lje...jer je nje­go­va va­žnost mno­go po­ja­ča­na no­vom si­tu­a­ci­jom na srp­skom ra­ti­štu”.
Kra­jem ok­to­bra vo­di­le su se oštre bor­be, smje­nji­va­li su se obo­stra­ni ju­ri­ši oko vi­so­va Su­he Go­re, Bu­ja­ka i Vi­hre. Ka­da je ne­pri­ja­telj u bor­bu uveo sve ras­po­lo­ži­ve re­zer­ve, je­di­ni­ce San­džač­ke voj­ske mo­ra­le su da se po­vla­če.
Na fron­tu is­pred Vi­še­gra­da, 22.10. do 2.11.1915. go­di­ne, San­džač­ka voj­ska je ipak uspje­la da ukro­ti i amor­ti­zu­je ne­pri­ja­telj­ske na­pa­de. Tu je San­džač­ka voj­ska iz­vo­je­va­la stra­te­gij­sku po­bje­du jer ne­pri­ja­telj­ske sna­ge ipak ni­je­su uspje­le da za­da­ju od­lu­čan uda­rac srp­skoj voj­sci.
Di­vi­zi­jar Jan­ko Vu­ko­tić je 20. no­vem­bra 1915. go­di­ne do­bio na­red­bu da u bu­du­ćim ope­ra­ci­ja­ma San­džač­ka voj­ska tre­ba da od­i­gra ulo­gu za­štit­ni­ce srp­ske voj­ske, ko­ja mo­ra da od­stu­pa sa Ko­so­va i Me­to­hi­je pre­ko Cr­ne Go­re za Al­ba­ni­ju.
Pre­ma na­red­bi, Vu­ko­tić je tre­ba­lo da ras­po­re­di voj­sku li­ni­jom: Ča­kor–Tur­jak–Bi­je­lo Po­lje–ka­njon Ta­re–Šće­pan po­lje, s tim da se ne­pri­ja­telj u na­stu­pa­nju za­dr­ža­va što je mo­gu­će vi­še, i što da­lje od ko­mu­ni­ka­ci­ja: Mi­tro­vi­ca–Ro­ža­je–Be­ra­ne–An­dri­je­vi­ca, „po ko­ji­ma je tre­ba­lo da usle­di po­vla­če­nje iz­ne­mo­glih srp­skih tru­pa”.
Ra­di iz­vr­še­nja ovih za­da­ta­ka ko­man­dant San­džač­ke voj­ske for­mi­rao je Ja­vor­ski od­red. Za ko­man­dan­ta od­re­da po­sta­vio je Pe­tra Mar­ti­no­vi­ća, na­čel­ni­ka šta­ba San­džač­ke voj­ske. Ja­vor­ski od­red či­ni­le su Lov­ćen­ska i Ko­la­šin­ska bri­ga­da.
Srp­skoj voj­sci naj­ve­ća opa­snost pri­je­ti­la je od pro­do­ra ne­pri­ja­te­lja prav­cem Iva­nji­ca–Ja­vor–Sje­ni­ca. No­vo­for­mi­ra­ni Ja­vor­ski od­red sa oko 3.000 lju­di upu­ćen je da spri­je­či pro­dor pre­ko Ja­vo­ra.
Na Ja­vo­ru su se vo­di­le bor­be od 8. do 16. no­vem­bra 1915. go­di­ne. San­džač­ka voj­ska bi­la je bit­ku ra­di ži­vot­nog in­te­re­sa srp­ske voj­ske. Tih de­set da­na ne­pri­ja­telj je bio za­u­sta­vljen i is­cr­pljen, ta­ko da mu je do­ve­den u pi­ta­nje plan o op­ko­lja­va­nju srp­ske voj­ske u Ko­sov­skom ba­se­nu.
(Na­sta­vi­će se)