<br /> I do­đe naš Ka­lu­dra­nin prof. dr Velj­ko Ra­le­vić Či­ko­vić iz Či­ka­ga i ob­no­vi ma­na­stir­ski cje­lo­kup­ni kom­pleks na zi­di­na­ma drev­nog ma­na­sti­ra u Će­li­ja­ma, do­pu­nju­ju­ći ga no­vim sa­dr­ža­ji­ma. Kti­tor – go­spo­din Velj­ko Ra­le­vić ta­ko uči­ni gran­di­o­zno kul­tur­no-isto­rij­sko dje­lo za srp­ski na­rod Ka­lu­dre, op­šti­ne Be­ra­ne, Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. Ob­no­vlje­ni ma­na­stir je na ve­li­čan­stve­nom tra­di­ci­o­nal­nom sve­na­rod­nom sa­bo­ru o Lu­čin­da­nu Lj.G. 2001. go­di­ne osve­štao i sve­ča­no ot­krio Nje­go­va sve­tost pa­tri­jarh srp­ski Pa­vle, ko­ji je pr­vi put bo­ra­vio ne sa­mo u Ka­lu­dri, već i u ovom re­gi­o­nu, u pri­su­stvu srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve­ne svi­te: mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko-pri­mor­skog go­spo­di­na Am­fi­lo­hi­ja, epi­sko­pa bu­di­mljan­sko-nik­šić­kog vla­di­ke go­spo­di­na Jo­a­ni­ki­ja, pred­sjed­ni­ka op­šti­ne Be­ra­ne Sve­ta Mi­tro­vi­ća, osta­lih cr­kve­nih ve­li­ko­do­stoj­ni­ka i dru­gih ugled­nih go­sti­ju iz Be­ra­na, okru­že­nja i sa stra­ne.
Na tom ve­li­čan­stve­nom sa­bo­ru pa­tri­jarh srp­ski Pa­vle od­li­ko­vao je Velj­ka Ra­le­vi­ća Or­de­nom Sv. Sa­ve pr­vog re­da. Velj­ko je sa­hra­njen u cr­kvi Sve­tog Lu­ke. Nje­gov si­no­vac Do­bra­šin Du­ša­nov Ra­le­vić, ugled­ni pri­vred­nik iz Be­o­gra­da, sva­ke go­di­ne pri­su­stvu­je sa­bo­ru na Lu­čin­dan.
Po­sli­je ot­kri­va­nja i okon­ča­nja ar­he­o­lo­ških ra­do­va, zi­di­ne ovog drev­nog ma­na­sti­ra, umje­sto čvr­stog i traj­nog po­kri­va­ča, po­kri­ve­ne su naj­lo­nom, ta­ko da se iste zi­me pod pr­vim sni­je­gom taj „po­kri­vač“ sur­vao i ta­ko uni­štio dra­go­cje­ni pi­sa­ni iz­vor ko­ji naj­po­u­zda­ni­je go­vo­ri o sta­ro­sti ma­na­sti­ra. Da ni­sam sni­mio nat­pis i sa­ču­vao fo­to­gra­fi­je, ne­sta­li bi pi­sa­ni tra­go­vi o po­stan­ku ma­na­sti­ra! Po­tom sam tra­žio od kti­to­ra Velj­ka Ra­le­vi­ća da se uz bla­go­slov Nje­go­vog pre­o­sve­šten­stva vla­di­ke Jo­a­ni­ki­ja na osno­vu tih fo­to­gra­fi­ja uz po­moć od­re­đe­nih struč­nja­ka re­kon­stru­i­še sta­ri srp­ski ći­ri­lič­ni kti­tor­ski Di­o­ni­si­jev nat­pis i ugra­di se na po­god­nom mje­stu ob­no­vlje­nog ma­na­sti­ra; moj pred­log ni­je re­a­li­zo­van. Je­di­no se u pri­ruč­noj ar­hi­vi ma­na­sti­ra ču­va fo­to­ko­pi­ja cr­te­ža nat­pi­sa ura­đe­nog na osno­vu mo­jeg fo­to-snim­ka. Pro­blem sam is­ta­kao na sim­po­zi­ju­mu o ma­na­sti­ri­ma Bu­di­mljan­ske epar­hi­je (uko­li­ko sam se do­sled­no iz­ra­zio) odr­ža­nom u pro­sto­ri­ja­ma Po­lim­skog mu­ze­ja, na ko­jem su uče­stvo­va­li emi­nent­ni na­uč­ni­ci iz te obla­sti iz Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. Ta­da sam na­i­šao na ra­zu­mi­je­va­nje; fo­to­gra­fi­je kti­tor­skog Di­o­ni­si­je­vog nat­pi­sa sa tek­stom ustu­pio sam dr Da­ni­ci Po­po­vić i dr Gor­da­ni To­mo­vić, obje iz Be­o­gra­da, na nji­hov za­htjev.
Po­sli­je pr­vog ob­ja­vlji­va­nja mog tek­sta sa snim­kom kti­tor­skog Di­o­ni­si­je­vog nat­pi­sa u li­stu „Slo­bo­da”, prof. dr Bo­ži­dar Še­ku­la­rac je pre­ko pro­fe­so­ra Mi­ro­lju­ba Ra­le­vi­ća, mog kom­ši­je i pri­ja­te­lja, za­tra­žio da mu ustu­pim na upo­tre­bu fo­to­gra­fi­je nat­pi­sa, što sam uči­nio uz po­seb­no za­do­volj­stvo.
Prof. dr Bo­ži­dar Še­ku­la­rac u knji­zi „Tra­go­vi pro­šlo­sti Cr­ne Go­re – Sred­njo­vje­kov­ni nat­pi­si i za­pi­si u Cr­noj Go­ri kraj VI­II – po­če­tak HVI vi­je­ka – Ce­ti­nje 1994. go­di­ne, ob­ja­vio je na stra­na­ma: 177, 178, 179 i 180 tekst uz mo­je fo­to­graf­ske snim­ke Di­o­ni­si­je­vog kti­tor­skog nat­pi­sa sa re­zul­ta­tom na­uč­nog is­tra­ži­va­nja i za­ključ­kom. Uva­že­ni autor – prof. dr Bo­ži­dar Še­ku­la­rac, na str. 359 knji­ge u di­je­lu „Iz­vo­ri i li­te­ra­tu­ra“ po­zvao se na moj tekst ob­ja­vljen u li­stu „Slo­bo­da” od 10. ok­to­bra 1991. go­di­ne, pod na­slo­vom „Sve­ti ka­men go­ra i vo­da“; autor mi je za­hva­lio i u fu­sno­ti na str. 177, što je u skla­du sa ko­dek­som i mo­ra­lom aka­dem­ske ko­re­spon­den­ci­je u obla­sti na­u­ka.
Dr Bo­ži­dar Še­ku­la­rac je pre­veo nat­pis ko­ji gla­si:
„Di­o­ni­si­je, ko­ji u sve­tu cr­kvu sa bra­ti­jom, o Hri­ste, uči­nih op­šte­ži­ti­je (ko­nak). Ko bi ga sru­šio ne­ka je pro­klet od go­spo­da Bo­ga i svih sve­ti, „a m i n“.
Dr Še­ku­la­rac iz­me­đu osta­log, da­lje pi­še: „Iako ne­ma po­u­zda­nih po­da­ta­ka ka­da je ma­na­stir sa cr­kvom Sv. Lu­ke u Ka­lu­dri po­dig­nut, na osno­vu nat­pi­sa mo­že se pret­po­sta­vi­ti da je cr­kva po­dig­nu­ta kra­jem HIV ili po­čet­kom HV vi­je­ka kao „is­po­sta­va“ bu­dim­skih ma­na­sti­ra Šu­di­ko­va i Đur­đe­vi stu­po­vi“, po­zi­va­ju­ći se na tur­ski po­pis Ka­lu­dre iz 1485. go­di­ne, „ka­da se Ka­lu­dra pr­vi put po­mi­nje“.
Na­sta­vi­će se

Pi­še: MI­O­DRAG BAR­JAK­TA­RO­VIĆ,
no­vi­nar, pu­bli­ci­sta i knji­žev­nik