PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Na­rav­no, Gor­kić i svi ru­ko­vo­di­o­ci KPJ ne­sta­li u čist­ka­ma jav­no su ži­go­sa­ni kao ne­pri­ja­te­lji i im­pe­ri­ja­li­stič­ki špi­ju­ni. To je zva­nič­no uči­nje­no na sjed­ni­ci u Bo­hinj­skoj Bi­stri­ci, u pro­lje­će 1939. go­di­ne, ka­da je Ti­to kon­sti­tu­i­sao Cen­tral­ni ko­mi­tet od svo­jih lju­di. Ta­da su po­sta­vlje­ni te­me­lji za, ka­ko ka­že Ko­sta Ni­ko­lić, „kva­dri­o­mo­ni­jal­ni si­stem vla­sti” sa­sta­vljen od Ti­ta, Ran­ko­vi­ća, Đi­la­sa i Kar­de­lja. Čak je i po­sli­je ra­ta Ti­to tvr­dio da je Gor­kić, na pri­mjer, odr­ža­vao ve­ze sa re­ak­ci­o­na­ri­ma kao što su Slo­bo­dan Jo­va­no­vić i Dra­gi­ša Va­sić. Me­đu­tim, vre­me­nom je po­čeo da re­ha­bi­li­tu­je svo­je biv­še dru­go­ve i sa­bor­ce. Već 1959. go­di­ne, na pro­sla­vi 40 go­di­na Par­ti­je, sa pi­je­te­tom se pri­sje­tio ne­vi­no stra­da­lih dru­go­va. Na De­ve­tom kon­gre­su SKJ, 1969. go­di­ne, pro­ši­rio je spi­sak „dru­go­va ne­vi­nih Sta­lji­no­vih žr­ta­va”, a sna­žno je is­ta­kao da na njih tre­ba „traj­no sa­ču­va­ti uspo­me­nu”. (Oba pu­ta ni­je bi­lo po­me­na Si­me Mar­ko­vi­ća i Mi­la­na Gor­ki­ća.) Mi­la­na Gor­ki­ća je re­ha­bi­li­to­vao u pred­go­vo­ru svo­jim Sa­bra­nim dje­li­ma iz 1977. go­di­ne.
Me­đu­tim, jed­nog svog kon­ku­ren­ta Ti­to ni­ka­da ni­je re­ha­bi­li­to­vao. To je Pet­ko Mi­le­tić. On je bio Ti­tov ne­me­zis. Sto­lar­ski rad­nik, pra­vi re­vo­lu­ci­o­nar, uče­snik u ma­đar­skoj re­vo­lu­ci­ji, ko­ji se kao od­met­nik po cr­no­gor­skim šu­ma­ma mje­se­ci­ma bo­rio pro­tiv bur­žo­a­skog i ve­li­ko­srp­skog re­ži­ma, čo­vjek či­je je ime no­si­la jed­na in­ter­na­ci­o­nal­na bri­ga­da u Špa­ni­ji, či­je je he­roj­sko dr­ža­nje pred su­dom pri­vu­klo pa­žnju me­đu­na­rod­ne jav­no­sti. Mi­le­tić se iz­vu­kao od čist­ki jer je u nji­ho­vo vri­je­me ro­bo­vao u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, gdje je vo­dio tzv. ka­zni­o­nič­ki ko­mi­tet KPJ („ka­kić” u ko­mu­ni­stič­koj ter­mi­no­lo­gi­ji), a kao vo­đa „fun­da­men­ta­li­stič­kog ra­di­ka­li­zma” me­đu uhap­še­nim ko­mu­ni­sti­ma. Ina­če, sa dvi­je sto­ti­ne čla­no­va, mi­tro­vič­ka par­tij­ska or­ga­ni­za­ci­ja bi­la je jed­na od naj­ja­čih u ze­mlji. Mi­le­tić je pro­po­vi­je­dao sa­mo­žr­tvo­va­nje i an­ti­in­te­lek­tu­a­li­zam, pa su on i nje­go­vi sljed­be­ni­ci na­zi­va­ni „va­ha­bi­ti”, po ugle­du na fa­na­tič­ni islam­ski po­kret ko­ji se raz­vi­jao na Ara­bij­skom po­lu­o­str­vu kra­jem 18. i po­čet­kom 19. vi­je­ka. Na svo­ju stra­nu je pri­vu­kao mla­de, bor­be­ne ko­mu­ni­ste, sa Mi­lo­va­nom Đi­la­som i Alek­san­dr­om Ran­ko­vi­ćem na če­lu. Je­dan od po­ka­za­te­lja Ti­to­ve po­li­tič­ke vje­šti­ne je­ste to što je od ovih Mi­le­ti­će­vih „va­ha­bi­ta” na­pra­vio svo­je naj­o­da­ni­je sljed­be­ni­ke. Da­kle, Mi­le­tić je imao sli­čan, rad­nič­ki, strog i bor­ben imidž kao Ti­to, sa­mo auten­tič­ni­ji. Ka­da se u je­sen 1939. go­di­ne po­ja­vio u Mo­skvi, po­čeo je da ra­di o gla­vi Ti­tu, kao i ovaj nje­mu. Na kra­ju je pre­su­dio Ko­pi­ni­čev iz­vje­štaj, po ko­me je Mi­le­tić sa­ra­đi­vao sa be­o­grad­skom po­li­ci­jom još 1920. go­di­ne. Pe­ro Si­mić tvr­di da su iz­vje­šta­je o Mi­le­ti­će­vom iz­daj­ni­štvu sla­li i Pi­ja­de, Ivo Lo­la Ri­bar i Mi­lo­van Đi­las. Ka­da je sa­mo so­vjet­sko tu­ži­la­štvo 1963. go­di­ne po­sum­nja­lo u vje­ro­do­stoj­nost tih iz­vje­šta­ja, ju­go­slo­ven­ska stra­na je od­bi­la da raz­ma­tra even­tu­al­nu Mi­le­ti­će­vu ne­vi­nost.
Ni­ko vi­še ni­je sta­jao na Ti­to­vom pu­tu ka pot­pu­noj vla­sti u KPJ. On sam će u ži­vo­tu pri­ča­ti mno­go raz­li­či­tih ver­zi­ja (pre­ma Pe­ri Si­mi­ću čak še­sna­est) o svom uspo­nu ka po­lo­ža­ju ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra, ko­ji se u ha­gi­o­graf­skim ra­do­vi­ma sta­vljao u 1937. go­di­nu, a u stvar­no­sti ni­je za­vr­šen pri­je Pe­te kon­fe­ren­ci­je u je­sen 1940. go­di­ne, ka­da je Ko­pi­nič, mi­mo sva­ke pro­ce­du­re, po­zdra­vio „Val­te­ra, ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra CK KPJ”. Ta­da je, isto ta­ko ne­for­mal­no, iza­bran i Cen­tral­ni ko­mi­tet, u ko­me se ni­je znao ko­na­čan spi­sak čla­no­va, a ko­ji se ni­je sa­sta­jo sve do 1948. go­di­ne. Na toj kon­fe­ren­ci­ji do­šlo je i do ras­pra­ve da li se bo­ri­ti ako Hi­tler i Mu­so­li­ni na­pad­nu Ju­go­sla­vi­ju. Pret­hod­ne go­di­ne SSSR je na­pra­vio pot­pu­ni za­o­kret pak­tom sa Tre­ćim raj­hom. KPJ, ko­ja u pro­lje­će te 1939. go­di­ne or­ga­ni­zu­je sa­ku­plja­nje stu­de­na­ta do­bro­vo­lja­ca za bor­bu pro­tiv fa­ši­zma i po­moć Če­ho­slo­vač­koj, ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je na­pa­da „an­glo-fran­cu­ske im­pe­ri­ja­li­ste” kao vi­nov­ni­ke ra­ta i or­ga­ni­zu­je po­bu­nu pro­tiv mo­bi­li­za­ci­je re­zer­vi­sta. Po­seb­no je tra­gi­čan obrt ta po­li­ti­ka do­bi­la u naj­kr­va­vi­jim be­o­grad­skim de­mon­stra­ci­ja­ma 14. de­cem­bra 1939. go­di­ne. Stu­den­ti ko­mu­ni­sti su na­pa­li ko­me­mo­ra­ci­ju ad­mi­ra­lu Ge­pra­tu kao rat­no­hu­škač­ku i „pri­kla­nja­nje uz an­glo-fran­cu­ski blok”. On­da je Uni­ver­zi­tet­ski se­nat odo­brio de­sni­čar­skim stu­den­ti­ma or­ga­ni­zo­va­nje pro­sla­ve da­na uje­di­nje­nja 1. de­cem­bra. To je iza­zva­lo gnjev ko­mu­ni­sta i ne­re­de na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu, pa je Uni­ver­zi­tet za­tvo­ren. Tog 14. de­cem­bra u pro­te­sti­ma je po­gi­nu­lo vi­še lju­di. Ne­pu­ne dvi­je go­di­ne ka­sni­je isti ti lju­di ko­ji su bi­li sprem­ni da po­gi­nu u bor­bi pro­tiv „an­glo-fran­cu­skih rat­nih hu­ška­ča” i pro­sla­vlja­nja mr­skog da­na uje­di­nje­nja Ju­go­sla­vi­je, gi­nu­li su kao an­ti­fa­ši­sti u za­jed­nič­koj bor­bi i sa Bri­tan­ci­ma i Fran­cu­zi­ma, a ob­no­va Ju­go­sla­vi­je, do­du­še sa­svim dru­ga­či­je, po­sta­la je je­dan od glav­nih ci­lje­va KPJ.
A ta par­ti­ja je do­sta oja­ča­la baš u vri­je­me Ti­to­vog uspo­na ka vr­hu. U to­me vje­ro­vat­no ima i nje­go­vih za­slu­ga. Od 1937. do 1941. go­di­ne broj ko­mu­ni­sta se upe­to­stru­čio, ma­kar po ne baš naj­po­u­zda­ni­jim iz­vo­ri­ma sa­me Par­ti­je. Iza­sla­ni­ci Ko­min­ter­ne su bi­li ve­o­ma za­do­volj­ni sta­njem KPJ pred Dru­gi svjet­ski rat, dok je Ko­min­ter­na sve­ga ne­ko­li­ko go­di­na ra­ni­je raz­mi­šlja­la o ras­pu­šta­nju KPJ. Za­pra­vo, ova par­ti­ja, svi­kla na ile­gal­ni rad i te­ške uslo­ve, bi­la je sprem­ni­ja za rat od ve­li­kih le­gal­nih ko­mu­ni­stič­kih par­ti­ja. To će se ubr­zo ja­sno po­ka­za­ti.
(KRAJ)