PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Iz­gle­da­lo je da je bolj­še­vi­zam je­di­na bra­na fa­ši­zmu, upr­kos zbu­nju­ju­ćim vi­je­sti­ma o te­ro­ru i čist­ka­ma. Do 1939. go­di­ne SSSR po­ku­ša­va da na­pra­vi od­bram­be­ni sa­vez sa za­pad­nim si­la­ma, ali one to upor­no od­bi­ja­ju. Čak i Polj­ska. On­da Sta­ljin, stra­hu­ju­ći da je glav­ni cilj za­pad­nih si­la da gur­nu Hi­tle­ra na nje­ga, rje­ša­va da se spo­ra­zu­mi­je sa Hi­tle­rom. Na op­šte iz­ne­na­đe­nje, Mo­lo­tov i Ri­ben­trop pot­pi­su­ju pakt, te ta­ko Hi­tler mo­že da na­pad­ne Polj­sku, pa da je po­sli­je po­di­je­li sa svo­jim kre­malj­skim ko­le­gom. Da­nas je ja­sno da su obo­ji­ca tra­ži­li pre­dah pred ko­nač­ni uza­jam­ni ob­ra­čun.
Isto­vre­me­no sa obr­ti­ma u spolj­noj po­li­ti­ci, Sta­ljin pra­vi ne­vje­ro­vat­ne obr­te u unu­tra­šnjoj po­li­ti­ci. U ne­ko­li­ko ta­la­sa čist­ki ne­sta­lo je 90 od­sto član­stva re­pu­blič­kih i ob­la­snih cen­tral­nih ko­mi­te­ta, mno­štvo ofi­ci­ra ve­te­ra­na gra­đan­skog ra­ta, kao i ve­li­ki broj stra­nih ko­mu­ni­sta. Me­đu nji­ma je bi­lo oko osam sto­ti­na Ju­go­slo­ve­na, od ko­ji dva­de­set pet čla­no­va CK. Sa­mo se njih če­tr­dest vra­ti­lo iz lo­go­ra. Ka­ko pre­ži­vje­ti te ta­la­se te­ro­ra u ko­jim na­red­ni ta­las dže­la­te iz pret­hod­nog va­la pre­tva­ra u žr­tve? Ko­me se pri­klo­ni­ti? Za­što je Jo­sip Broz bio je­dan od ri­jet­kih pre­ži­vje­lih?
„S ni­kim ni­je­sam htio di­sku­ti­ra­ti ni o če­mu. Pro­sto sam se dr­žao svog po­sla u Ko­min­ter­ni i učio. Imao sam do­bru bi­bli­o­te­ku i bio sam kod ku­će. I to me spa­si­lo. To je me­ne spa­si­lo ta­ko da, ovaj, ka­da je Iva­nov, ko­ji je bio, ra­dio je... ta­ko­đer, re­ko'o po­sli­je: „Slu­šaj, Val­ter, bo­ga­mi, ti si bio do­bar pre­fri­ga­nac”.
Da li je ova­kva skrom­na sa­mo­za­taj­nost bi­la do­volj­na da se pre­ži­vi pa­kao „Luk­sa”, ho­te­la u ko­ji su bi­li smje­šte­ni funk­ci­o­ne­ri Ko­min­ter­ne? Ina­če, ne­ki svje­do­ci, kao Ju­rij Gu­stin­čič, tvr­di­li su da ni­gdje ni­je bo­lje opi­sa­na at­mos­fe­ra tog mje­sta, no u ro­ma­nu „Ot­pad­nik” Do­bri­ce Ćo­si­ća. A ona je do­i­sta bi­la stra­šna. Sam Ti­to je ka­sni­je go­vo­rio ka­ko je osi­je­dio za jed­nu noć, ka­ko mu se di­za­la ko­sa na gla­vi od vri­ske že­na i dje­ce, ka­da su no­ću od­vo­di­li lju­de, ka­ko su htje­li da ga op­tu­že za sa­rad­nju sa po­li­ci­jom zbog nje­go­vog od­no­sa sa Bo­ha­če­kom u Le­po­gla­vi, a nje­go­vu že­nu El­zu-Lu­ci­ju kao agen­ta Ge­sta­poa. O gla­vi mu je naj­vi­še ra­dio Ivan Sre­br­njak An­to­nov, a ka­sni­je Pet­ko Mi­le­tić. Šta je spa­slo Ti­ta?
Pe­ro Si­mić i dru­gi auto­ri tvr­de da je Ti­to se­bi raš­či­stio put pi­sa­njem ne­ga­tiv­nih ka­rak­te­ri­sti­ka za osta­le ru­ko­vo­di­o­ce ju­go­slo­ven­skih ko­mu­ni­sta. Me­đu­tim, ka­ko i sam Si­mić pi­še, to su ra­di­li svi ko­mu­ni­sti. Gr­gur Vu­jo­vić je svog bra­ta Vo­ju ras­krin­kao kao troc­ki­stu, po­tom je po­stao se­kre­tar SKOJ-a, ali ga to ni­je spa­slo pa je i on stra­dao u čist­ka­ma (kao i nji­hov tre­ći brat Ra­do­mir). Ka­rak­te­ri­sti­ke su bi­le sa­mo do­dat­no „gu­ra­nje u le­đa” na pu­tu u ne­iz­bje­žno pro­pa­da­nje u pa­kao čist­ki. Isto ta­ko, tvrd­nja da je Ti­to op­stao jer je sli­je­po sli­je­dio li­ni­ju Ko­min­ter­ne, ili NKVD, mo­ra da se do­ve­de u pi­ta­nje, jer su to, ma­nje-vi­še, ra­di­li i svi dru­gi. Naj­moć­ni­ji čo­vjek u par­ti­ji, ko­ji je pret­ho­dio Ti­tu, Mi­lan Gor­kić (Jo­sip Či­žin­ski, Čeh iz Bo­sne) či­ta­vu ka­ri­je­ru u par­ti­ji i Ko­min­ter­ni gra­dio je „ras­krin­ka­va­njem” gu­bit­ni­ka u frak­cij­skim bor­ba­ma i sli­je­pim spro­vo­đe­njem kur­sa sta­lji­ni­za­ci­je. Na­rav­no, ne­ki od ko­mu­ni­stič­kih vo­đa ima­li su vi­še in­te­gri­te­ta, po­go­to­vo Si­ma Mar­ko­vić. Po če­mu se Ti­to raz­li­ko­vao? Da li ga je i ovaj put spa­sla sre­ća, ili po­se­ban sta­tus u oba­vje­štaj­noj slu­žbi, ili po­dr­ška va­žnih lju­di kao što je Di­mi­trov? Naj­vi­ši ru­ko­vo­di­o­ci oba­vje­štaj­nih slu­žbi i sa­mi su pa­da­li. Ja­go­da, ko­ji je pred­vo­dio pr­vi ta­las čist­ki i bio me­đu osni­va­či­ma si­ste­ma gu­la­ga, sam je pao u dru­gom ta­la­su, ko­ji je pred­vo­dio nje­gov šti­će­nik Je­žov. A on­da je Je­žo­va po­gu­bio Be­ri­ja. Na­rav­no, za ru­ko­vo­di­o­ci­ma su pa­da­li i nji­ho­vi sa­rad­ni­ci. Što se Di­mi­tro­va ti­če, on je je­dan od ri­jet­kih stra­nih ko­mu­ni­sta ko­ji je op­stao, ali Ti­to to ni­je mo­gao zna­ti una­pri­jed. Ne bi mu bi­lo pr­vi, a ni po­sljed­nji put da ga je spa­sao sre­ćan sti­caj okol­no­sti.
Me­đu­tim, iz­gle­da da je imao udje­la u li­kvi­da­ci­ji Bla­go­ja Pa­ro­vi­ća, ra­ni­je vi­đe­nog kao naj­vi­šeg ru­ko­vo­di­o­ca KPJ, ko­ji je stra­dao pod ne­ja­snim okol­no­sti­ma za vri­je­me Špan­skog gra­đan­skog ra­ta, na po­čet­ku Ti­to­vog uspo­na ka par­tij­skom vr­hu. I dru­gi špan­ski bor­ci će, to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta, stra­da­ti če­sto na ne­raz­ja­šnjen na­čin. De­ce­ni­ja­ma su ko­la­le pri­če o po­gi­bi­ja­ma Rat­ka Pa­vlo­vi­ća Ćić­ka i Mar­ka Ore­ško­vi­ća. Sam Ti­to, ina­če, po­ri­cao je da je ika­da bio u Špa­ni­ji. Ta „špan­ska epi­zo­da” osta­je da bu­de is­tra­že­na. U ja­nu­a­ru 2012. go­di­ne Pe­ro Si­mić je ob­ja­vio sli­ku go­log čo­vje­ka, mo­žda Ti­ta, ka­ko se tu­ši­ra u lo­go­ru za in­ter­bri­ga­di­ste u Fran­cu­skoj. Ako se po­tvr­di Si­mi­će­va te­za o Ti­to­voj ru­ko­vo­de­ćoj ulo­zi u li­kvi­da­ci­ja­ma u Špa­ni­ji, on­da bi to mo­glo da igra ve­ću ulo­gu od pi­sa­nja ne­ga­tiv­nih ka­rak­te­ri­sti­ka o svo­jim par­tij­skim dru­go­vi­ma. Vra­ti­mo se sa­da ono­me što je o Ti­to­vom pre­u­zi­ma­nju pot­pu­ne vla­sti u KPJ već po­zna­to.
U sva­kom slu­ča­ju, Ti­tu se od 1937. go­di­ne po­la­ko otva­rao put ka vla­sti u par­ti­ji. U nje­go­voj Ju­go­sla­vi­ji ta 1937. go­di­na sla­vi­la se kao vri­je­me nje­go­vog do­la­ska i po­čet­ka opo­rav­ka KPJ. Za­pra­vo, nje­gov uspon na če­lo par­ti­je tra­jao je sve do Pe­te ze­malj­ske kon­fe­ren­ci­je u Za­gre­bu, u je­sen 1940. go­di­ne. U me­đu­vre­me­nu, li­kvi­di­ra­ni su svi nje­go­vi kon­ku­ren­ti, pri­je svih glav­ni ru­ko­vo­di­lac Gor­kić, ko­ji je pao 1937. go­di­ne, po­sli­je bru­ke oko sla­nja pet sto­ti­na do­bro­vo­lja­ca iz Ju­go­sla­vi­je u Špan­ski gra­đan­ski rat. Ak­ci­ja je vo­đe­na bez mno­go dis­kre­ci­je, pa je brod sa do­bro­volj­ci­ma pre­sret­nut kod Bu­dve.
(NA­STA­VI­ĆE SE)