PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ga­ra­ša­nin je po­šao od to­ga da Sr­bi­ja mo­ra ima­ti „plan za svo­ju bu­duć­nost” (pod­vu­kao R.Lj.), od­no­sno po­sto­je­ći pra­vac spolj­ne po­li­ti­ke, či­ja je osnov­na na­če­la tre­ba­lo sli­je­di­ti „kroz vi­še vre­me­na”. On ni­je pro­ri­cao vri­je­me ostva­re­nja pla­na, pa otu­da osta­je neo­d­re­đe­no do­ba ka­da će se stvo­ri­ti ta­kva srp­ska dr­ža­va. S ob­zi­rom na to da je pri­pre­me za ostva­re­nje pla­na ve­zi­vao za do­ba „dok je Sr­bi­ja pod tur­skom vla­dom”, mo­že se pret­po­sta­vi­ti da je nje­go­vu re­a­li­za­ci­ju mo­gao naj­ra­ni­je oče­ki­va­ti u vri­je­me pre­stan­ka va­zal­no­sti. Me­đu­tim, ako se ta­da ne bi ostva­rio, vje­ra u bu­duć­nost ni­je se smje­la gu­bi­ti. Če­ti­ri go­di­ne po­sli­je smr­ti Ili­je Ga­ra­ša­ni­na Kne­že­vi­na je ste­kla ne­za­vi­snost (1878), ali ta Sr­bi­ja ni­je ni pri­bli­žno od­go­va­ra­la nje­go­vim za­mi­sli­ma.
Pra­ve­ći plan srp­ske spolj­ne po­li­ti­ke, Ga­ra­ša­nin je po­la­zio od sta­no­vi­šta da je Sr­bi­ja ma­la dr­ža­va i za­vi­sna od Tur­ske. Ta­kav po­lo­žaj usmje­ra­vao je srp­sku spolj­nu po­li­ti­ku u prav­cu pro­ši­re­nja gra­ni­ca, ta­ko što će Kne­že­vi­na „pri­lju­bi­ti sve na­ro­de srp­ske ko­ji je okru­ža­va­ju” (pod­vu­kao R.Lj.). Ako se ne uve­ća uje­di­nje­njem srp­skog na­ro­da, srp­ska dr­ža­va ne­ma ni­ka­kvu bu­duć­nost i te­ško da mo­že op­sta­ti u po­sto­je­ćem sta­nju, jer će je sva­ka evrop­ska bu­ra, ka­ko tro­šnu la­đu, raz­bi­ti na pr­vom spru­du.
Pr­vom di­je­lu (Po­li­ti­ka Sr­bi­je) do­dao je pod­na­slov „Pri­mje­ča­ni­ja o raz­de­la­ni­ju car­stva”. U nje­mu su dvi­je stva­ri bit­ne – pret­po­stav­ka o ras­pa­du Tur­ske i ob­no­vi srp­ske dr­ža­ve. Ras­pad tur­skog car­stva je ne­mi­no­van i ostva­ri­va­će se na dva na­či­na: ili po­dje­lom iz­me­đu Austri­je i Ru­si­je ili osni­va­njem hri­šćan­skih dr­ža­va. Na­ve­de­ne si­le ne­će do­pu­sti­ti da se na ru­še­vi­na­ma Tur­skog po­dig­ne „Hri­šćan­sko car­stvo”. Ta­kvo car­stvo mo­gle bi po­dr­ža­ti za­pad­ne si­le. To bi bio op­šti, ali po­jed­no­sta­vljen po­gled na pro­blem op­stan­ka Tur­ske, u ko­jem Ga­ra­ša­nin tra­ži pro­stor za bu­du­ću srp­sku dr­ža­vu.
U po­gle­du osni­va­nja no­ve srp­ske dr­ža­ve „na ju­gu” na­la­zi se bit Na­čer­ta­ni­ja Ili­je Ga­ra­ša­ni­na. O ka­kvoj dr­ža­vi je ri­ječ i na ko­jim te­me­lji­ma će po­či­va­ti? Ga­ra­ša­nin ni­je na­veo te­ri­to­ri­ju bu­du­će srp­ske dr­ža­ve, ali se ona mo­že od­re­di­ti. Nje­no je­zgro či­ni­la bi Kne­že­vi­na Sr­bi­ja, s ko­jom bi se uje­di­ni­le Bo­sna, Her­ce­go­vi­na, Cr­na Go­ra i Sta­ra Sr­bi­ja (u tek­stu: Sje­ver­na Al­ba­ni­ja), da­kle, ge­o­graf­ski pro­stor na ko­jem je, uglav­nom, ži­vio srp­ski na­rod. U pi­ta­nju je sa­mo dr­žav­na te­ri­to­ri­ja Tur­skog car­stva, po­što je Ga­ra­ša­nin pred­vi­đao nje­go­vu pro­past. Bi­la bi to dr­ža­va sa­sta­vlje­na sa­mo od Sr­ba iz Tur­ske.
Ta­kva srp­ska dr­ža­va „ima svoj osnov i te­melj tvr­di u car­stvu srp­skom” 14. vi­je­ka, ali i u slav­noj pro­šlo­sti. Kne­že­vi­na Sr­bi­ja, po­zi­va­njem na isto­rij­sko pra­vo, mo­že se po­ja­vi­ti pred Evro­pom kao na­sled­nik „ve­li­kih na­ših ota­ca, ko­ji ni­šta no­vo ne či­ne no svo­ju dje­do­vi­nu po­na­vlja­ju”. Da­kle, mo­ra se us­po­sta­vi­ti sa­vez sa pro­šlo­šću, jer „Srb­stvo, nje­go­va na­rod­nost i nje­gov dr­žav­ni ži­vot sto­je pod za­šti­tom sve­tog pra­va isto­ri­če­skog”. Mi smo ima­li do­bar ko­ri­jen, ko­jem su Tur­ci sa­sje­kli gra­ne, ali on se sa­ču­vao i iz nje­ga će pro­cvje­ta­ti no­vi osno­vi srp­skog dr­žav­nog bi­ća. S ob­zi­rom na to da su ne­ke evrop­ske si­le, ni­je se usu­dio da ka­že ko­je, pred­vi­đa­le ve­li­ku bu­duć­nost Sr­bi­ma, uzi­mao je i to kao raz­log vi­še da Kne­že­vi­na ne smi­je osta­ti u po­sto­je­ćim gra­ni­ca­ma, jer bi ti­me ugu­ši­la za­me­tak no­vo­vje­kov­nog srp­skog car­stva.
Od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nje ostva­re­nja po­sta­vlje­nog ci­lja, za­la­zi­mo u dru­gi dio Na­čer­ta­ni­ja. No­vo­vje­kov­na srp­ska dr­ža­va, ka­kvu je Ga­ra­ša­nin za­mi­šljao u svom pla­nu, ima­la se ob­no­vi­ti na na­če­li­ma le­gi­ti­mi­zma. Po­zi­vom na isto­rij­sko pra­vo Ga­ra­ša­nin je na­sto­jao da po­ka­že ka­ko Sr­bi ne tra­že ni­šta no­vo, ni­ti neo­sno­va­no. Oni ho­će sa­mo ono što su ne­gda ima­li, i to bez ika­kvog pre­vra­ta i re­vo­lu­ci­je. Či­me je srp­ski dr­žav­nik na­mje­ra­vao srav­ni­ti jed­no car­stvo i na nje­go­vom di­je­lu pod­ruč­ja po­di­ći dru­go? „U krat­ko da rek­nem: Sr­bi­ja mo­ra na­sto­ja­va­ti da od zda­ni­ja tur­ske dr­ža­ve sa­mo ka­men po ka­men oce­plju­je i pri­ma ka­ko bi od ovog do­brog ma­te­ri­ja­la na sta­rom do­brom te­me­lju sta­rog car­stva srb­skog opet ve­li­ku no­vu srb­sku dr­ža­vu sa­gra­di­ti i po­dig­nu­ti mo­gla”. (pod­vu­kao R.Lj.). Ga­ra­ša­ni­no­va opre­znost je oči­ta. Ona sto­ji u iz­vje­snom ne­skla­du sa tvrd­njom o ras­pa­du Tu­r­ske. Kad jed­na dr­ža­va pro­pa­da, on­da se od nje oti­ma, što br­že i što vi­še. Oči­gled­no je da je Ga­ra­ša­ni­nov put pri­sa­je­di­nje­nja srp­skih ze­ma­lja Sr­bi­ji kon­zer­va­ti­van. S dru­ge stra­ne, on se ne po­zi­va ne te­ko­vi­ne Srp­ske re­vo­lu­ci­je ni­ti na njih ra­ču­na. Pro­na­šli smo sa­mo dva bli­je­da od­blje­ska re­vo­lu­ci­je, u ko­joj, za raz­li­ku od Ga­ra­ša­ni­na, na­la­zi­mo kli­cu pro­pa­sti Tur­skog car­stva. Na jed­nom mje­stu za­pa­zio je da je srp­ska dr­ža­va „sreć­no po­če­la”, a na dru­gom da su se je­di­no Sr­bi, od svih Ju­žnih Slo­ve­na, „sob­stve­nim sred­stvi­ma i sna­gom za svo­ju slo­bo­du bo­ri­li”. On još ni­je osje­tio, kao ni mno­gi srp­ski dr­žav­ni­ci 19. vi­je­ka, da je no­vo­vje­kov­na srp­ska dr­ža­va po­ni­kla u re­vo­lu­ci­ji.
(NA­STA­VI­ĆE SE)