PRI­RE­DIO: DR VU­KIĆ ILIN­ČIĆ


Ska­rić, na­sta­vlja­ju­ći s po­ja­šnja­va­njem po­lo­ža­ja bal­kan­skih na­ro­da pod Tur­ci­ma, da­lje na­vo­di da su se i „sta­nov­ni­ci ju­žnih kra­je­va Bal­kan­skog po­lu­o­str­va, Gr­ci, na­la­zi­li u slič­nim pri­li­ka­ma. Auto­ke­fal­na grč­ka cr­kva sa sre­di­štem u Ca­ri­gra­du po­dr­ža­va­la je pra­vo­slav­nu vjeru i na­ci­o­nal­ne tra­di­ci­je. Lo­kal­ne ad­mi­ni­stra­tiv­ne auto­no­mi­je, ko­jih je bi­lo vi­še ne­go u Sr­ba, spri­je­či­le su ja­če tur­sko-mu­sli­man­sko pro­di­ra­nje. U sa­mom Ca­ri­gra­du ste­kli su zna­tan upliv kod Tu­ra­ka, „fa­na­ri­o­ti”, čla­no­vi ugled­nih grč­kih po­ro­di­ca ko­je su pred­sta­vlja­le kao ne­ku hri­šćan­sku ari­sto­kra­ti­ju. Raz­vit­kom grč­ke tr­go­vi­ne u 18. vi­je­ku na­sta­le su bo­ga­te tr­go­vač­ke ku­će u ino­stran­stvu ko­je su po­ma­ga­le pro­svet­ne te­žnje grč­kog na­ro­da u Tur­skoj. Po­što je uki­nu­ta bi­la srp­ska pa­tri­jar­ši­ja 1766. go­di­ne i nje­ne epar­hi­je do­šle pod ju­ris­dik­ci­ju ca­ri­grad­ske pa­tri­jar­ši­je, pod ko­jom su bi­le i bu­gar­ske epar­hi­je još od pro­pa­sti bu­gar­ske dr­ža­ve, sna­žan je bio grč­ki uti­caj kod svih na­ro­da pra­vo­slav­ne vje­re na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu. Zbog to­ga i zbog grč­ko-cin­car­skih tr­go­vač­kih ko­lo­ni­ja po bal­kan­skim ze­mlja­ma grč­ki je je­zik bio ci­je­njen, te se nje­go­vo zna­nje sma­tra­lo obi­ljež­jem vi­še kul­tu­re.
Uzda­nje Gr­ka u Mlet­ke pre­sta­lo je ka­da je u 18. vi­je­ku mle­tač­ka voj­na sna­ga osla­bi­la. Ta­da su se grč­ke na­de i sim­pa­ti­je okre­nu­le Ru­si­ji či­ji je na­rod bio pra­vo­slav­ne vje­re kao i Gr­ci. Već od vre­me­na Pe­tra Ve­li­kog Gr­ci su se po­če­li pri­vi­ka­va­ti da u Ru­si­ji gle­da­ju svo­ga za­štit­ni­ka. Uzda­nje u Ru­si­ju do­bi­lo je kon­kret­ni­ji ob­lik u vri­je­me ca­ri­ce Ka­ta­ri­ne II ko­ja je sni­va­la da ob­no­vi vi­zan­tij­sko car­stvo sa sje­di­štem u Ca­ri­gra­du. Na Ka­ta­ri­nin po­ziv Gr­ci di­go­še usta­nak 1774, ali ga Tur­ci ugu­ši­še. Ni dru­gi po­ku­ša­ji ni­su pro­la­zi­li bo­lje. Kod Gr­ka se mi­sao slo­bo­de ni­je bi­la uga­si­la, pa sta­do­še osni­va­ti taj­na dru­štva – he­te­ri­je. Usta­nak pla­nu 1821. go­di­ne, umi­je­ša­še se evrop­ske ve­li­ke si­le, Ru­si­ja ob­ja­vi rat Tur­skoj. Po­bi­je­đe­na Tur­ska je mo­ra­la 1830. pri­sta­ti da Grč­ka bu­de ne­za­vi­sna dr­ža­va.
Bu­ga­ri, ko­ji su na iz­ma­ku 14. vi­je­ka iz­gu­bi­li i dr­ža­vu i cr­kve­nu ne­za­vi­snost, ka­sno su se pre­nu­li iz na­ci­o­nal­ne le­tar­gi­je. Iako su ima­li, ma­kar i sla­bo, za­le­đe u va­zal­nim ru­mun­skim kne­že­vi­na­ma, Mol­da­vi­ji i Vla­škoj, iako je ru­ska voj­ska sve če­šće do­la­zi­la do bu­gar­skih na­ci­o­nal­nih gra­ni­ca, Bu­ga­ri sa­mi ni­su ni­šta ozbilj­no po­ku­ša­va­li za svo­je oslo­bo­đe­nje. Uzrok toj re­zig­na­ci­ji tre­ba tra­ži­ti u ko­lo­ni­za­ci­ji Bu­gar­ske jer je Tur­ska stvo­ri­la gu­sta na­se­lja u Tra­ki­ji, ali i u to­me što Bu­ga­ri ni­su ima­li svo­je na­ci­o­nal­ne cr­kve, pa tu­đe, grč­ko sve­šten­stvo, ni­je ču­va­lo i nje­go­va­lo bu­gar­ske na­ci­o­nal­ne tra­di­ci­je. Za­to je bu­gar­ski na­rod gle­dao po­kre­te i oslo­bo­đe­nje Sr­ba i Gr­ka, a ni­je se kre­tao ni­ti po­ku­ša­vao da se i sam oslo­bo­di. Ta­ko su Bu­ga­ri do­če­ka­li ru­sko-tur­ski rat 1877-78.go­di­ne. Tek ta­da je ru­skim po­bje­da­ma bu­gar­ski na­rod do­bio oslo­bo­đe­nje i dr­ža­vu.
Ar­ba­na­si, ko­ji su se čas ži­la­vo od­u­pi­ra­li Tur­ci­ma, čas po­ma­ga­li Tur­ke pro­tiv Mle­ta­ka, da­va­li su zad­nji ju­nač­ki ot­por pod svo­jim vo­đom Đur­đem Ka­stri­o­ti­ćem Sken­der­be­gom, do 1469. go­di­ne. Po­ko­re­ni Ar­ba­na­si sna­šli su se lak­še u no­vim pri­li­ka­ma ne­go Gr­ci i Sr­bi. U njih je bi­lo i re­ne­gat­stva vi­še. Čla­no­vi mno­gih po­ro­di­ca ve­li­ke vla­ste­le pre­šli su na islam, pa su za­u­ze­li ugled­ne po­lo­ža­je u tur­skoj slu­žbi. U Ar­ba­ni­ji, ko­ja je po­naj­vi­še br­do­vi­ta ze­mlja, sa­ču­va­le su se ple­men­ske auto­no­mi­je do da­na­šnjih da­na. U vje­ri su Ar­ba­na­si bi­li in­di­fe­rent­ni. Ple­men­ska svi­jest je bi­la ja­ča od vje­re, te su se čla­no­vi jed­nog ple­me­na, i ka­da ni­su bi­li iste vje­re, po­ma­ga­li. Ali su se ple­me­na če­sto za­va­đa­la i vo­di­la su me­đu­sob­ne bor­be. U sred­njem vi­je­ku ni­su Ar­ba­na­si ima­li ni svo­je na­ci­o­nal­ne cr­kve ni svo­je dr­ža­ve. Tur­ska in­va­zi­ja ih je za­te­kla po­ci­je­pa­ne i pod­lo­žne do­ma­ćoj vla­ste­li i tu­đim di­na­sti­ma. Za­to ni­su ni mo­gli iz­ni­je­ti iz sred­njeg vi­je­ka ne­kih uspo­me­na na lju­de i do­ga­đa­je svo­je na­ci­o­nal­ne pro­šlo­sti. Je­di­no se sa­ču­vao spo­men na na­rod­nog ju­na­ka Sken­der­be­ga i ma­glo­vi­to sje­ća­nje na Le­ku Du­ka­đi­na. Uska ple­men­ska svi­jest bi­la je smet­nja da se raz­vi­je na­ci­o­nal­na so­li­dar­nost. Osim to­ga, hri­šćan­ski Ar­ba­na­si su pri­pa­da­li dvi­je­ma kon­fe­si­ja­ma, pra­vo­slav­noj i ka­to­lič­koj. Ne­po­ve­za­ni ni vje­rom ni tra­di­ci­ja­ma, Ar­ba­na­si su slu­ži­li Tur­ci­ma i bi­li im po­u­zda­ni po­moć­ni­ci pri gu­še­nju hri­šćan­skih po­kre­ta.
Va­lja raz­li­ko­va­ti one Ar­ba­na­se ko­ji su se ra­ni­jih vre­me­na od­se­li­li na jug u grč­ke ze­mlje. To su bi­li Ar­ba­na­si pra­vo­slav­ne vje­re, ko­ji su ži­vo uče­stvo­va­li u na­ci­o­nal­nim po­kre­ti­ma, ali ne kao Ar­ba­na­si, ne­go kao Gr­ci”, za­klju­ču­je autor.
NA­STA­VI­ĆE SE