PRI­RE­DIO: DR VU­KIĆ ILIN­ČIĆ


Zna­ča­jan dio član­ka Vla­di­slav Ska­rić po­sve­ću­je po­ku­ša­ji­ma bal­kan­skih hri­šća­na da se od­u­pru tur­skoj do­mi­na­ci­ji, ali i na­sto­ja­nji­ma da se kroz vje­ko­ve ne uga­si iskra na­ci­o­nal­ne sa­mo­svi­je­sti i že­lje za slo­bo­dom. Na­vo­de­ći da je dru­ga po­lo­vi­na 17. vi­je­ka ozna­či­la po­če­tak kra­ja tur­ske im­pe­ri­je, autor pi­še da­lje da su pro­di­ra­njem hri­šćan­ske voj­ske na Bal­kan i pr­vim tur­skim po­ra­zi­ma „oži­ve­le na­de bal­kan­skih hri­šća­na”. U ra­tu 1683–1699. sul­ta­no­vi hri­šćan­ski po­da­ni­ci Sr­bi, Ar­ba­na­si i Gr­ci iz­da­šno su po­ma­ga­li Austri­ju i Mlet­ke. No hri­šćan­ski san o oslo­bo­đe­nju ne is­pu­ni se ni ovo­ga pu­ta. Tur­sko je car­stvo ima­lo još voj­nič­ke sna­ge da spri­je­či ili bar od­ga­đa svo­je ras­pa­da­nje. U ra­tu su ma­lak­sa­li i tur­ski ne­pri­ja­te­lji. Tur­ska voj­nič­ka sna­ga je do­du­še ma­lak­sa­va­la, jer je unu­tar­nja dez­or­ga­ni­za­ci­ja ras­ta­ka­la ži­vot­ne sna­ge ca­re­vi­ne. Ali je ras­pa­da­nje išlo la­ga­no, pa je tre­ba­lo da se po­ja­vi još je­dan tur­ski ne­pri­ja­telj, Ru­si­ja, da Tur­ska, sa­da po­dr­ža­va­na od dru­gih evrop­skih dr­ža­va, po­la­ko u eta­pa­ma, da­ljih 200 go­di­na iz­gu­bi sko­ro sve svo­je ze­mlje u Evro­pi.
Hri­šća­ni, ko­ji i po­sli­je ve­li­ko­ga ra­ta 1683–1699. osta­do­še neo­slo­bo­đe­ni, tr­pje­li su mno­go. Po­sle­di­ce ra­ta bi­le su, na­ro­či­to za Sr­be, ve­o­ma te­ške. Ugled­ni lju­di i na­rod­ne vo­đe, uko­li­ko ni­su iz­gi­nu­li, mo­ra­li su emi­gri­ra­ti. Oni­ma što su osta­li na kuć­nom pra­gu, pa se ka­ko-ta­ko iz­mi­ri­li s Tur­ci­ma, po­gor­ša­lo se sta­nje. Pri­vi­le­gi­je, što su ih ima­le na­rod­ne star­je­ši­ne, uki­nu­te su. Tur­ski bje­gun­ci iz Dal­ma­ci­je, Hr­vat­ske i Ugar­ske, ko­ji su ta­mo iz­gu­bi­li spa­hi­lu­ke i agi­lu­ke, na­sta­ni­li su se po Bo­sni i po Sr­bi­ji, gdje su do­bi­li spa­hi­lu­ke i agi­lu­ke iz­bje­glih Sr­ba. Sa iz­bje­glim na­rod­nim vo­đa­ma i sve­šten­stvom iz­bje­glo je i ne­što na­ro­da. Ovi bje­gun­ci, ko­ji su se na­sta­ni­li u Ugar­skoj i Sre­mu, or­ga­ni­zo­va­li su ta­mo srp­sko kul­tur­no te­ži­šte. Za­o­sta­li pro­re­đe­ni srp­ski na­rod, na­ro­či­to u kra­je­vi­ma ko­ji su bi­li bli­že ar­ban­skoj et­nič­koj obla­sti, bio je iz­lo­žen na­si­lji­ma mu­sli­man­skih Ar­ba­na­sa. Ovi su si­la­zi­li sa svo­jih pla­ni­na, na­pa­da­li su srp­ske ra­ta­re i oti­ma­li im ze­mlje ko­je su ovi sto­čar­ski gor­šta­ci pre­tva­ra­li u li­va­de i pa­šnja­ke. Za­to je agri­kul­tu­ra ovih kra­je­va na­za­do­va­la, a et­nič­ke pri­li­ke se po­če­le mi­je­nja­ti na šte­tu srp­skog ele­men­ta ko­ji je i da­lje uz­mi­cao pred ar­ban­skim na­pa­da­či­ma. Ovaj pro­ces je išao u ra­čun po­li­tič­kim pla­no­vi­ma Tur­ske, pa su vla­sti pu­sti­le Ar­ba­na­se da ra­de šta ho­će, jer su im oni bi­li po­u­zda­ni­ji od Sr­ba.
Sr­bi, kod ko­jih je cr­kva i na­rod­na pje­sma po­dr­ža­va­la tra­di­ci­je iz sta­rog do­ba dr­žav­ne sa­mo­stal­no­sti, na­šav­ši se u po­gor­ša­nim pri­li­ka­ma i da­lje su žud­no oče­ki­va­li svo­je oslo­bo­đe­nje, pa su po­ma­ga­li sva­ku ak­ci­ju pro­tiv Tu­ra­ka ko­ja je do­la­zi­la čas od Austri­je čas od Ru­si­je. Na­ro­či­to se sa­da is­ti­če Cr­na Go­ra. Od go­di­ne 1499. ova je ma­la br­do­vi­ta ze­mlja bi­la u sa­sta­vu tur­skog car­stva, ali su ve­ze ko­je su je ve­za­le za car­stvo bi­le la­ba­ve. U ve­li­kom ra­tu 1683–1699. Cr­no­gor­ci su po­ma­ga­li voj­nič­ku ak­ci­ju Mle­ta­ka pro­tiv Tur­ske. Od to­ga vre­me­na se Cr­na Go­ra sma­tra­la slo­bod­nom ze­mljom. Kad je u 18. vi­je­ku mle­tač­ka sna­ga po­če­la ma­lak­sa­va­ti, Cr­no­gor­ci su se okre­nu­li Ru­si­ji, s ko­jom su bi­li du­hov­no ve­za­ni ve­rom, pa su po­ma­ga­li go­to­vo sva­ku ru­sku ak­ci­ju pro­tiv Tu­ra­ka.
Za­po­če­to ra­to­va­nje s Tur­ci­ma u dru­goj po­lo­vi­ni 17. vi­je­ka Austri­ja je na­sta­vi­la i u 18. vi­je­ku, pa je vo­di­la s nji­ma tri ra­ta (1716–1718,1736–1739,1789–1791). Bal­kan­ski Sr­bi su po­ma­ga­li Austri­ju svo­jim do­bro­vo­ljač­kim od­re­di­ma, na­ro­či­to u tre­ćem ra­tu, ka­da su sr­bi­jan­ski do­bro­volj­ci for­mi­ra­li od­re­de „fraj­ko­ra­ca“. No austrij­ski su se ra­to­vi svr­ša­va­li uglav­nom sa ne­u­spje­hom, pa su Sr­bi i da­lje osta­ja­li u tur­skom po­dan­stvu i sno­si­li po­sle­di­ce svo­je iz­da­je. Osvje­do­čiv­ši se, da je uzda­nje u austrij­sku po­moć var­lji­vo, Sr­bi su ste­kli uvje­re­nje da se mo­ra­ju uzda­ti sa­mo u svo­ju sna­gu.
U tom uvje­re­nju di­gli su Sr­bi u Be­o­grad­skom pa­ša­lu­ku go­di­ne 1804. usta­nak, ko­ji je imao znat­na uspje­ha. Oslo­bo­đe­na Sr­bi­ja for­mi­ra­la se kao dr­ža­va pod vo­ždom Ka­ra­đor­đem Pe­tro­vi­ćem i odr­ža­la se do 1813. Ta­da su Sr­bi, pre­pu­šte­ni pot­pu­no sa­mi se­bi, pod­le­gli tur­skoj nad­mo­ći. Ali sa­mo za krat­ko vri­je­me. Go­di­ne 1815. Sr­bi se opet po­bu­ni­še. Ka­ko su ovo­ga pu­ta pri­li­ke za njih bi­le bo­lje, obra­zo­va se no­va srp­ska dr­ža­vi­ca pod kne­zom Mi­lo­šem Obre­no­vi­ćem, za­vi­sna do­du­še od Tur­ske, ali sa to­li­ko ži­vot­ne sna­ge da se kroz sve unu­tar­nje i spo­lja­šnje ne­pri­li­ke odr­ža­la, pro­ši­ri­la i naj­po­sli­je oslo­bo­di­la i dru­ge Sr­be, pa Hr­va­te i Slo­ven­ce, i stvo­ri­la dr­ža­vu Ju­go­sla­vi­ju, na­vo­di u tek­stu Ska­rić, za­vr­ša­va­ju­ći po­gla­vlje ko­je je po­sve­tio pri­ka­zu bor­be Sr­ba pro­tiv do­mi­na­ci­je i vla­sti Tu­ra­ka, a po­lo­ža­ju pre­o­sta­lih bal­kan­skih na­ro­da, pr­ven­stve­no Gr­ci­ma, Bu­ga­ri­ma i Al­ban­ci­ma, po­sve­ću­ju­ći po­seb­no po­gla­vlje.
(Na­sta­vi­će se)