PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Is­klju­če­ni iz dr­žav­ne slu­žbe, usta­vo­bra­ni­telj­ski pr­va­ci ba­vi­li su se svo­jim po­slo­vi­ma i ni­je­su pre­ki­da­li opo­zi­ci­o­nar­sku dje­lat­nost. Oni su uspje­šno or­ga­ni­zo­va­li i iz­ve­li Vu­či­će­vu bu­nu (1842) i pri­nu­di­li kne­za Mi­ha­i­la da bje­ži iz ze­mlje. Ga­ra­ša­ni su bi­li glav­ni or­ga­ni­za­to­ri bu­ne u Be­o­grad­skom okru­gu. Znoj i krv Ga­ra­ša­ni­na uzi­da­na je u te­me­lje usta­vo­bra­ni­telj­skog re­ži­ma. Kne­že­ve pri­sta­li­ce uhva­ti­le su Mi­lu­ti­na kod Ba­ra­je­va i od­sje­kle mu gla­vu, a sju­tra­dan su isto ura­di­li sa Lu­kom (Mi­lu­ti­no­vim si­nom prim.prir.) u Groc­koj. U vri­je­me bu­ne Ili­ja je bo­ra­vio u Vla­škoj, gdje je ra­ni­je oti­šao da oba­vi polj­ske ra­do­ve na po­ro­dič­noj mo­ši­ji. O po­ro­dič­noj tra­ge­di­ji iz­vi­je­sti­li su ga po­bu­nje­ni­ci, i on je bio, uz gro­zni­cu ko­ja ga je pret­hod­no ba­ci­la u po­ste­lju, „ovim uža­snim iz­ve­sti­ja­ma ubi­jen”. Ili­ja Ga­ra­ša­nin i Sto­jan Si­mić od­mah su po­hi­ta­li u ze­mlju.
Na Mi­trov­dan 1842. go­di­ne knez (Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić –prim.prir.) uka­zom je ime­no­vao Sa­vjet, a za sa­vjet­ni­ka po­sta­vio Ili­ju Ga­ra­ša­ni­na. Istog da­na, dru­gim uka­zom, do­di­je­lio mu je još jed­no zva­nje – po­moć­ni­ka mi­ni­stra unu­tra­šnjih po­slo­va. Nje­ga, iz­gle­da, ni­je­su mo­gle mi­mo­i­ći dvo­stru­ke oba­ve­ze i on ih je sa­vje­sno oba­vljao.
Ru­si su uslo­vi­li pri­zna­nje dru­gog iz­bo­ra kne­za Alek­san­dra (Vi­dov­dan 1843) od­la­skom iz ze­mlje Vu­či­ća i Pe­tro­ni­je­vi­ća. Na­rod­na skup­šti­na sa­sta­la se u Kra­gu­jev­cu 9. i 10. av­gu­sta ra­di do­no­še­nja od­lu­ke o ovom za­htje­vu. Dru­gog da­na ra­da skup­šti­na je pri­hva­ti­la ru­ski za­htjev na in­si­sti­ra­nje Vu­či­ća i Pe­tro­ni­je­vi­ća, uvje­re­nih da je to je­di­no rje­še­nje i da je pri­vre­me­no. Tog da­na knez je ostao bez pred­sjed­ni­ka vla­de i mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va (Pe­tro­ni­je­vić) i mi­ni­stra unu­tra­šnjih dje­la (Vu­čić). De­vet da­na ka­sni­je oni su na­pu­sti­li Sr­bi­ju.
Knez se na­šao u ne­za­vid­noj si­tu­a­ci­ji – nje­gov iz­bor je po­tvr­đen, ali je ostao „bez dva naj­krep­ča stu­ba”. Istog onog da­na ka­da je Skup­šti­na pri­hva­ti­la uda­lje­nje dvo­ji­ce usta­vo­bra­ni­telj­skih pr­va­ka, knez se obra­tio pi­smom Ili­ji Ga­ra­ša­ni­nu. Oci­je­niv­ši da se na­la­zi u „vi­ru bur­ni za­me­ša­telj­stva”, knez mu se, iako su o to­me usme­no raz­go­va­ra­li, obra­ća pi­sme­no i oda­je pri­zna­nje na iskre­no­sti, rev­no­sti i „bez od­mor­nom ot­pra­vlja­nju” dr­žav­nih po­slo­va i po­zi­va ga da mu pru­ži po­moć u za­i­sta kri­tič­nom tre­nut­ku. Knez mu je po­nu­dio „me­sto op­šće­po­či­ta­je­mog na­šeg G. Avra­ma, do po­vrat­ka nje­go­vog, ko­je daj Bo­že da bi što sko­ri­je bi­lo, u ka­če­stvu pri­vre­me­nog mog pred­stav­ni­ka i po­pe­či­te­lja ino­stra­ni de­la, za­stu­pa­ti iz­vo­li­te”. Bio je u tri­de­set dru­goj go­di­ni ži­vo­ta ka­da mu je po­nu­đe­no naj­vi­še dr­žav­no zva­nje, ali on ga ni­je pri­hva­tio.
Ga­ra­ša­ni­nov od­go­vor ni­je sa­ču­van, pa ne zna­mo či­me je prav­dao od­bi­ja­nje vi­so­kog po­lo­ža­ja. U pi­smu Pe­tro­ni­je­vi­ću on je na­veo dva, a osta­le je pre­ću­tao, jer „dru­go sve sa­mo bi ust­me­no mo­gao pri­po­ve­da­ti’’. Pr­vo, ne osje­ća se spo­sob­nim za ta­kvu du­žnost i, dru­go, mje­sto mi­ni­stra unu­tra­šnjih po­slo­va pre­pu­stio bi Ste­fa­nu Pe­tro­vi­ću Kni­ća­ni­nu, ko­jeg oni ni­je­su pred­vi­dje­li za taj po­lo­žaj. „Ve­ruj­te mi ta­ko pre­mno­go po­sla imam da sam zbu­njen”, pi­sao mu je 22. sep­tem­bra 1843. go­di­ne i usu­đi­vao se da po­sa­vje­tu­je znat­no sta­ri­je i is­ku­sni­je po­li­ti­ča­re: „Ni u naj­ve­ćoj ja­ro­sti ne­moj­te ni­šta bez pre­do­stro­žno­sti či­ni­ti ni pred­u­zi­ma­ti”.
Kri­za oko upot­pu­va­nja vla­de ri­je­še­na je ta­ko što je knez po­sta­vio Alek­su Si­mi­ća za Pe­tro­ni­je­vi­će­va za­mje­ni­ka, a „čle­na So­ve­ta pol­kov­ni­ka i ka­va­lje­ra Ili­ju M. Ga­ra­ša­ni­na za po­pe­či­te­lja vnu­tre­ni de­la” (6. ok­to­bra 1843).
On je du­žnost mi­ni­stra unu­tra­šnjih dje­la oba­vljao du­go, do 1852. go­di­ne. Ovo mi­ni­star­stvo ob­je­di­nja­va­lo je po­li­ci­ju, voj­sku, pri­vre­du, zdrav­stvo i sa­o­bra­ćaj. Ga­ra­ša­ni­no­va ulo­ga u učvr­šće­nju i sta­bi­li­zo­va­nju usta­vo­bra­ni­telj­skog re­ži­ma bi­la je pr­vo­ra­zred­na, po­seb­no u vri­je­me od­su­stvo­va­nja Vu­či­ća i Pe­tro­ni­je­vi­ća. Tih da­na on je bio pr­va lič­nost re­ži­ma. Sve ak­ci­je i bu­ne Obre­no­vi­ća uspio je da su­zbi­je i ugu­ši. Bud­nim okom pra­tio je sva­ki po­kret pro­tje­ra­nih kne­že­va.
Go­di­ne 1844. Ga­ra­ša­nin je čvrst stub usta­vo­bra­ni­telj­skog re­ži­ma. On je pra­tio Obre­no­vi­će, su­zbi­jao bu­ne, mi­rio usta­vo­bra­ni­telj­ske pr­va­ke, i či­nio sve da vra­ti u Sr­bi­ju Vu­či­ća i Pe­tro­ni­je­vi­ća. Osim što je bio u stal­nom kon­tak­tu sa kon­zu­li­ma u Be­o­gra­du, on je odr­ža­vao re­dov­nu pre­pi­sku sa La­za­rom To­do­ro­vi­ćem, srp­skim ka­pu­će­ha­jom u Ca­ri­gra­du, kao da je on, a ne Alek­sa Si­mić, bio mi­ni­star spolj­nih po­slo­va.
Po­vra­tak Vu­či­ća i Pe­tro­ni­je­vi­ća u Sr­bi­ju sep­tem­bra 1844. go­di­ne do­nio mu je zna­čaj­no olak­ša­nje u oba­vlja­nju dr­žav­nih po­slo­va. Ugu­še­nje Ka­tan­ske bu­ne, ko­ja je iz­bi­la na­red­nog mje­se­ca, ni­je vi­še bi­lo is­klju­či­vo nje­go­va bri­ga. Vu­čić je do­la­zio do iz­ra­ža­ja, kao ka­bi­net­ski sa­vjet­nik, s ve­li­kim ovla­šće­nji­ma. Ga­ra­ša­nin je za­dr­žao sa­vjet­nič­ko mje­sto i Mi­ni­star­stvo unu­tra­šnjih dje­la, a Avram Pe­tro­ni­je­vić vra­tio se na po­lo­žaj pred­sjed­ni­ka vla­de i mi­ni­stra ino­stra­nih po­slo­va. Kra­jem go­di­ne, ka­da je sa­sta­vljao Na­čer­ta­ni­je, Ga­ra­ša­nin je bio ras­te­re­ćen ne­kih dr­žav­nih oba­ve­za, pa je tom po­slu mo­gao da po­sve­ti vi­še pa­žnje.(NA­STA­VI­ĆE SE)