PRI­RE­DIO: DR VU­KIĆ ILIN­ČIĆ


Vla­di­slav Ska­rić je je­dan dio svog op­šir­nog tek­sta po­sve­tio i opi­si­va­nju pri­li­ka u vla­da­ju­ćim tur­skim kru­go­vi­ma, na­vo­de­ći da zna­tan dio pri­pad­ni­ka tog slo­ja tur­skog dru­štva ima hri­šćan­sko po­ri­je­klo: „Hri­šćan­ski re­ne­ga­ti, ko­ji za­u­ze­še vi­še po­lo­ža­je u voj­sci i ad­mi­ni­stra­ci­ji, uči­ni­li su Tur­ci­ma ve­li­kih uslu­ga u osva­ja­nju i u or­ga­ni­zo­va­nju dr­ža­ve. Ve­li­ke tur­ske voj­sko­vo­đe i dr­žav­ni­ci pr­vih ve­ko­va bi­li su do­brim de­lom ar­ban­ski, grč­ki i srp­ski re­ne­ga­ti. Ma­li je br­oj pra­vih Tu­ra­ka bio na vi­so­kim po­lo­ža­ji­ma. Od ve­li­kog bro­ja re­ne­ga­ta, po­me­nu­ću Ar­ba­na­sa Zgu­ra, ko­ji se god. 1444. bo­rio na tur­skoj stra­ni u bo­ju kod Var­ne, pa Sa­ga­na, pr­vog ve­zi­ra Meh­me­da II, a iz doc­ni­jih vre­me­na Ću­pri­lij­će; od Gr­ka Evre­mo­sa, Mi­ha­lje i Mah­mud­pa­šu An­đe­lo­vi­ća, a od Sr­ba Ah­me­da Her­ce­go­vi­ća i So­ko­lo­vi­ća. Po mi­šlje­nju ru­mun­skog hi­sto­ri­ka Ni­ko­le Jor­ge, tur­sko je car­stvo na­pre­do­va­lo sve do­tle, dok su njim upra­vlja­li hri­šćan­ski re­ne­ga­ti, a po­če­lo je pa­da­ti, kad su vođ­stvo pre­u­ze­le ca­ri­grad­ske efen­di­je.
Po­što je ne­sta­lo čla­no­va hri­šćan­skih di­na­sti­ja i ve­li­ke vla­ste­le, ko­je su Tur­ci ise­kli ili su iz­be­gli u tu­đi­nu, a ne­ki pre­šli na islam, osta­la je ma­la vla­ste­la, gra­đan­ski sta­lež i se­lja­ci. Njih Tur­ci ni­su si­li­li da pre­đu na islam. Šta vi­še, po­tvr­đu­ju­ći pri­vi­le­gi­je nji­ho­vih cr­kve­nih or­ga­ni­za­ci­ja, osta­vlja­ju­ći im cr­kve i ma­na­sti­re, da­li su im mo­guć­nost da­ljeg hri­šćan­skog ži­vlje­nja. Ali su se po­slu­ži­li nji­ho­vim voj­nič­kim spo­sob­no­sti­ma, pa ih upo­tre­blja­va­li kao rat­ni­ke, ve­ći­nom ne­re­gu­lar­nog ka­rak­te­ra. Ni na ovo ih Tur­ci ni­su si­li­li, ne­go su ih ma­mi­li po­vla­sti­ca­ma, ko­je je u tur­skom car­stvu imao sva­ko, bez ob­zi­ra na ve­ru, ko je vr­šio ma­kar ka­kvu voj­nič­ku slu­žbu. Voj­ni­ci hri­šćan­ske vjere ni­su da­va­li ni ha­ra­ča, ko­ji je ina­če pla­ćao go­to­vo sva­ki od­ra­sli ne­mu­sli­man. Za­to i vi­di­mo sve do kra­ja 17. vi­je­ka u tur­skoj voj­sci mno­go­broj­ne hri­šća­ne.
Po­ko­re­ni hri­šća­ni, iz­u­zev­ši re­ne­ga­te, ni­su se la­ko mi­ri­li sa gu­bit­kom svo­jih dr­ža­va, pa su se uzda­li da će po­vra­ti­ti svo­ju iz­gu­blje­nu ver­sko-na­ci­o­nal­nu slo­bo­du po­mo­ću hri­šćan­skih ka­to­lič­kih dr­ža­va. To je uzda­nje bi­lo ži­vo u 15. i 16. vi­je­ku. Po­moć je iš­če­ki­va­na od pa­pe, Špa­ni­je, Mle­ta­ka i Ugar­ske. I po­moć je do­la­zi­la s te stra­ne, ali je oslo­bo­đe­nje tur­skih hri­šća­na iz­o­sta­lo. Osva­ja­nja po Ugar­skoj u 16. vije­ku ubi­la su pot­pu­no ot­por­ni duh bal­kan­skih na­ro­da. Ka­ko su ta­da mi­sli­li bal­kan­ski hri­šća­ni, do­bro je pri­ka­zao je­dan put­nik ko­ji je god.1530.pu­to­vao kroz Bo­snu. Nje­mu su bo­san­ski hri­šća­ni ka­zi­va­li da su oni sa ve­li­kom če­žnjom oče­ki­va­li po­moć i oslo­bo­đe­nje od ugar­skih i austrij­skih hri­šća­na, ali su se uvje­ri­li, da i oni slu­ša­ju tur­skog ca­ra i mo­le ga za mir. Je­dan re­zig­ni­ran i oča­jan hri­šća­nin mu je re­kao:“Ka­da vi ne­će­te da po­mog­ne­te na­ma, mi će­mo po­mo­ći Tur­ci­ma, da i vas te­ra­ju.“
Go­vo­re­ći o ot­po­ru hri­šća­na pre­ma tur­skoj vla­sti, autor na­vo­di da su mno­gi od njih „očaj­ni, a zbog kon­spi­ra­ci­ja sa tur­skim ne­pri­ja­te­lji­ma če­sto pu­ta i kom­pro­mi­to­va­ni, be­ža­li iz Tur­ske u Dal­ma­ci­ju, Hr­vat­sku i Ugar­sku, pa su u ovim ze­mlja­ma kao usko­ci i or­ga­ni­zo­va­ni gra­ni­ča­ri na­sta­vlja­li bor­bu pro­tiv Tu­ra­ka. To su bi­li be­gun­ci iz srp­skih ze­ma­lja, zva­ni Ra­ša­ni. Oni su u slu­žbi austrij­skih vla­da­ra uče­stvo­va­li u svim bor­ba­ma pro­tiv Tu­ra­ka od 16. do 19. vi­je­ka. Ali hri­šća­ni, ko­ji su osta­li u Tur­skoj, ima­li su s Tur­ci­ma ka­kav-ta­kav sno­šljiv ži­vot. Sul­tan im je dao cr­kve­nu sa­mo­stal­nost i ni­je im di­rao u ple­men­sku i kne­žin­sku auto­no­mi­ju, ko­ja je ima­la oslon­ca u voj­ni­ci­ma hri­šća­ni­ma u tur­skoj slu­žbi. Uko­li­ko se ipak ni­su mo­gli sa­ču­va­ti od na­si­lja, ko­ja ni sul­tan ni­je mo­gao spre­či­ti, od­me­ta­li su se mno­gi u go­ru, pa su kao haj­du­ci vr­ši­li re­pre­sa­li­je nad na­sil­ni­ci­ma, sve­ti­li im se ili ih stra­hom od osve­te pri­mo­ra­va­li da na­si­lja uma­nje.
Svo­je za­ma­šne pla­no­ve, da pre­ko Ugar­ske pro­dru da­lje u sred­nju Evro­pu, Tur­ci ni­su mo­gli ostva­ri­ti, jer u 16. i 17. vi­je­ku Tur­ci ni­su bi­li vi­še ono što su bi­li u 14. i 15. vi­je­ku, i njih je za­hva­tio onaj mo­ral­ni kva­rež zbog ko­ga su is­pro­pa­da­le bal­kan­ske hri­šćan­ske dr­ža­ve. U naj­ve­ćem na­po­nu tur­ske dr­ža­ve, za vla­da­nja sul­ta­na Su­lej­ma­na (1520–1566), po­ka­zi­va­li su se zna­ci de­ka­den­ci­je u so­ci­jal­nom ži­vo­tu, u ad­mi­ni­stra­ci­ji i u voj­sci. Ca­re­vi­na je ima­la još po ko­ji uspjeh i u pr­voj po­lo­vi­ni 17. vi­je­ka, ali je već u dru­goj po­lo­vi­ni isto­ga vi­je­ka po­če­lo pro­pa­da­nje“, za­klju­ču­je autor u tek­stu ovu te­ma­ti­ku.
(Na­sta­vi­će se)