PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Po­sli­je 1906. go­di­ne ori­gi­na­lu se gu­bi sva­ki trag. Mi­len­ko Vu­ki­će­vić mo­gao je da do­bi­je Na­čer­ta­ni­je od kra­lja Pe­tra. Bez kra­lje­vog do­pu­šte­nja on ni­je smio da ga štam­pa. Mo­žda se po­tom uvi­dje­lo da je ti­me uči­nje­na po­gre­ška. Ako je­ste, ori­gi­nal je po­no­vo smje­šten u skro­vi­te fi­o­ke di­na­sti­je Ka­ra­đor­đe­vić, gdje bi tre­ba­lo tra­ga­ti za njim. Pre­ma ka­zi­va­nju Je­le­ne Stra­nja­ko­vić, njen su­prug Dra­go­slav uspio je da do­bi­je do­zvo­lu za rad u Dvor­skoj ar­hi­vi, gdje je pro­na­šao ko­ve­rat sa nat­pi­som „Ga­ra­ša­ni­no­vo Na­če­r­ta­ni­je”, ali do­ku­men­ta u nje­mu ni­je bi­lo. Svi na­ši na­po­ri da do­bi­je­mo do­zvo­lu za rad u ovoj ar­hi­vi osta­li su bez­u­spje­šni. Pre­ma uvje­ra­va­nju po­ro­di­ce Ga­ra­ša­nin, kod njih se vi­še ne na­la­zi ni­ka­kav ru­ko­pis Ili­je Ga­ra­ša­ni­na.
U isto­ri­o­gra­fi­ji ni­je po­zna­to da su is­tak­nu­ti srp­ski po­li­ti­ča­ri i dr­žav­ni­ci ko­ri­sti­li Na­čer­ta­ni­je ili iz­no­si­li svoj sud o nje­mu. Mi­šlje­nje Jo­va­na Ri­sti­ća, Ni­ko­le Pa­ši­ća, da po­me­ne­mo sa­mo njih, o Na­čer­ta­ni­ju bi­lo bi od ko­ri­sti za pro­u­ča­va­nje spi­sa i upo­red­nog sa­gle­da­va­njaa nji­ho­vih po­gle­da o srp­skoj dr­žav­noj ide­ji. (...)
Srp­ski na­rod imao je u 19. i 20. vi­je­ku tri ve­li­ka dr­žav­ni­ka – Ili­ju Ga­ra­ša­ni­na, Jo­va­na Ri­sti­ća i Ni­ko­lu Pa­ši­ća. Za raz­li­ku od Ri­sti­ća i Pa­ši­ća, Ga­ra­ša­nin je bio sa­mo­uk dr­žav­nik, ko­ji je mlad stu­pio u slu­žbu i re­la­tiv­no br­zo do­šao do naj­vi­ših dr­žav­nih zva­nja.
Ili­ja Ga­ra­ša­nin je ro­đen 16. ja­nu­a­ra 1812. go­di­ne u se­lu Ga­ra­ši­ma u Kra­gu­je­vač­koj na­hi­ji. Otac Mi­lu­tin Sa­vić bio je uče­snik oba ustan­ka, sa­vjet­nik i is­tak­nu­ti tr­go­vac iz vre­me­na pr­ve vla­da­vi­ne kne­za Mi­lo­ša i kne­za Mi­ha­i­la. Ško­lo­va­nje Ili­ji­no bi­lo je ne­re­dov­no i po­vr­šno. Do­bro sto­je­ći otac do­vo­dio je ku­ći uči­te­lje da mu dje­cu uče knji­zi. Po­tom je si­na po­slao u grč­ku ško­lu u Ze­mu­nu i nje­mač­ku ško­lu u Ora­ho­vi­ci (Ba­nat). Na to­me se za­vr­ši­lo nje­go­vo ško­lo­va­nje, po­što ni­je po­zna­to da je bi­lo gdje iz­u­ča­vao dru­ge „na­u­ke”.
Ože­nio se po­što je na­vr­šio 21. go­di­nu (1833) So­fi­jom (So­kom), ćer­kom be­o­grad­skog tr­gov­ca Ili­je Da­ni­ća. Iz ovog bra­ka po­ti­ču dva si­na – Sve­to­zar i Mi­lu­tin.
Knez Mi­loš pri­mio je Ga­ra­ša­ni­na u dr­žav­nu slu­žbu na oče­vu mol­bu i po­sta­vio ga za ca­ri­ni­ka u Vi­šnji­ci (1834). Za­tim ga je pre­mje­stio u be­o­grad­sku ca­ri­nar­ni­cu, kroz ko­ju su pro­la­zi­li svi va­žni­ji tr­go­vač­ki po­slo­vi. Njoj su, ina­če, bi­le pod­re­đe­ne sve osta­le ca­ri­nar­ni­ce. Po­ro­dič­na tra­di­ci­ja i tro­go­di­šnji rad na ca­ri­ni ni­je­su ga za­in­te­re­so­va­li za tr­go­vi­nu, po­što, oči­gled­no, ni­je imao tr­go­vač­kog ta­len­ta.
Za­tim se po­ja­vi­la ku­ga u Sr­bi­ji, pa je knez an­ga­žo­vao Ga­ra­ša­ni­na na nje­nom su­zbi­ja­nju.
Pro­nic­lji­vi knez osje­tio je u da­ro­vi­tom mla­di­ću bu­du­ćeg dr­žav­ni­ka, čim ga je, u dva­de­set pe­toj go­di­ni ži­vo­ta, iza­brao za čla­na Knja­že­skog so­vje­ta, naj­vi­še usta­no­ve u ze­mlji. Obre­no­vić je 10. ok­to­bra 1837. go­di­ne iz­vr­šio re­or­ga­ni­za­ci­ju Sa­vje­ta, osno­vav­ši „Knja­žec­ki so­vjet” ili „So­vjet Knja­že­stva srb­skog”, ime­nu­ju­ći Ga­ra­ša­ni­na za nje­go­vog sed­mog čla­na. Već sle­de­ćeg mje­se­ca knez mu je do­di­je­lio još jed­nu du­žnost – uprav­ni­ka Voj­nog šta­ba. Ga­ra­ša­nin je isto­vre­me­no bio „na­še­ga So­vje­ta člen i šef vo­je­no-po­li­caj­ne kan­ce­la­ri­je”. Bio je još u či­nu pot­pu­kov­ni­ka, a pu­kov­nič­ko zva­nje do­bio je na­red­ne go­di­ne. Tad je na Ili­jin pred­log iz­vr­še­na po­dje­la nje­go­vog odje­lje­nja na Voj­no i Ko­me­sa­ri­jat­sko.On je ostao uprav­nik pr­vog, a Đor­đe Pro­tić je ime­no­van za uprav­ni­ka dru­gog odje­lje­nja.
Ga­ra­ša­nin je oba­vljao po­li­tič­ke i voj­ne po­slo­ve pri kra­ju vla­da­vi­ne kne­za Mi­lo­ša. Oko voj­ske ko­ju je knez stva­rao bi­lo je su­vi­še po­sla, ali je i on mo­rao da iz­vr­ša­va i oba­ve­ze sa­vjet­ni­ka. Ni­je bi­lo la­ko ra­di­ti na dvi­je stra­ne i on je mo­rao da ulo­ži mno­go tru­da da bi za­do­vo­ljio uvi­jek sum­nji­ča­vog kne­za. „Lju­be­zni Ili­ja! – Po­slo­vi su se ov­de umno­ži­li, a čle­no­va pri So­vje­tu ma­lo je, i ta­ko de­la mno­ga iz­o­sta­ju. Da bi se ovo po­sled­nje pred­u­pre­di­lo, pre­po­ru­ču­je­mo Vam, da po­i­ta­te što sko­ri­je ova­mo do­ći”, zah­ti­je­vao je knez 4. ju­la 1838. go­di­ne. I on je mo­rao da hi­ta iz Po­ža­rev­ca u Kra­gu­je­vac.
Kad je re­or­ga­ni­zo­va­na dr­žav­na upra­va po­čet­kom 1839, osno­va­no je Voj­no odje­lje­nje pri Mi­ni­star­stvu unu­tra­šnjih dje­la, a za na­čel­ni­ka po­sta­vljen Ga­ra­ša­nin. For­mi­ra­nje tzv. gar­ni­zon­ske voj­ske i do­no­še­nje voj­nih za­ko­na nje­go­vo je dje­lo.
Po­ro­di­ca Ga­ra­ša­nin ak­tiv­no je uče­stvo­va­la u di­na­stij­skim bor­ba­ma u Sr­bi­ji to­kom 19. vi­je­ka. Nji­ho­va opre­di­je­lje­nost pre­ma di­na­sti­ja­ma ni­je bi­la čvr­sta. Kad se sve sku­pa uzme u ob­zir, ova ku­ća bi­la je du­go i du­bo­ka oda­na, na­ro­či­to u dru­goj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka, vla­da­ri­ma iz do­ma Obre­no­vi­ća. Po­ro­dič­ni ugled ste­čen u ustan­ci­ma ostao je neo­kr­njen za sve vri­je­me ba­vlje­nja nje­nih čla­no­va dr­žav­nim i po­li­tič­kim po­slo­vi­ma. Ma­lo je po­ro­di­ca u Sr­bi­ji sa ta­kvom tra­di­ci­jom.
U sa­mom je­zgru usta­vo­bra­ni­telj­ske opo­zi­ci­je, ne­za­do­volj­ne po­li­ti­kom kne­za Mi­lo­ša, na­ro­či­to po­sli­je sti­ca­nja auto­no­mi­je, na­šla se cje­lo­kup­na po­ro­di­ca Ga­ra­ša­nin. Sta­ri tr­go­vac Ha­dži Mi­lu­tin te­ško je pod­no­sio kne­žev mo­no­pol u tr­go­vi­ni, ali je vje­što iz­bje­ga­vao da do­đe u otvo­ren su­kob sa Obre­no­vi­ćem. Dje­ca su sli­je­di­la oca, a po­seb­no Ili­ja, ko­ji je kao vi­so­ki či­nov­nik mo­rao da tr­pi kne­že­vu sa­mo­vo­lju. Usta­vo­bra­ni­telj­ska opo­zi­ci­ja, po­dr­ža­na od Ru­si­je, pr­vo je ugu­ši­la Jo­va­no­vu bu­nu ko­ju je or­ga­ni­zo­vao knez, a po­tom Obre­no­vi­ća pri­nu­di­la na ab­di­ka­ci­ju, uz ak­tiv­no uče­šće Mi­lu­ti­na i Ili­je.
(NA­STA­VI­ĆE SE)