PRI­RE­DIO: DR VU­KIĆ ILIN­ČIĆ


Ska­rić ta­ko­đe da­je i svo­je­vr­snu ka­rak­ter­nu, mo­ral­nu i psi­ho­lo­šku kom­pa­ra­ci­ju iz­me­đu Tu­ra­ka i bal­kan­skih hri­šća­na, go­vo­re­ći o uzro­ci­ma re­la­tiv­no la­kog i br­zog tur­skog pro­di­ra­nja u unu­tra­šnjost Bal­ka­na. U ovom nje­go­vom ra­du naj­bo­lje se vi­de i men­ta­li­tet­ske raz­li­ke iz­me­đu is­toč­njač­ke str­plji­vo­sti i lu­kav­stva s jed­ne, i neo­b­u­zda­ne i ne­sre­đe­ne slo­ven­ske pla­ho­vi­to­sti s dru­ge stra­ne: „Pre­la­zak Tu­ra­ka u Evro­pu bio je ko­ban za sve bal­kan­ske na­ro­de. Ni­je to­me uzrok voj­nič­ka sna­ga Tu­ra­ka, ne­go ra­stroj­stvo ko­je je vla­da­lo kod svih na­ro­da na Bal­ka­nu. Ot­po­ra je bi­lo, kad ja­čeg, kad sla­bi­jeg, ali je on bio uza­lu­dan jer mo­ral­ne si­le na hri­šćan­skoj i na tur­skoj stra­ni ni­su bi­le jed­na­ke. Mo­ral­ne sna­ge hri­šća­na i Tu­ra­ka sta­ja­le su u ja­koj dis­pro­por­ci­ji. Za­to su Tur­ci br­zo ši­ri­li svo­ju vlast, pa su za­vla­da­li ci­je­lim po­lu­o­str­vom za ne­što vi­še od sto go­di­na. Kod hri­šća­na ni­je bi­lo „slo­ge, po­šte­nja, re­da, oda­no­sti k dr­ža­vi, k du­žno­sti, k do­mo­vi­ni, k ve­ri”, ne­go je bi­lo „ne­na­si­te lič­ne ča­sto­lju­bi­vo­sti i naj­be­zob­zir­ni­je su­rev­nji­vo­sti...Tu se od vje­ko­va pro­du­ža­vao i ši­rio ras­cjep i me­đu­sob­na bor­ba, su­rev­nji­vost i ot­mi­čar­stvo. Bez­broj go­spo­da­ra mi­je­nja­lo se je­dan za dru­gim, da sva­ki na svoj na­čin glo­bi i na­si­ljem oba­si­plje se­la i gra­do­ve. I kad je su­kob me­đu hri­šćan­skom i mu­sli­man­skom vla­šću na­stu­pio; kad je po­stao ne­iz­bje­žan ko­nač­ni pad pod ino­ver­nu vlast – isto­ri­ja po­ka­zu­je, da je i u tim po­sled­njim tre­nu­ci­ma ma­lo ko na­šao do­volj­no sna­ge, da či­ni ono, što du­žnost za­po­ve­da.”
Na dru­goj stra­ni, kod Tu­ra­ka, bi­lo je „je­din­stvo i ap­so­lut­na lič­na cen­tra­li­za­ci­ja upra­ve; pro­sto­ta na­ra­vi i ogra­ni­če­nost po­tre­ba; oda­nost svo­jim vo­đa­ma, ka­dra da odo­li i naj­sil­ni­jim is­ku­še­nji­ma; gvo­zde­na di­sci­pli­na i po­kor­nost bez po­go­vo­ra; krep­ka pri­rod­na sna­ga, još ci­vi­li­za­ci­jom ne­smek­ša­na; po­lu­di­vlji ukus za ra­to­ve, opa­sno­sti i dr­ska pred­u­ze­ća; oda­nost i tvr­do­ća u vje­ri, do­tje­ra­na do fa­na­ti­zma, ko­ja je bor­bi da­va­la svoj po­zna­ti neo­do­lji­vi po­let – sve su to bi­le stra­ne neo­bič­ne gra­đan­ske i voj­nič­ke čvr­sto­će, skroz pro­tiv­ne go­re na­ve­de­nim sla­bo­sti­ma, ko­je su se na­la­zi­le u svih na­ro­da Bal­kan­skog po­lu­o­str­va.”
No, vr­hov­na tur­ska vlast se „slu­ži­la i dru­gim sred­stvi­ma, da uta­re put za osva­ja­nje, sred­stvi­ma po­li­tič­ke tak­ti­ke. Tur­ci su bi­li vje­šti po­li­ti­ča­ri. To su na­u­či­li od Vi­zan­ti­na­ca, po­zna­tih vir­to­u­za u po­li­tič­kom lu­kav­stvu, na­ro­či­to od onih ko­ji su stu­pi­li u tur­sku slu­žbu i pri­mi­li islam. Tur­ska osva­ja­nja su iz­vo­đe­na po pla­nu ko­ji je, či­ni se, bio uvi­jek isti. Ze­mlju, ko­ju su na­mer­ja­va­li osvo­ji­ti, oni su iz­ra­ni­je pri­pra­vlja­li za to. Če­stim pljač­ka­škim po­ho­di­ma svo­je ko­nji­ce uno­si­li su strah i ne­si­gur­nost u na­rod, a tim su sla­bi­li i ubi­ja­li ugled vla­sti, ko­ja ni­je mo­gla pru­ži­ti na­ro­du za­šti­te. Pljač­ka­njem su Tur­ci is­cr­plji­va­li eko­nom­sku sna­gu ze­mlje. Ubi­ja­njem i vo­đe­njem u rop­stvo pro­re­đi­va­li su sta­nov­ni­štvo ko­je je, uko­li­ko se spa­si­lo, bje­ža­lo u unu­tra­šnjost pa su osta­ja­li pu­sti gra­nič­ni kra­je­vi. U na­rod su pu­šta­li gla­so­ve da će tu bi­ti lak­ši dan­ci kad do­đe pod tur­sku vlast. A to ni­je bi­lo pra­zno obe­ća­nje, ne­go je od­go­va­ra­lo isti­ni. In­tri­ga­ma me­đu ve­li­kom vla­ste­lom i čla­no­vi­ma di­na­sti­ja ras­pi­ri­va­li su i ina­če ve­li­ku ne­slo­gu i ne­po­vje­re­nje me­đu nji­ma.
U pr­vo vri­je­me osvo­je­nja ni­su anek­to­va­li ze­mlju, ne­go su joj osta­vlja­li auto­no­mi­ju pod sul­ta­no­vim pro­tek­to­ra­tom. Va­za­li su mo­ra­li pla­ća­ti da­nak sul­ta­nu, da­va­ti mu po­moć­nu voj­sku, do­zvo­li­ti da u ne­ke tvr­đa­ve kraj glav­nih dru­mo­va Tur­ci sta­ve svo­je po­sa­de, i pu­šta­ti da tur­ski čet­ni­ci pro­la­ze kroz va­zal­nu ze­mlju u da­lje tu­đe kra­je­ve, da ta­mo pljač­ka­ju, ro­be i uno­se strah i za­bu­nu.
Osje­ća­ju­ći da se pri­mi­če kraj, hri­šćan­ski su vla­da­ri po­ku­ša­va­li da od­go­de ko­nač­ni pad, oče­ku­ju­ći da bi pri­je pa­da mo­gao na­sta­ti ka­kav sre­ćan obrt. Ra­di to­ga su, do­du­še te­ška sr­ca, da­va­li sul­ta­ni­ma za že­ne svo­je se­stre i kće­ri. Bu­gar­ski car Ši­šman dao je svo­ju se­stru Ta­ma­ru, srp­ska kne­gi­nja Mi­li­ca kćer Oli­ve­ru, a de­spot Đu­rađ Bran­ko­vić kćer Ma­ru.” Is­ti­ču­ći da je to če­sto bi­lo krat­kog da­ha ili da go­to­vo ni­ka­da i ni­je da­va­lo oče­ki­va­ne re­zul­ta­te, autor tek­sta, Vla­di­slav Ska­rić, za­klju­ču­je da „ni ova­kve žr­tve ni­su uvek po­ma­ga­le, a i kad su po­ma­ga­le, bi­lo je to za krat­ko vre­me”, te da su Tur­ci ima­li si­gu­ran na­čin za obez­bje­đi­va­nje svo­jih in­te­re­sa, a to je „pre­la­že­nje na islam hri­šća­na ko­ji ta­ko ni­su sa­mo iz­da­va­li hri­šćan­stvo ne­go su iz­ne­ve­ra­va­li i svo­je ple­me, te se pre­tva­ra­li u Tur­ke. Po shva­ta­nju ono­ga vre­me­na, to je bi­lo lo­gič­no, jer su islam i tur­stvo bi­li isto­vet­ni poj­mo­vi”...