Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


„U Cr­noj Go­ri kult knja­za Ni­ko­le raz­vi­ja se do ne­vi­đe­nih raz­mje­ra ne sa­mo u pe­ri­o­du 1878-1900, go­di­ne ne­go i pri­je i ka­sni­je. Knjaz Ni­ko­la je is­ti­cao svo­je „pr­vo mje­sto“ u srp­stvu. Pre­ma to­me, kod nje­ga su u ovom pe­ri­o­du po­sto­ja­le ne­re­al­ne am­bi­ci­je da je on vo­đa srp­skog na­ro­da i da će se Sr­bi, ba­rem oni u sa­sta­vu Tur­ske, oslo­bo­di­ti i uje­di­ni­ti pod kru­nom nje­go­ve di­na­sti­je. Za ta­kve am­bi­ci­je i že­lje u pri­log knja­zu Ni­ko­li išle su i spolj­no­po­li­tič­ke okol­no­sti; ne­po­pu­lar­nost sr­bi­jan­ske di­na­sti­je Obre­no­vi­ća u Sr­bi­ji i u srp­skom na­ro­du, nji­ho­va ja­sno iz­ra­že­na or­jen­ta­ci­ja na Austro­u­gar­sku, kao i čvr­sti oslo­nac Cr­ne Go­re na Ru­si­ju. Ta­ko­đe, u po­sled­nje dvi­je de­ce­ni­je XIX vi­je­ka i po­je­di­ni vi­đe­ni­ji Sr­bi sa ra­znih stra­na, oso­bi­to iz Voj­vo­di­ne, upi­ra­li su svo­je po­gle­de u Cr­nu Go­ru i knja­za Ni­ko­lu i u nje­ga po­la­ga­li na­de za oslo­bo­đe­nje“, na­vo­di autor i is­ti­če da „Cr­na Go­ra po svo­joj ve­li­či­ni, pri­vred­nom , kul­tur­nom i pro­svjet­nom raz­vit­ku, voj­noj i eko­nom­skoj sna­zi...ni­je mo­gla ima­ti ulo­gu srp­skog Pi­je­mon­ta.“
Osvr­ću­ći se na od­no­se sa Tur­skom, Ra­ko­če­vić is­ti­če da je „za jav­nost nje­go­va­no pri­ja­telj­stvo iz­me­đu Cr­ne Go­re i Tur­ske, a do­lje na te­re­nu bi­lo je sa­svim dru­ga­či­je“ jer su pri­li­kom raz­gra­ni­če­nja gra­ni­ce bi­le po­sta­vlje­ne ta­ko da su po­di­je­lje­na „ima­nja, šu­me, pa­šnja­ci, vo­do­po­ji ko­je su po­je­di­na ple­me­na vje­ko­vi­ma ko­ri­sti­la. Spo­ro­va je bi­lo na svim stra­na­ma“, na­vo­di Ra­ko­če­vić i do­da­je da je od 1882 .do 1892.bi­lo „oko 225 ubi­je­nih i ra­nje­nih cr­no­gor­skih i tur­skih dr­ža­vlja­na“, zbog če­ga je u se­lu Vi­nic­ki kod Be­ra­na 19. (31) 12.1899. pot­pi­san Pro­to­kol o mi­re­nju, u če­mu su uče­stvo­va­la „32 cr­no­gor­ska i 34 tur­ska gla­va­ra“.
Autor da­lje na­vo­di da je, po­red Tur­ske, ne­pri­ja­telj Cr­ne Go­re bi­la i Austro­u­gar­ska, ko­ja je to svo­je ne­pri­ja­telj­stvo is­po­lja­va­la u sva­koj pri­li­ci: „Austro­u­gar­ski pri­ti­sak bio je mno­go­stran. On se ni­je is­po­lja­vao sa­mo u voj­nič­kim i po­li­tič­kim mje­ra­ma, mno­go je te­ži bio eko­nom­ski pri­ti­sak“, te da je Austro­u­gar­ska na Ber­lin­skom kon­gre­su iz­dej­stvo­va­la da „Sta­ra Ra­ška (San­džak) osta­ne u po­sje­du Tur­ske, da bi da­lje slu­ži­la za raz­dva­ja­nje Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. Austro­u­gar­ska je do­bi­la i pra­vo da na te­ri­to­ri­ji Ra­ške obla­sti: u Plje­vlji­ma, Pri­je­po­lju i Pri­bo­ju dr­ži svo­je voj­ne gar­ni­zo­ne...kao i pra­vo voj­ne i sa­ni­tar­ne kon­tro­le u Bar­skom pri­sta­ni­štu“, gdje Cr­na Go­ra ni­je smje­la dr­ža­ti rat­nu flo­tu, ni­ti „u pri­mor­skom pod­ruč­ju gra­di­ti pu­te­ve“.
Ra­ko­če­vić is­ti­če sna­žnu po­ve­za­nost Cr­ne Go­re i Ru­si­je ko­ja joj u ra­znim vi­do­vi­ma pru­ža po­moć i na­vo­di da je ru­ska za­šti­ta Cr­noj Go­ri na­ro­či­to bi­la po­treb­na u spro­vo­đe­nju od­lu­ka Ber­lin­skog kon­gre­sa jer su joj „Tur­ska i Austri­ja pra­vi­le ra­zno­vr­sne smet­nje“. Ta­ko­đe, na­vo­di da je „srp­ska vla­da vo­di­la austro­fil­sku po­li­ti­ku, da se ru­ska vla­da na­ro­či­to sta­ra­la da odr­ži svoj uti­caj u Cr­noj Go­ri...pa je car Alek­san­dar III 1889.go­di­ne na­zdra­vio: “Pi­jem u zdra­vlje knja­za cr­no­gor­skog, je­di­nog iskre­nog i vjer­nog pri­ja­te­lja Ru­si­je“...To je iza­zva­lo ve­li­ko odu­še­vlje­nje u Cr­noj Go­ri...“
Go­vo­re­ći o od­no­si­ma su­ve­re­na Cr­ne Go­re i Sr­bi­je, knja­za Ni­ko­le i kra­lja Mi­la­na Obre­no­vi­ća, Ra­ko­če­vić is­ti­če da su „hlad­ni i obo­je­ni lič­nom mr­žnjom“, te da je zbog uda­je naj­sta­ri­je Ni­ko­li­ne ćer­ke Zor­ke za pre­ten­den­ta na sr­bi­jan­ski pre­sto Pe­tra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, ina­če Ka­ra­đor­đe­vog unu­ka, iz­me­đu knja­za Ni­ko­le i kra­lja Mi­la­na „do­šlo do te­ških in­tri­ga, mr­žnje i ne­pri­ja­telj­stva“, na šta je re­a­go­va­la i Austro­u­gar­ska pri­jet­njom da bi knja­žev even­tu­al­ni rad pro­tiv kra­lja Mi­la­na po­vla­čio za so­bom po­slje­di­ce. Knjaz je od­go­vo­rio da će „uvi­jek re­spek­to­va­ti in­te­re­se Mo­nar­hi­je, ali joj ne mo­že pri­zna­ti pra­vo da se mi­je­ša u unu­tra­šnje stva­ri Cr­ne Go­re, ko­je se nje ne ti­ču“. Pri­li­ku da se od­no­si dvi­je dr­ža­ve po­pra­ve pred­sta­vljao je do­la­zak Alek­san­dra Obre­no­vi­ća na sr­bi­jan­ski pre­sto 1893.go­di­ne. No­vi­ca Ra­ko­če­vić pi­še: „Zna­ju­ći da kralj Alek­san­dar ne­će ima­ti na­sljed­ni­ka, knjaz Ni­ko­la je sno­vao na­de da na upra­žnje­ni srp­ski pre­sto po­sli­je Alek­san­dra do­đe nje­gov sin Mir­ko“, ali da je „vi­jest o ubi­stvu kra­lja Alek­san­dra Obre­no­vi­ća“, kao i do­la­zak na pre­sto Sr­bi­je Pe­tra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, za­da­la „smrt­ni uda­rac ne­re­al­nim knja­že­vim pla­no­vi­ma i na­da­nji­ma da se srp­ski na­rod oslo­bo­di i uje­di­ni pod di­na­sti­jom Pe­tro­vić Nje­goš“.
„Sa osta­lim dr­ža­va­ma: Bu­gar­skom, Grč­kom, Ita­li­jom, Fran­cu­skom, En­gle­skom i Nje­mač­kom , Cr­na Go­ra odr­ža­va­će uglav­nom do­bre od­no­se“, za­klju­ču­je Ra­ko­če­vić.
(Na­sta­vi­će se)