Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Me­đu mno­gim iz­u­mi­te­lji­ma fil­ma bi­lo je ra­znih za­ba­vlja­ča, ali i onih či­ja in­te­re­so­va­nja ni­po­što ni­je­su bi­la za­ba­vljač­ka. Bi­lo je tu si­ne­a­sta ko­ji su osje­ća­li i neo­do­lji­vu po­tre­bu da do­ku­men­tu­ju ne­ke po­ja­ve ili do­ga­đa­je, pa su tra­ga­li za na­či­ni­ma da to i po­stig­nu. U tim tra­ga­nji­ma je do­ku­men­tar­ni film na­či­nio i pr­ve, po­ro­đaj­ne po­kre­te.
De­nis Ar­ka­di­je­vič Ka­uf­man (1896 –1954), po­znat u isto­ri­ji fil­ma kao Dzi­ga Ver­tov, bio je je­dan od tro­ji­ce si­no­va knji­ža­ra iz Bja­li­sto­ka, gra­da u polj­skom di­je­lu ru­skog car­stva.
U Sankt Pe­ters­bur­gu, mla­di De­nis je stu­di­rao me­di­ci­nu, psi­ho­lo­gi­ju i pi­sao pje­sme pod uti­ca­jem ru­skih fu­tu­ri­sta, od ko­jih je naj­zna­čaj­ni­ji bio Ma­ja­kov­ski.
Uzeo je pse­u­do­nim Dzi­ga Ver­tov, oba ta ime­na zna­če kre­ta­nje, pro­mje­nu, su­ge­ri­šu­ći zna­če­nje „či­gre” ili mo­žda „ne­pre­sta­nog kre­ta­nja” – što je bio ključ za epo­hu ko­ja je po­či­nja­la i za nje­go­vu ulo­gu u njoj. U stu­dent­skim da­ni­ma za­no­sio se avan­gard­nom umjet­no­šću a po­seb­no fu­tu­i­ri­zmom i po­e­zi­jom, eks­pe­ri­men­tu­ši­ći isto­vre­me­no sa zvu­kom. Ra­dio je u Re­vo­lu­ci­o­nal­nom film­skom ko­mi­te­tu, a 1918. po­ja­vlju­je se i kao mon­ta­žer i re­dak­tor film­skog žur­na­la „Ki­no-ne­dje­lja”, a po­tom i kao film­ski sni­ma­telj. Nje­gov brat Mi­ha­il ta­ko­đe se opre­dje­lju­je za film­sku ka­me­ru i po­sta­je je­dan od po­zna­tih sni­ma­te­lja žur­na­la i do­ku­men­tar­nih fil­mo­va. Dru­gi brat Bo­ris pre­la­zi iz Ru­si­je u Fran­cu­sku gdje po­či­nje sa­rad­nju sa Ža­nom Vi­go­om i po­sta­je smi­ma­telj nje­go­vih fil­mo­va.
U svo­joj de­kla­ra­ci­ji o fil­mu Ma­ja­kov­ski je 1922. za­pi­sao i ovo: „Za vas je ki­no gle­da­li­šte, za me­ne ogle­da­lo svi­je­ta! Film je sim­bol po­kre­ta, no­va­tor li­te­ra­tu­re, ru­ši­telj este­ti­ke, hra­brost spor­ti­ste, se­jač ide­ja...” Na po­zi­ci­ja­ma li­je­vog fron­ta, umjet­no­sti (LEF) na­šli su se ta­ko Ver­tov, Ku­lje­šov, Ej­zen­štajn, Pu­dov­kin, Ko­zin­cev, Tra­u­berg, Jerm­ler, a ne­što ka­sni­je i Dov­žen­ko. U ta­kvoj si­tu­a­ci­ji ni­je te­ško shva­ti­ti ras­po­lo­že­nje ko­je je ob­u­zi­ma­lo mla­dog Dzi­gu Ver­to­va (De­ni­sa Ka­uf­ma­na) za mon­ta­žnim sto­lom gdje je od ra­znih ma­te­ri­ja­la ko­ji su pri­spi­je­va­li sa fron­ta i ra­znih kra­je­va ze­mlje tre­ba­lo ofor­mi­ti žur­nal „Ki­no-ne­dje­lja” ili mno­go­broj­ne hro­ni­ke kao što su: „Go­di­šnji­ca re­vo­lu­ci­je” (1918), „Bit­ka kod Ca­ri­ci­na” (1920) ili „Isto­ri­ja gra­đan­skog ra­ta” (1922). Ne­za­do­vo­ljan kon­ven­ci­o­nal­nim snim­ci­ma, obič­no iz jed­nog sta­tič­nog ugla, Ver­tov je tvr­dio da u nji­ma osje­ća iz­da­ju re­vo­lu­ci­je. Bi­lo mu je uža­sno ne­pri­jat­no što uče­stvu­je u po­slu ko­ji da­je ne­pot­pu­nu, a če­sto i po­vr­šnu ili po­gre­šnu sli­ku o so­vjet­skoj stvar­no­sti. Otud spon­tan ot­por aran­ži­ra­nju ne­i­sti­ne u ka­dru i nje­nim pre­ten­zi­ja­ma na re­a­li­zam i umjet­nič­ku iz­ra­žaj­nost.
Ta­kvim sni­ma­te­lji­ma se ne mo­že vje­ro­va­ti i nji­hov od­nos pre­ma ma­te­ri­ja­lu je do te mje­re ne­za­in­te­re­so­van ili ba­ha­tan da ne­ga­tiv­no uti­če na ono što ka­me­ra hva­ta. To­ta­li su za­to za Ver­to­va bi­li po­u­zda­ni in­di­ka­to­ri da ka­mer­ma­ni ne pra­te unu­tra­šnju di­na­mi­ku zbi­va­nja, da ni­su u sta­nju da oda­be­ru de­ta­lje i pred­me­te pa, pre­ma to­me, ni da ne­što kon­struk­tiv­no do­pri­ne­su stva­ra­nju film­ske isti­ne. In­du­strij­ski spon­zo­ri su sa pre­ki­di­ma, ali zna­čaj­no, po­ma­ga­li raz­voj do­ku­men­tar­nog fil­ma. Tr­go­vac kr­znom Re­vi­jon je omo­gu­ćio na­sta­nak pr­vog do­ku­men­tar­nog re­mek-dje­la, Fla­er­ti­je­vog Na­nu­ka sa sje­ve­ra. Pro­iz­vo­đač auto­mo­bi­la „Si­tro­en” bio je spon­zor Po­a­ri­je­o­vog fil­ma Cr­no kr­sta­re­nje i nje­go­vog na­stav­ka na­zva­nog Žu­to kr­sta­re­nje. Grir­son je, po­kre­ću­ći do­ku­men­tar­nu pro­duk­ci­ju u Bri­ta­ni­ji, uspio da na­go­vo­ri iz­vje­stan broj kom­pa­ni­ja da mu se pri­dru­že.
Ta­ko je Dzi­ga Ver­tov, ovaj fa­na­tič­ni en­tu­zi­ja­sta do­šao na ide­ju da zdru­žu­je snim­ke na­pra­vlje­ne u ra­znim si­tu­a­ci­ja­ma i na ra­znim mje­sti­ma ra­di pot­pu­ni­jeg pri­ka­za od­re­đe­ne te­me.(Na­sta­vi­će se)