PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Mi­ni­star­stvo pro­svje­te je za­u­ze­lo ne­ga­ti­van stav po ovom pi­ta­nju sa „obra­zlo­že­njem“ da „za sa­da ovo mi­ni­star­stvo ne mo­že da pre­u­zme na te­ret bu­dže­ta iz­dr­ža­va­nje ni­ka­vih ško­la, pa ni Bo­go­slo­vi­je u Pri­zre­nu“. U škol­skoj 1944/45. go­di­ni ni­jed­na bo­go­slo­vi­ja ni­je ob­no­vi­la svoj rad, dok su sve dru­ge sred­nje ško­le to uči­ni­le uz po­moć i po­dr­šku dr­ža­ve. Ipak, na­po­ri­ma SPC bo­go­slo­vi­ja u Pri­ze­nu je ob­no­vi­la rad i pri­mi­la uče­ni­ke iz dru­gih bo­go­slo­vi­ja u ze­mlji. Dr­ža­va je tek 1947. odo­bri­la njen rad. Me­đu­tim, smet­nje ni­je­su pre­sta­le. Igu­ma­nu Jo­va­nu Kuh­ti­nu, na­stav­ni­ku bo­go­slo­vi­je u Pri­zre­nu , bi­lo je na­re­đe­no da na­pu­sti ško­lu i Pri­zren, iako je, ka­ko se na­vo­di, bio is­pra­van i lo­ja­lan gra­đa­nin.
Neo­do­bra­va­nje ra­da bo­go­slo­vi­ja­ma i stra­da­nja u ra­tu ima­la su za po­sle­di­cu ne­do­sta­tak sve­šte­nič­kog ka­dra i za­tva­ra­nje po­jed­nih cr­ka­va. Pre­ma po­da­ci­ma iz 1949. si­tu­a­ci­ja je bi­la sle­de­ća:
- Do Dru­gog svjet­skog ra­ta na te­ri­to­ri­ji Sre­za mi­le­šev­skog bi­lo je 7 sve­šte­ni­ka. U to­ku ra­ta po­gi­nuo je igu­man ma­na­sti­ra Mi­le­še­va Ne­stor Tr­ku­lja i ne­stao ar­hi­je­rej­ski na­mje­snik pro­to­je­rej Da­ni­lo Ši­ljak. Na­pu­šte­nih cr­ka­va ni­je bi­lo. Sa­da je u Sre­zu 5 sve­šte­ni­ka. U sre­zu je do ra­ta bi­lo 7 ima­ma, od ko­jih su dva po­gi­nu­la u ra­tu. Da­nas je 7 sve­šte­ni­ka. Na­pu­šte­nih dža­mi­ja ne­ma, ni vje­ro­u­či­te­lja;
- U Sre­zu šta­vič­kom (Tu­tin­skom) do ra­ta bi­lo je 30 sve­šte­ni­ka. U to­ku ra­ta po­gi­nu­la su 4 sve­šte­ni­ka. Da­nas je ak­tiv­no 10 sve­šte­ni­ka. Na­pu­šte­na je cr­kva u Tu­ti­nu ( ne­ma sve­šte­ni­ka) i dža­mi­ja u Or­lju je po­ru­še­na. Ne po­sto­ji Pod­od­bor udru­že­nja pra­vo­slav­nog sve­šten­stva;
- Na te­ri­to­ri­ji Sre­za zla­tar­skog do ra­ta je bi­lo 9 sve­šte­ni­ka ( 5 pra­vo­slav­nih i 4 mu­sli­man­ska). U to­ku ra­ta ni­je ni­ko stra­dao, a dva sve­šte­ni­ka su umr­la. Na te­ri­to­ri­ji ovog sre­za 1944. od stra­ne par­ti­za­na po­gi­nuo je sve­šte­nik Re­lja Pu­rić. Da­nas u ovom sre­zu ra­di 7 cr­ka­va i jed­na dža­mi­ja (cr­kva u Bu­ko­vi­ku je na­pu­šte­na i pri­je ra­ta) i či­no­dej­stvu­je 8 sve­šte­ni­ka (4 pra­vo­slav­na i 4 mu­sli­man­ska);
- U Sre­zu pri­boj­skom do ra­ta je bi­lo 14 sve­šte­ni­ka (pra­vo­slav­nih i mu­sli­man­skih), u ra­tu su po­gi­nu­la 3 (dva od par­ti­za­na i je­dan od čet­ni­ka). Da­nas ima osam sve­šte­ni­ka, od ko­ji 5 pri­ma pla­tu od dr­ža­ve. U sre­zu ima­ju dvi­je na­pu­šte­ne cr­kve, a pet dža­mi­ja je stra­da­lo u ra­tu. U Pri­bo­ju po­sto­ji pod­od­bor Udru­že­nja pra­vo­slav­nog sve­šten­stva;
- U to­ku ra­ta je stra­da­lo sko­ro svo sve­šten­stvo plje­valj­skog pro­to­pre­zvi­te­ra­ta: igu­man ma­na­sti­ra Sv. Tro­ji­ce Se­ra­fim Dža­rić stra­dao je od par­ti­za­na 1. de­cem­bra 1941. u to­ku bit­ke na Plje­vlji­ma; An­dri­ju Šilj­ka, pa­ro­ha bo­bov­skog ubi­li su Ita­li­ja­ni u Plje­vlji­ma 1. de­cem­bra 1941; Ra­to­mi­ra Jan­ko­vi­ća, pa­ro­ha stre­čan­skog i bo­lja­nić­kog stri­je­lja­li su Ita­li­ja­ni 5. de­cem­bra 1941. u Plje­vlji­ma; pro­to­je­re­ja Slo­bo­da­na Šilj­ka, ubi­li su par­ti­za­ni 1943. u Ko­sa­ni­ci; Ste­van T. Pe­tro­vić, pa­roh bo­lja­nić­ki po­gi­nuo je od ame­rič­kog bom­bar­do­va­nja kod No­ve Va­ro­ši 1944; Bo­ži­da­ra Z. Ćo­so­vi­ća, pa­ro­ha ko­sa­nič­kog ubi­li su par­ti­za­ni u Vi­še­gra­du ok­to­bra 1944; Dra­go­lju­ba Šilj­ka, pa­ro­ha oti­lo­vić­kog i pe­valj­skog i Sa­va J. Šilj­ka, pa­ro­ha stre­čan­skog i bo­lja­nić­kog, li­kvi­di­ra­li su par­ti­za­ni u Slo­ve­ni­ji 1945; Du­ša­na N. Pri­jo­vi­ća, pa­ro­ha bu­čev­skog ubi­li su par­ti­za­ni 1945; Si­ma Šilj­ka li­kvi­di­ra­li su Njem­ci u lo­go­ru u Aušvi­cu; Mi­lo­ra­da Ma­cu Vu­ko­ji­či­ća po­sli­je oslo­bo­đe­nja osu­di­le su i ubi­le ko­mu­ni­stič­ke vla­sti.
Imo­vi­na bo­go­slo­vi­je u Pri­zre­nu je ta­ko­đe do­šla pod udar agrar­ne re­for­me. Od­lu­kom Ob­la­snog od­bo­ra auto­nom­ne ko­sov­sko-me­to­hij­ske obla­sti bio je od­u­zet „vi­šak“ imo­vi­ne (14 hek­ta­ra ze­mlji­šta i dio zgra­da). Ško­li je osta­vlje­no 10 hek­ta­ra ze­mlje i sra­zmje­ran dio zgra­da, ži­vog i mr­tvog in­ven­ta­ra.
Ze­malj­ska ko­mi­si­ja za vjer­ska pi­ta­nja NR Sr­bi­je mo­ra­la je da in­ter­ve­ni­še kod Dr­žav­ne ko­mi­si­je za vjer­ska pi­ta­nja i u ve­zi pri­zna­va­nja ste­če­nih, a ospo­re­nih pra­va da se svr­še­nim bo­go­slo­vi­ma i te­o­lo­zi­ma pri­zna đač­ki voj­ni rok, da im se od­lo­ži slu­že­nje re­dov­nog voj­nog ro­ka do svr­šet­ka ško­lo­va­nja i da se sve­šte­ni­ci ne ras­po­re­đu­ju kao stri­jel­ci i tob­či­je, ne­go u po­moć­ne tru­pe kao bol­ni­ča­ri, ku­va­ri i sl.
Te­ško­će su ima­li i bo­go­slo­vi ko­ji su ra­tom ome­te­ni da za­vr­še za­po­če­to ško­lo­va­nje i svr­še­ni bo­go­slo­vi pri­li­kom upi­sa na vi­so­ke ško­le i fa­kul­te­te. Mi­ni­star­stvo pro­svje­te DFJ za­u­ze­lo je stav da je „bo­go­slov­ska ško­la, struč­na ško­la i da uče­ni­ci tih ško­la ne­ma­ju po­treb­nih uslo­va za stu­di­je na uni­ver­zi­te­tu“. Ipak, ne­što ka­sni­je Mi­ni­star­stvo pro­svje­te Sr­bi­je iz­da­lo je ras­pis ko­jim je bo­go­slo­vi­ma omo­gu­ćen pre­laz na re­dov­no po­ha­đa­nje gim­na­zi­ja i uči­telj­skih ško­la, ali im ni­je­su pri­zna­ti svi raz­re­di bo­go­slo­vi­je. Ova dje­li­mič­na mo­guć­nost pru­že­na je sa­mo bo­go­slo­vi­ma u Sr­bi­ji.
Pre­ma di­rek­ti­vi Upra­ve za agi­ta­ci­ju i pro­pa­gan­du CK KPJ re­pu­blič­ke pro­svjet­ne vla­sti su rje­še­nji­ma iz 1952. uki­nu­le bo­go­slov­ske fa­kul­te­te u Be­o­gra­du, Za­gre­bu i Lju­blja­ni, kao dr­žav­ne usta­no­ve i is­klju­či­le ih iz Uni­ver­zi­te­ta. Od ta­da su ove usta­no­ve ra­di­le kao pri­vat­ne usta­no­ve bez pot­po­re dr­ža­ve. (...)(NA­STA­VI­ĆE SE)