U to­ku lje­ta 1910. go­di­ne, po­sli­je Tol­sto­je­vog po­vrat­ka iz Kr­jok­ši­na od Čert­ko­va, do­ga­đa­ji u po­ro­di­ci su bi­li sve dra­ma­tič­ni­ji. Pr­vi ka­men spo­ti­ca­nja je bio dnev­nik La­va Ni­ko­la­je­vi­ča, ko­ji je ra­ni­je pre­dat Čert­ko­vu. So­fi­ja An­dre­jev­na je zah­ti­je­va­la da se dnev­nik od­mah vra­ti njoj. Sa ve­li­kom mu­kom se iz­bo­ri­la za to i 17. ju­la ova­ko je pro­ko­men­ta­ri­sa­la ovaj spor: –Sa­da sam po­bi­je­di­la, ali, re­če­no iskre­no i po­šte­no, taj dnev­nik sam ot­ku­pi­la, žr­tvu­ju­ći se­be, a ta­ko će bi­ti i ubu­du­će. Zbog sve­ga to­ga sam i za­mr­zje­la Čert­ko­va“.
Me­đu­tim, ta­da se naj­vi­še pri­ča­lo u Ja­snoj Po­lja­ni o Tol­sto­je­vom te­sta­men­tu. Ta pri­ča je tra­ja­la mno­go go­di­na i uvi­jek se ve­zi­va­la za Tol­sto­je­vu na­mje­ru i že­lju da na­pu­sti svo­ju po­ro­di­cu.
Po mi­šlje­nju Ser­ge­ja Ljvo­vi­ča Tol­sto­ja, nje­go­va maj­ka „ni­je vo­lje­la i ni­je umje­la da vo­di do­ma­ćin­stvo“. Po­slo­vi su išli lo­še i te­ško je re­ći da li su bi­li ren­ta­bil­ni ili ne, ra­ču­no­vod­stvo se ni­je vo­di­lo pre­ci­zno. „Na­ša po­ro­di­ca je – pi­sao je on – ži­vje­la is­klju­či­vo od pro­da­tih oče­vih dje­la. Mi u Ja­snoj Po­lja­ni smo ži­vje­li di­je­lom od pro­iz­vo­da sa ima­nja, kao što su bra­šno i mli­ječ­ni pro­iz­vo­di, dok su ko­nje hra­ni­li si­je­nom i ov­sem sa ima­nja, ali do nov­ca smo uglav­nom do­la­zi­li od pro­da­tih knji­ga La­va Ni­ko­la­je­vi­ča“. 21. ma­ja 1883.go­di­ne Tol­stoj je opu­no­mo­ćio svo­ju že­nu da vo­di sve nje­go­ve po­slo­ve. Ta­da je nju ovla­stio da mo­že da iz­da­je sva nje­go­va dje­la, ko­ja su štam­pa­na do 1881.go­di­ne. U po­čet­ku je to obe­ćao usme­no, a za­tim i zva­nič­no ovje­rio.
Ra­su­đi­va­nje Ser­ge­ja Ljvo­vi­ča po ovom pi­ta­nju je ve­o­ma va­žno. On je za­pi­sao: „Pre­da­ja pra­va že­ni da ob­ja­vlju­je nje­go­va dje­la do 1881.go­di­ne, t.j. ustu­pa­nje svo­ji­ne, ko­ju je ste­kao lič­nim ra­dom, mo­glo bi se sma­tra­ti nje­go­vom sla­bo­šću, ali on se ru­ko­vo­dio ta­kvim raz­mi­šlja­njem da je on bio dru­gi čo­vjek do 1881.go­di­ne i da je taj čo­vjek umro i osta­vio svo­je na­sled­stvo po­ro­di­ci, a oko 1881.go­di­ne se ro­dio no­vi čo­vjek , ko­ji ni­je pri­zna­vao ni­ka­kvo pra­vo na vla­sni­štvo i od ta­da sve što je on na­pi­sao ni­je sma­trao lič­nom svo­ji­nom, već je ona pri­pa­da­la svi­ma.Taj no­vi čo­vjek je oče­ki­vao da će ga po­ro­di­ca sli­je­di­ti i ostao je da ži­vi sa njom“.
Me­đu­tim, ni že­na, ni sta­ri­ja dje­ca ni­je­su ga po­dr­ža­va­li. 1884.go­di­ne, u no­ći iz­me­đu 17.i 18. ju­na, Tol­stoj je pr­vi put od­lu­čio da „za­u­vi­jek na­pu­sti“ že­nu i uzev­ši svo­ju tor­bu na­prt­nja­ču on je na­pu­stio Ja­snu Po­lja­nu. U nje­go­vom dnev­ni­ku od 18.ju­na 1884.go­di­ne bi­lo je za­pi­sa­no: „Ja sam bio čvr­sto od­lu­čio i kre­nuo da odem za­u­vi­jek, ali nje­na trud­no­ća me je na­tje­ra­la da se vra­tim sa po­la pu­ta za Tu­lu. Kod ku­će sam za­te­kao dva mla­đa bra­da­ta si­na ka­ko se kar­ta­ju. Oh, ka­ko mi je bi­lo te­ško! Ipak mi je žao nje, ali ne mo­gu da po­vje­ru­jem u to da je ona ta­ko rav­no­du­šna... Ako ne­ko upra­vlja ovim što mi ra­di­mo u ži­vo­tu, on­da bih že­lio da ga upo­zo­rim i da mu upu­tim pre­kor. Ovo je sve su­vi­še te­ško i bez­du­šno. Ne­po­šte­no i bez­du­šno pre­ma njoj. Vi­dim da ona ubr­za­no pro­pa­da i pred­sto­je joj uža­sne du­šev­ne pat­nja“.
18. ju­na uju­tro Tol­sto­je­vi su do­bi­li naj­mla­đu kćer­ku Alek­san­dru, ko­ja je ka­sni­je od­i­gra­la ve­li­ku ulo­gu u do­ga­đa­ji­ma pre­ko lje­ta i je­se­ni 1910.go­di­ne. Kra­jem 1885.go­di­ne Lav Tol­stoj je po­no­vo po­ku­šao da na­pu­sti po­ro­di­cu, jer se lju­tio na ras­ko­šan i nad­men ži­vot svo­je po­ro­di­ce u Mo­skvi.

1891.go­di­ne je iz­vr­še­na po­dje­la Tol­sto­je­ve imo­vi­ne (svih ne­kret­ni­na) na čla­no­ve nje­go­ve po­ro­di­ce. Ser­gej Ljvo­vič je do­bio ima­nje u Čern­skom sre­zu (800 de­se­ti­na ze­mlje,1 de­se­ti­na – 1,09 ha). Ta­tja­na Ljvov­na Ov­sja­ni­ko­vo i Ilja Ljvo­vič Gri­njov­ku i 368 de­se­ti­na ze­mlje u se­lu Ni­kolj­skom, Lav Ljvo­vič ku­ću u Mo­skvi i bli­zu 400 de­se­ti­na u Sa­mar­skoj gu­ber­ni­ji. An­drej Ljvo­vič i Alek­san­dra Ljvov­na na­sli­je­di­li su po 2000 de­se­ti­na ze­mlje u Sa­mar­skoj gu­ber­ni­ji. Naj­mla­đi sin Ivan i So­fi­ja An­dre­jev­na su do­bi­li Ja­snu Po­lja­nu. Ne­jed­na­kost u dje­lo­vi­ma je na­dok­na­đe­na nov­cem. Na­kon smr­ti naj­mla­đeg si­na Iva­na, ko­ji je umro 1895.go­di­ne, nje­gov dio u Ja­snoj Po­lja­ni je ras­po­di­je­ljen na bra­ću Ser­ge­ja, Ilju, La­va, An­dre­ja i Mi­ha­i­la. So­fi­ja An­dre­jev­na je na­sta­vi­la da upra­vlja do­ma­ćin­stvom u Ja­snoj Po­lja­ni.
(Na­sta­vi­će se)

Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio:
VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ