PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


Zbog iz­ni­je­tih raz­lo­ga voj­vo­da Ša­ko Pe­tro­vić je od­lu­čio da se ob­ra­ču­na sa pred­sjed­ni­kom „Dru­štva nik­šić­ke či­ta­o­ni­ce” Be­ki­com Šo­ba­ji­ćem op­tu­žu­ju­ći da on po­me­nu­te ak­tiv­no­sti ra­di sa­mo iz svo­ga sla­vo­lju­blja i da bez zna­nja vla­sti ula­že sred­stva za pla­ni­ra­nu iz­grad­nju „Her­ce­go­vač­kog do­ma”. Upra­va či­ta­o­ni­ce na čelu sa Be­ki­com Šo­ba­ji­ćem raz­ma­tra­la je no­vo­na­sta­lu si­tu­a­ci­ju i do­ni­je­la za­klju­čak da su pla­ni­ra­ne ak­tiv­no­sti bi­le u skla­du sa nje­nim pra­vi­li­ma i sa zna­njem vla­sti, pa su bi­li za­ka­za­li i skup­šti­nu či­ta­o­ni­ce ka­ko bi o ovo­me oba­vi­je­sti­la sve nje­ne čla­no­ve i do­ni­je­li od­lu­ku u ve­zi sa tim. Gu­ver­ner Ša­ko Pe­tro­vić je op­tu­žio Be­ki­cu Šo­ba­ji­ća da sto­ji iza po­me­nu­tih iz­ja­va jer ho­će da „okru­ni se­be lo­vo­rov vi­je­nac i zlat­ni okvir, a bez pi­ta­nja dru­štva”. Uvje­ren u oprav­da­nost grad­nje ku­će za po­tre­be či­ta­o­ni­ce i po­zo­ri­šta, što je jed­no­du­šno pri­hva­ti­la upra­va či­ta­o­ni­ce, kao i od­lu­ku da to ra­de iz sop­stve­nih sred­sta­va, Be­ki­ca Šo­ba­jić vi­djev­ši da je is­cr­pio sve mo­guć­no­sti do­go­vo­ra da vla­sti­ma u Nik­ši­ću, po­šao je kod knja­za Ni­ko­le ka­ko bi mu lič­no pre­do­čio na­ve­de­no. Knjaz je bio u vr­lo lo­šim od­no­si­ma sa voj­vo­dom Ša­kom Pe­tro­vi­ćem, pa je o ovo­me i pje­smu spje­vao u ko­joj je nje­ga sa sa­rad­ni­ci­ma oštro osu­dio. Voj­vo­da Ša­ko je uvi­dio svo­ju gre­šku, pa se ubr­zo po­mi­rio sa Šo­ba­ji­ći­ma.
Čim su vla­sto­dr­šci osta­vi­li Šo­ba­ji­će na mi­ru oni su mo­gli da se ne­sme­ta­no po­sve­te ne sa­mo ba­vlje­nju po­slo­vi­ma tr­go­vi­ne i dr. eko­nom­ske pri­ro­de, već i na po­slo­vi­ma kul­tu­re, na­stav­ku obra­zo­va­nju svo­jim mla­đih čla­no­va po­ro­di­ce i sl. Ka­ko su oni bi­li broj­na i kom­pakt­na po­ro­di­ca kod njih ni­je bi­lo za­vi­sti, zlo­be, su­je­te, već su te­ži­li na­pret­ku i uspje­hu sva­kog čla­na po­ro­di­ce, pa su u to­me jed­ni dru­ge bez­re­zer­vno po­ma­ga­li. Ta­ko je Mak­sim Šo­ba­jić, pre­ma po­ro­dič­nom do­go­vo­ru, 1890. go­di­ne po­šao sa bra­ta­ni­ći­ma Mi­lu­ti­nom, Si­mom, Ili­jom, Mi­lo­šem i Bran­kom za Be­o­grad da bi sa nji­ma bio to­kom nji­ho­vog ško­lo­va­nja i po­ma­gao ih. Mi­lu­tin se ško­lo­vao za te­le­gra­fi­stu, dok su če­tvo­ri­ca osta­lih uči­li gim­na­zi­ju. Svih pe­to­ri­ca mla­đa­nih Šo­ba­ji­ća uspje­šno su za­vr­ši­li ovaj ni­vo ško­lo­va­nja, a ne­ki od njih su ga i da­lje na­sta­vi­li, o če­mu će bi­ti na­po­me­na u da­ljem tek­stu.
Za­do­vo­ljan uspje­šnim ško­lo­va­njem svo­jih bra­ta­ni­ća u Be­o­gra­du, Mak­sim Šo­ba­jić se 1894. go­di­ne vra­ća za Nik­šić, gdje je pla­ni­rao da na­sta­vi ak­tiv­no­sti ko­ji­ma se do ta­da ba­vio. Ka­ko je Mak­sim bio po­znat i ugle­dan gra­đa­nin mno­gi su kod nje­ga do­la­zi­li kao kod pri­ja­te­lja i omi­lje­nog čo­vje­ka da ga po­zdra­ve, ali i da od nje­ga ču­ju is­ku­stva o ži­vo­tu u Be­o­gra­du, gdje je bo­ra­vio če­ti­ri go­di­ne. Me­đu osta­li­ma kod nje­ga su do­la­zi­li i her­ce­go­vač­ki gla­va­ri ko­ji su se u Nik­ši­ću na­se­li­li po­sle austr­o­u­gar­ske oku­pa­ci­je Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i u ku­ći Šo­ba­ji­ća bi­li su uvi­jek dra­gi go­sti, ko­ji su Mak­si­mu da­li vr­lo ko­ri­sne gra­đe o Her­ce­go­vač­kom ustan­ku, što je on ko­ri­stio u svo­jim dje­li­ma. Po­što su se Sr­bi bi­li oslo­bo­di­li vi­še­vje­kov­ne tur­ske oku­pa­ci­je, BiH je bi­la oku­pi­ra­na no­vim agre­so­rom Austro­u­gar­skom, pro­tiv ko­je su Sr­bi ta­ko­đe pru­ža­li ot­por. U tom vre­me­nu su bi­li is­cr­plje­ni i stra­da­li pri­li­kom te­ških bor­bi pro­tiv Tu­ra­ka i ni­je­su bi­li u mo­guć­no­sti da se ozbilj­ni­je su­prot­sta­ve no­vom agre­so­ru, ko­ji­ma su pr­vi pod udar do­šli her­ce­go­vač­ki gla­va­ri, jer je tu ot­por agre­si­ji bio naj­ja­či. Za­to je gru­pa gla­va­ra iz Her­ce­go­vi­ne mo­ra­la da po­tra­ži spas kod svo­je bra­će u Nik­ši­ću, ko­ji je do Ve­ljeg ra­ta pri­pa­dao her­ce­go­vač­koj obla­sti, a na­kon ra­ta Cr­noj Go­ri. Ka­ko je knjaz Ni­ko­la dao Nik­šić na upra­vlja­nje Pe­tro­vi­ći­ma, Vu­ko­ti­ći­ma i dr. Ka­tu­nja­ni­ma to su oni za­po­sje­li ve­li­ku plod­nu ze­mlju po­sle nje­go­vog oslo­bo­đe­nja, ta­ko da je osta­li­ma osta­la ne­plod­na i oskud­na ze­mlja ko­ja je bi­la lo­ša za ob­ra­đi­va­nje i da­va­la sla­be pri­no­se. Ta­ko je i her­ce­go­vač­kim gla­va­ri­ma do­di­je­lje­na ta­kva ze­mlja i 10 fo­rin­ti, što im je bi­lo ne­do­volj­no za eg­zi­sten­ci­ju. Za­to su oni bi­li pla­ni­ra­li da se od­se­le za Sr­bi­ju. To su sa­op­šti­li Šo­ba­ji­ću, ras­pi­tu­ju­ći se o to­me ka­ko se ži­vi ta­mo i dru­ge po­je­di­no­sti, kao i da li tre­ba­ju da tra­že do­zvo­lu od knja­za za pre­se­lje­nje. Šo­ba­jić im je od­go­vo­rio da bi im bio bo­lji ži­vot u bo­ga­toj Sr­bi­ji, a da za to tra­že do­zvo­lu i pa­soš od knja­za. Oni ga ni­je­su po­slu­ša­li, već su bi­li za ile­gal­nu va­ri­jan­tu pre­bje­ga u Sr­bi­ju. Vla­sti su ot­kri­li ove nji­ho­ve na­mje­re pa se 15 her­ce­go­vač­kih vo­đa zbog to­ga na­šlo iza re­še­ta­ka. Zbog na­ve­de­nog vla­sti su op­tu­ži­li Mak­si­ma Šo­ba­ji­ća da je on do­go­vo­rio pre­ba­ci­va­nje her­ce­go­vač­kih gla­va­ra za Sr­bi­ju sa nje­nim vla­sti­ma, zbog če­ga je bio uhap­šen i spro­ve­den na Ce­ti­nje gdje je bio smje­šten u tam­ni­cu „me­đu naj­go­re zli­kov­ce u gvo­žđi­ma osu­đe­ne na vje­či­tu ro­bi­ju”. Na kra­ju su­đe­nja Ve­li­ki sud u sa­sta­vu – voj­vo­da, pop Ili­ja Pla­me­nac (mi­ni­star voj­ni); voj­vo­da Ga­vro Vu­ko­vić (mi­ni­star spolj­nih po­slo­va) i voj­vo­da Đu­ro Ce­ro­vić (pred­sjed­nik Ve­li­kog su­da) do­ni­je­li su od­lu­ku o nje­go­voj is­prav­no­sti, pa pi­še Šo­ba­jić „iz­ja­vi­še mi oslo­bo­đe­nje, po­hva­lju­ju­ći mo­je va­zda­šnje po­šte­no vla­da­nje i knji­žev­ni rad”.
(Na­sta­vi­će se)