PIŠE: MILICA KRALj


Svi­jet do­ži­vlja­va kao skup ras­ko­šnih bo­ja u či­jem sre­di­štu pre­o­vla­da­va blje­sak pla­ve, po njoj naj­za­vo­dlji­vi­je, naj­ljep­še i naj­bit­ni­je bo­je. Azur­no­pla­va, bo­ja ve­li­kog bez­da­na, car­stvo ne­be­ske mu­dro­sti, ot­kro­ve­nje, mu­drost, mi­lo­sr­đe – ozna­ke ko­je se u nje­noj pje­smi pre­tva­ra­ju u pla­vi stih i nje­no „sr­ce usa­mlje­no obla­če u ha­lji­nu od zvi­je­zda.“
U svo­joj po­e­zi­ji stva­ra lik Ju­su­fa, prin­ca od Te­be, iden­ti­fi­ka­ci­ju svog lir­skog sna. Da bi što vi­še li­či­la na prin­ca iz sna skra­ću­je du­gu ras­ko­šnu ko­su što iza­zi­va sen­za­ci­ju. Ali ona ide i još da­lje: obla­či ori­jen­tal­ne pan­ta­lo­ne, ki­ti se ni­ska­ma pra­vog bi­se­ra i jef­ti­nim na­ru­kvi­ca­ma, na ci­pe­le ka­či ma­ju­šne sre­br­ne zvon­či­će ko­ji pri sva­kom po­kre­tu sto­pa­la iza­zi­vač­ki zvo­ne i skre­ću pa­žnju na tu ve­o­ma eks­tra­va­gant­nu že­nu.
Nje­ni pri­ja­te­lji eks­pre­si­o­ni­sti odu­še­vlje­ni su i nje­nom po­e­zi­jom i nje­nim no­vim iz­gle­dom. El­za je, po nji­ma, od­va­žna že­na ko­ja je na sit­ne ko­ma­di­će is­cjep­ka­la plat­no usu­da svo­je žen­ske sud­bi­ne i raz­vi­la ga kroz vri­je­me kao za­sta­vu hra­bro­sti i ne­mi­re­nja sa op­tu­žu­ju­ćim okvi­ri­ma.
Me­đu­tim, po­sto­je oni ko­ji­ma nje­na eks­cen­trič­nost sme­ta i ko­ji je baš ne vo­le. Franc Kaf­ka pi­še: „Ne mo­gu da pod­ne­sem nje­ne pje­sme! Na­la­zim da su do­sad­ne, pra­zne i od­vrat­ne. Za­to što je nje­na umjet­nost, kao i ona, eks­tra­va­gant­na. Ali, mo­žda ja pot­pu­no gri­je­šim, po­što po­sto­je mno­gi ko­ji je vo­le.“
Zbir­ke pje­sma „Stiks“, „Sed­mi dan“, „Za­ču­đe­nost“, „Moj pla­vi kla­vir“, „Mo­ja ču­da“ „Li­ca“, „O stra­sti, o žud­nji, o bo­lu“, „He­brej­ske ba­la­de“ pred­sta­vlja­ju sti­ša­ni od­go­vor sa­mo­po­sma­tra­nja, do­zi­va­nje či­sto­te i pri­pad­no­sti pr­vot­nom da­hu bi­ća za­sli­je­plje­nog pred ču­di­ma ži­vo­ta. Njen stih je pri­ro­dan kao dah, uz­ne­sen u do­zi­vu i slut­nja­ma lju­ba­vi, di­ja­log sa bo­žan­skim u okrut­nom svi­je­tu, zbi­ra­nje ži­vot­nih isk­su­ta­va i sa­o­sje­ćaj­nost svoj­stve­ne is­klju­či­vo onim bi­ći­ma ko­ja su du­bo­ko svje­sna da su ru­bo­vi re­al­nog ži­vo­ta oštri i da sva­ko­dnev­no osta­vlja­ju kr­va­ve ka­pi na du­ši.
Po­zna­va­lac nje­nog dje­la Pe­ter Hi­le pi­še da je El­zi­na po­e­zi­ja „cr­ni di­ja­mant ko­ji joj pa­ra če­lo i na­no­si bol“.
Klaj­sto­vu na­gra­du za po­e­zi­ju do­bi­ja 1932. go­di­ne.
El­za osim po­e­zi­je pi­še no­ve­le, dra­me i ro­ma­ne, ali je ubje­dlji­vo naj­bo­lja u po­e­zi­ji, ko­ja pred­sta­vlja ima­gi­nar­ni ka­ta­log su­bjek­tiv­nih ras­po­lo­že­nja, naj­če­šće lju­bav­nih vi­bra­ci­ja i eks­pre­si­o­ni­stič­kih is­po­lja­va­nja.
Svi­re­po li­ce na­ci­zma ob­ru­ša­va se i na nju: pro­go­ne je,oma­lo­va­ža­va­ju, pri­je­te, vri­je­đa­ju. Krug slo­bod­nog ži­vo­ta i dje­lo­va­nja su­žen je. Pri­mo­ra­na je da 1939. emi­gi­ri­ra iz Nje­mač­ke. Pri­je od­la­ska po sto­ti­nu pu­ta či­ta raz­gled­ni­cu pri­ja­te­lja, sli­ka­ra Fran­ca Mar­soa, sa pro­pe­tim cr­nim ko­njem: „Dra­ga se­stro, ako te tvoj svi­jet to­li­ko mu­či, sko­či na ovog cr­nog ko­nja i po­žu­ri ova­mo – k me­ni!“
Pre­ko Švaj­car­ske i Egip­ta od­la­zi u Izra­el, svo­ju mit­sku po­stoj­bi­nu ovjen­ča­nu pje­sma­ma, gdje će 1945. go­di­ne umri­je­ti u naj­ve­ćoj bi­je­di. Ostva­ri­lo se nje­no pje­snič­ko pro­ro­čan­stvo: „Gdje mi je kraj? – O, Bo­že! Jer i u zvi­je­zde i mje­sec gle­da­la sam, u svih 11n plo­do­va tvo­jih do­li­na. /Već u gro­zdu iz­vje­tri ukus cr­nom vi­nu... /I svu­da gor­či­na – sred sva­ke je­zgre.“
(Na­sta­vi će se)